Dostupni linkovi

“Ako već ne možeš da radiš ono što želiš, možeš bar da sprečiš druge da rade bilo šta”. Ovo bi mogla biti radno-borbena deviza nove srpske opozicije, one koja je preostala nakon velikog mešanja karata na “postkosovskim” izborima.

Ako beogradske ulice ne blokiraju nekadašnji rezervisti koji su došli da naplate otadžbinske dnevnice, onda ga blokira nekoliko desetina najgorljivijih Karadžićevih fanova, koji svakog poslepodneva demonstriraju u najstrožem centru grada, a onda kreću u šetnje koje se uskoro pretvore u pretnje: agenciji Beta, Helsinškom odboru ili već bilo kome ko im smeta. Usput obično prođu pored zgrade Skupštine Srbije, a tamo raspištoljeno zasedaju njihovi mili saveznici iz onoga što je preostalo od Srpske radikalne stranke: oni, pak, blokiraju Skupštinu Srbije, što je stvar mnogo skuplja i štetnija od uličnog larmanja i šetanja po živcima smorenih Beograđana. Tako su glavne teme u srpskom parlamentarnom životu poslednjih dana bile da li je Gordana Pop-Lazić plakala na ramenu Tomislava Nikolića zbog svojih ili tuđih ljubavnica, ili se pak Nikolić jadao bivšoj predsednici opštine Zemun zbog svojih navodnih švalerki. Što su, dakako, teme od epohalnog značaja i svačijeg krucijalnog interesa.

Situacija ne može biti bizarnija: zakoni bez kojih Srbija ne može na čuvenu “belu Šengen listu” ne mogu da dođu na red u Skupštini zato što preostali radikali neće da razgovaraju ni o čemu drugome nego o tome da im bivši radikali vrate mandate. Čovek bi pomislio da radikali i dalje vladaju ovom zemljom, pošto im uspeva da blokiraju i zaustave sve što požele. Biće da su stvari, ipak, nešto komplikovanije.

Sve što se dešava proteklih meseci u političkom životu Srbije nedvosmisleno ide na ruku stožeru vlasti oko Borisa Tadića i Demokratske stranke. Od početka godine naovamo, taj stožer samo jača, ukrupnjuje se i obezbeđuje se sve debljim “zaštitnim slojem” taktičkih i strateških saveznika – pri tome, međusobno lako zamenjivih! – dok se desna, “patriotska” opozicija ubrzno raspada i degeneriše na razne, sve živopisnije načine. Krizni trenutak u ovom procesu bila je februarska fertutma oko (samo)proglašene nezavisnosti Kosova, od koje je “patriotski blok” očekivao ogroman i dugotrajan politički profit, da bi se na kraju desilo obrnuto: čim se istutnjao ritualni bes, većinska Srbija se uozbiljila i shvatila da sada može rasterećenije nego ranije da počne da se brine za sopstveni autentični interes. Zato je ova, makar i više nego kreativno sklepana “proevropska vlada” izglasana samo dva i po meseca nakon famozne prištinske Skupštine, što se mnogima činilo nemogućom misijom.

Delujući sa tako komforne pozicije, vlast počinje da liči na onu poslovičnu mačku koja se igra s mišem: prvo ga ulovi, pa ga pusti, jadničak se zaleti ka slobodi, ali mačka ga onda klepi... Čini se da je ovo “puštanje” radikala da se iživljavaju nad Skupštinom i da većinsku Srbiju tiho isteruju iz kože upravo takva demonstracija moći, a uzgred i antipropaganda radikala u izvedbi samih radikala: “evo, vidite ko su i kakvi su ti ljudi: šačica frustriranih luzera i danguba koje su u stanju da žrtvuju celu Srbiju zarad isterivanja svojih nesuvislih kaprica”. Raspad Radikalne stranke i u tom smislu ide vlasti na ruku, jer će Nikolićeva frakcija morati da se – bez obzira na verbalnu “ideološku tvrdoću” – ponaša bitno drugačije od svojih dojučerašnjih kolega, dok će izvorni radikali, ovako žestoko ošešeljeni, biti idealne babaroge, upravo po meri tadićevskog “proevropskog mejnstrima”. Prostije rečeno, svaka razumna vlast plače za baš ovakvom opozicijom a la Radeta, Pop Lazić i slični, jer dok su takvi i takve u prvom planu, njima je vlast više nego osigurana. Kako sada stvari stoje, čoveku se učini da bi prvih dvadeset ljudi sadašnje vlasti mirno mogli da odu na Bahame na šest meseci, znajući da niko drugi u međuvremenu ne bi mogao da preuzme vlast nad Srbijom: do te mere se svaka organizovana alternativa raspala u sopstvenim protivurečnostima i u neodrživoj nebuloznosti svoje istrošene izolacionističke, antievropske paradigme.

Da li je sve to dobro za Srbiju? Konkretno i srednjoročno jeste, jer ne valja kada je pogubni alternativni projekt snažan; načelno i dugoročno ipak nije, jer i bolja i solidnija vlast od ove improvizovane “sklepotine” u trouglu Tadić-Dinkić-Dačić (uz asistenciju još nekoliko bitnih političkih vedeta) bi nužno bila sklona uparloživanju i kvarenju ako je ne bi “jurila” nikakva moćna i verodostojna opozicija. A takva opozicija neće nastati tako skoro, jer su karte tako posložene da nema otkuda da nastane: zavetovavši se jednom sumanutom, suicidalnom projektu “kažnjavanja” Evrope i ostatka sveta zbog “otimanja Kosova”, desnica je samu sebe učinila irelevantnom; na drugoj strani, svaka levo-liberalna opozicija nužno će ipak biti strateški saputnik vlasti u ovoj fazi, jer je na to nagoni logika političkih procesa, modeliranih u znaku hvatanja evropskog priključka Srbije.

Sve u svemu, mačka će još neko vreme da pušta miša da trčkara u iluziji slobodnog bekstva, ali to ne može još dugo da traje: na kraju će “šengenski” i drugi neophodni zakoni biti izglasani, i svet će opet biti logično i pravedno uređen, kao na koncu nekakve latinoameričke telenovele...

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG