Dostupni linkovi

Ima nečega „filmskog“ u trijumfalizmu mladog Vuka Jeremića, ministra spoljnih poslova Srbije, koji kaže da je većinska odluka Generalne skupštine UN da prihvati zahtev Srbije kojim se od Međunarodnog suda pravde traži konsultativno mišljenje o (ne)legalnosti „jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova“, najveći uspeh domaće diplomatije još od davnih dana Pokreta nesvrstanih. Ne samo, naime, da je sama ta izjava formom i sadržajem dostojna jačih replika iz nekih ranih Šijanovih ili čak Kusturičinih filmova, nego je i sva nekako „veća od života“, kao što filmskoj čaroliji i priliči.

Naime, samo dan kasnije, a na dan nastanka ovog teksta, očekuje se da Crna Gora i Makedonija priznaju nezavisnost Kosova. Hoće li to zaista uslediti baš danas ili nekog drugog dana, mnogo je manje važno od činjenice da se, po svoj prilici, iz faze „da li će“ nepovratno prešlo u fazu „kada će“.

Neće Kosovo, doduše, biti ništa „nezavisnije“ ako ga priznaju još dve države, kao što ne bi bilo ni manje nezavisno ako ga ne priznaju. No ipak, činjenica da se radi o državama koje se sa Kosovom graniče nipošto nije bez značaja, jer sa tim priznanjima, ako ili kada zaista uslede, Kosovo više neće imati suseda koji ne priznaju njegovu nezavisnost, osim dakako same Srbije, koja upravo tu svoju „susedsku“ ulogu odriče: još je poluzaboravljeni premijer Koštunica umeo poučitelno logicirati kako „ne možete biti sused sa samim sobom“.


No, nije sve to ono što presudno oblikuje taj neotklonjivi ukus nadrealnosti ovoga što čini srpska diplomatija, pojačana samim državnim vrhom. Presudnije je nešto drugo: šta se sa svim ovim želi, i šta se namerava postići? Bilo bi porazno i pomisliti da negde visoko u vlasti obitava neko ko je do te mere otkačen od stvarnosti da zaista misli kako će Beograd uspeti da povrati faktičku kontrolu nad Kosovom, onakvu kakvu je imao do 1999. Takođe, van pameti je misliti da će neko ko je priznao nezavisno Kosovo, ili će ga eventualno priznati do saopštenja presude Međunarodnog suda, povući to priznanje čak i ako bi njegova presuda išla u korist zvaničnog srpskog gledanja na taj problem. Svaka država na svetu, naime, u potpunosti je suverena da priznaje ili ne priznaje svaku drugu državu, ili teritoriju koja se takvom proglasila, i u tome ne može niko da je spreči. Pa dobro, ako nije ni to u pitanju, šta je onda? Taktičice tipa „više od autonomije, manje od nezavisnosti“ propale su odavno jer su ponuđene veoma prekasno, tj. onda kada je albanska kosovska većina de facto već imala „više“ od toga. Onaj ko misli da je moguće „vratiti se za pregovarački sto“ sa takvom ponudom, taj olako traći naše vreme i novac. Šta onda preostaje? Teritorijalna podela? I to je veoma zakasnelo i sve manje verovatno, ako ništa drugo onda zato što bi podela „po etničkim linijama“ (šta god to značilo, a dve strane se ionako ni za dvesta godina ne bi dogovorile šta je to), globalno gledano, verovatno otvorila više problema nego što bi ih rešila.


Šta je onda poenta svega toga? Da se samozadovoljno proglasi jedna jalovo odlikaška pobedica kratkog daha, a sve po predobro oprobanom maniru „iz pobede u pobedu do konačnog poraza“? Pa, nije li baš to bio Miloševićev način vođenja politike i države, i nije li baš taj i takav način doneo Srbiji sve zamislive političke, ekonomske, moralne i teritorijalne gubitke, od kojih će se teško, mučno i neizvesno oporavljati kroz još nekoliko generacija?


U međuvremenu, dok se bude čekalo na pravorek Međunarodnog suda, Srbija se zapetljava u silne kučine oko evrointegracija, ne uspevajući da okonča „hašku priču“, besmisleno koštuničareći oko Euleksa – stvarno, kad čovek sluša argumentaciju aktuelne vlasti oko toga, čini mu se kao da duh bivšeg premijera progovara iz nje – te uplićući se u ozbiljan pravni spor sa gotovo svim ključnim članicama one iste asocijacije za koju tvtrdi da i asama želi da joj pripada. I kao da to nije već i dovoljno i previše, evo nam sada još i beslovesnih pretnji susedima, pre svega Crnoj Gori, da će videti svoga Boga ako se samo usudi da sopstveni interes – onako kako ga sama vidi – pretpostavi interesu Srbije, onakvom kakvim ga definiše beogradski establišment.


Šta je rezime ovakve politike? Rezime je da nam niko ne valja: ne valja Amerika, ne valja Evropa, ne valjaju susedi... Ko uopšte valja? Rusija? Lepo, ali nije li ta zemlja ležerno priznala sopstvene državolike tvorevine Južnu Osetiju i Abhaziju – kojima Gruzija „ne želi da bude sused“ - i time spektakularno delegitimisala svaku dalju svoju priču o Kosovu, svodeći je na puko trgovačko preganjanje sa evroatlantskom „konkurencijom“? Ili možda Kina? I to je lepo, ali je malo podaleko, ni Enver Hodža nije baš predugo izdržao tu interkontinentalnu „ljubav preko žice“.


Ali sve to nema veze, udri brigu na veselje, bitno je da je nama Vuk Jeremić srećan, a kad je on srećan onda je srećan i njegov politički tata Boris Tadić, a kada je srećan Boris Tadić, onda smo srećni i svi mi. A o svemu ostalome ćemo, po znamenitom melodramskom uzoru, „misliti sutra“. To jest, ako baš budemo morali...

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG