Dostupni linkovi

DS i SPS: još ništa od pomirenja


Lider DS-a Boris Tadić i SPS-a Ivica Dačić

Odmah pošto je formirana nova Vlada Srbije početkom jula ove godine, gromoglasno je najavljeno potpisivanje Deklaracije o pomirenju, inicijatori predsednik Demokratske stranke Boris Tadić i predsednik Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić. Do sada to još nije učinjeno iako je nekoliko puta najavljivano, poslednji datum koji nije ispoštovan je početak oktobra. Šta se krije iza odlaganja deklarativnog pomirenja dve partije, bivših Miloševićevih socijalista, koji se nisu odrekli svojih dela i vođe iz 90-ih, i Tadićevih demokrata, najljućih protivnika tadašnje vlasti?

Početkom jula je najavljeno potpisivanje Deklaracije odmah pošto su socijalisti na čelu sa Dačićem prelomili i omogućili formiranje demokratske vlade umesto radikalske. Boris Tadić je zagrlio Dačića, najavio Deklaraciju o pomirenju i izjavio da svaka partija ima svoj bol za svojim izgubljenim predsednikom. Demokrate za ubijenim Đinđićem, socijalisti za umrlim Miloševićem u haškoj ćeliji. Usledile se žestoke reakcije javnosti zbog toga, a demokrate su ponudile i drugim koalicionim partnerima da priključe svoje potpise. Partneri su, medjutim, zaredom rekli 'ne, hvala'.

Prošao je juli, Deklaracija nije potpisana, prošao avgust, oni ponovo rekli 'samo što nije', došao septembar, 'evo sad će čim se Tadić vrati iz Njujorka', Tadić se vratio, prošao septembar, došao oktobar i još jedan najavljeni datum, ali i dalje ništa.

Na pitanje šta je sa Deklaracijom, Nada Kolundžija, funkcionerka Demokratske stranke, se nasmejala:

"To više nikome sem vama medijima nije važno."

Počinju nagađanja da se demorkate i socijalisti spore o nimalo istorijskom pitanju, članstvu u upravnim odborima, pa je to zaustavilo istorijsko pomirenje…

Žarko Obradović iz Socijalističke partije Srbije se danas na pominjanje tog razloga od srca nasmejao, barem je tako zvučalo:

"Rekao bih vam i da me niste pitali. Ti razlozi nisu vezani sa stvarima o kojima mediji pišu."

Istoričaru Nikoli Samardžiću priča o upravnim odborima nije tako besmislena:

"Čitava politika u Srbiji se zapravo svodi na upravne odbore, na korupciju i pre svega vaninstitucionalnu raspodelu moći, tako da bi se možda moglo u tim okvirima tragati za objašnjenjem tog fenomena."

Hoće li, na kraju krajeva, Deklaracija biti potpisana eto, ispada, zbog medija? Ima li iko više interesa za deklarativnim potpisanim pomirenjem. Nada Kolundžija:

"Pretpostavljam da će biti potpisana. Dakle, ne postoje razlozi zbog kojih bi se od nje odustalo, niti postoje neki posebni razlozi da se ona što pre potpiše. Razlozi za njegovo donošenje su u suštini realizovani, ostvarili smo one ciljeve zbog kojih je ovaj sporazum i nastao kao ideja."

Žarko Obradović iz Socijalističke partije Srbije je nešto određeniji, kao da kaže, eto kad ste zapeli, imaćete potpisanu Deklaraciju… Nije baš tako rekao, već još jednom 'kad se Tadić vrati', ovog puta iz Berlina:

"Očekujem da će Deklaracija biti potpisana vrlo brzo, narednih dana posle nedelje."

Na pitanje zašto se toliko puta najavljivano potpisivanje, toliko puta odlaže, i Nada Kolundžija iz Demokratske stranke i Žarko Obradović iz Socijalističke partije Srbije, a odgovaraju na sličan način, kako to samo političari umeju - odgovor dobiješ, ali u njemu nema informacije:

"Očigledno postoje prioriteti, postoje važnije stvari, a koje su vezane za državu i obaveze, koje se nalaze pred predstavnicima vlasti od potpisivanja ovog sporazuma – to je za mene dobar znak."

"Zbog obaveze koje su imali i naš predsednik Ivica Dačić i predsednik Demokratske stranke gospodin Tadić."

Istoričar Nikola Samardžić, reklo bi se po njegovim odgovorima, ne očekuje da će ova Deklaracija, ako i bude potpisana, biti dokument koji će se čuvati u istorijskom arhivu:

"Mislim da te dve stranke mogu da potpišu međusobno šta hoće, da potpišu da je Srbija 56 federalna jedinica SAD, ali to nema nikakve veze."

Šta piše u napisanoj Deklaraciji javnost ne zna, oni koji su je čitali kažu da se ne bavi prošlošću i spornim pitanjima, kao što su uzroci ratova, politički program Miloševića, progoni i ubistva neistomišljenika, urušavanje ekonomije, sumnjivo bogaćenje odabranih i slično.

Ni pitanje da li je zahtev za suočavanje sa prošlošću u koliziji sa najavljenom Deklaracijom o pomirenju, kaže istoričar Nikola Samardžić, nije bitno. Jer, dve partije su okrenule leđa onome što se događalo:

"Demokratska stranka više ne insistira na nastavku istrage i otvaranju novog procesa o političkoj pozadini ubistva premijera Đinđića. S druge strane, Socijalističkoj partiji Srbije nije u interesu da se to pitanje otvara zato što oni očigledno tragaju za nekim svojim novim mestom na političkoj karti Srbije."

Nikola Samardžić poredi priču socijalista i demokrata sa pričom sa početka 90-ih o četnicima i partizanima. Dok je javnost pričala o pomirenju, ono se već dogodilo:

"To podseća na onaj Draškovićev poziv iz 1991. godine da se potpiše povelja o nacionalnom ujedinjenju, kada je već sam protok vremena obesmislio tu podelu na koju je on mislio – podela između četnika i partizana. U sopstvenoj porodici sam imao pretke koji su bili i na jednoj i na drugoj strani, na osnovu njihovih međusobnih odnosa ni u jednom trenutku nisam mogao da primetim da postoji neki problem zbog toga."

Pitanja koja su iza toga ostala, za neke je razlog za zebnju. Hoće li jednog dana Srebrenica, Bratunac, Prijedor, Foča, Goražde, Vukovar... biti zloupotrebljeni kao što je to bilo sa stratištima iz vremena četnika, ustaša i partizana. Sada se još kosti pokopavaju širom bivše zemlje, biće valjda pameti da se nikada ne počnu otkopavati kao što je to već jednom bilo.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG