Dostupni linkovi

Država je državni neprijatelj broj jedan


Mijat Lakićević

Gost Press kluba je Mijat Lakićević, urednik u listu Blic, poznat po tome što zna ekonomiju bolje od mnogih koji su je diplomirali.

RSE: Pre nekoliko dana je iz Beograda otišla delegacija Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Čuli smo silne kritike na račun naše ekonomske politike. Pored toga, nismo potpisali Sporazum sa MMF-om. O čemu se radi?

Lakićević: Radi se o tome da Vlada Srbije nema interesa u ovom trenutku da potpiše Sporazum sa MMF-om. Možda treba reći da taj Sporazum, ili neki aranžman, ne bi bio tako strog jer mi ne bismo tražili nikakve pare, nikakve kredite od MMF-a. U ovom slučaju bi MMF, svetski finansijski policajac, kako ga zovu, imao bi ulogu kontrolora, nadgledao bi kako se realizuju programi koje sama Vlada predlaže, kakva je makroekonomska situacija u zemlji. Bio bi neka vrsta kontrolora makroekonomske stabilnosti. Stvar je u tome da Vladi ne treba niko ko bi joj rekao da ovo što radi ne valja i ko bi imao makar i minimalnu vlast da na neki način, preko nekih kanala, može da utiče na Vladu da svoju politiku promeni.

RSE: Dok su bili ovde, oni su neke savete delili našim vlastima. Trošimo 500 milijardi dinara više nego što zarađujemo, naš budžet nije restriktivan, a verovatno neće biti ni za sledeću godinu. Da li su oni u pravu, ili možda ne znaju dobro našu situaciju?

Lakićević: Oni su potpuno u pravu. Već odavno je poznato i našim vlastima i Vladi i premijeru Cvetkoviću, koji je bio ministar finansija, da je državna potrošnja u Srbiji prevelika. Mi već nekoliko godina unazad ostvarujemo budžetski deficit. To nije neka novost. Radi se o tome da bi tu politiku trebalo promeniti. Vlada iz godine u godinu usvaja dokumenta u kojima se tako nešto i predviđa i planira, ali se to redovno ne ostvaruje.

RSE: Vrlo često je i guverner Centralne banke, Radovan Jelašić, govorio vrlo slično onome što su govorili ljudi iz MMF-a. Rekao je da je besmisleno povećavati penzije za 10 posto jer je to bilo obećanje jedne političke stranke koja je ušla u koaliciju Grupacija za Evropu. To bi dovelo do problema u sledećoj godini. Da li bi to bili veliki problemi?

Lakićević: Da. Napravljene su i računice. Srbija se ove godine, kada je reč o tom povećanju troškova za penzije, još i izvukla jer će to da je košta samo osam milijardi dinara. Povećanje penzija će važiti samo poslednja dva meseca ove godine. Međutim, za celu sledeću godinu će ta povećanja važiti, tako da je to dodatni trošak koji se procenjuje na 25-30 milijardi.

RSE: Imamo li mi taj novac?

Lakićević: Nemamo ga u suštini. Pošto je to zakonom usvojeno, to znači povećanje troškova u budžetu za narednu godinu. Još jedno veliko povećanje se tiče Koridora 10. I to je nešto oko čega se slažu ekonomisti da je potrebno Srbiji. Samo ta dva izdatka znače deficit od 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda za iduću godinu. To je negde oko 50 milijardi dinara. Samo te dve stavke da se realizuju, mi smo već u deficitu. Para nema. One će morati da se traže iz nekih drugih izvora, možda iz kredita. Taj deficit je takođe već ustanovljen za iduću godinu i od njega se ne može pobeći.

RSE: Znači ne postoji drugi način da dođemo do para nego krediti. Koliko smo mi zaduženi?

Lakićević: Javni inostrani dug Srbije u ovom trenutku nije veliki. On je negde oko šest milijardi eura. Ukupni dug je 18 milijardi eura, s tim što je 12 milijardi privatni dug, a šest je javni. To je podnošljivo, s obzirom da Srbija ima devizne rezerve od 10-12 milijardi eura i nije to veliko. Drugi su problemi. Problemi su u nekim tendencijama koje se pojavljuju. Raste nam spoljno-trgovinski deficit i on je takav da ugrožava makroekonomsku stabilnost. Imamo problema i sa kursom. Sve to kada se spoji, daje neke vrlo upozoravajuće signale i govori da država mora da se ponaša krajnje štedljivo i racionalno. Sa druge strane, imamo nove zahteve koji se postavljaju pred Vladom Srbije, a koji taj deficit prete da utrostruče.

RSE: Koji su to novi zahtevi?

Lakićević: Penzioneri traže da im se penzije povećaju na 70 odsto prosečne plate. To je novih 25 milijardi dinara. Ima jedan veliki zahtev da se usklade kolektivni ugovori u javnom sektoru sa privatnim, što bi povećalo plate u svim državnim organima za sumu od ukupno 84 milijarde. Postoje dugovi koje ima javno poduzeće Putevi Srbije, kao i dugovi prema vojnim penzionerima. Sve zajedno, to je dodatnih oko četiri odsto društvenog proizvoda, oko 120 milijardi dinara. Kada se sabere sa deficitom koji sam pomenuo od pedesetak milijardi, dolazimo na preteći manjak od 160 milijardi dinara, odnosno dve milijarde eura. To su neka obećanja koja su davana u predizbornoj kampanji, kao što je smanjene poreza na plate sa 12 na 10 odsto, što bi povećalo rupu u budžetu.

RSE: Da li to znači bankrot u sledećoj godini?

Naša politička elita mora malo da se osvesti i opameti, da ne ispuni sve što je obećala u predizbornim kampanjama jer će to dovesti državu do bankrota...

Lakićević: Moglo bi se tako reći, ako se sve ovo ostvari. Naša politička elita mora malo da se osvesti i opameti, da ne ispuni sve što je obećala u predizbornim kampanjama jer će to dovesti državu do bankrota. Možemo da kažemo da se svugde u svetu u predizbornim kampanjama obećava više nego što se ostvari, ali ovo što se kod nas radi je prešlo svaku granicu i u toj trci naši političari nisu vodili računa. Ako realizuju to što su pričali, a možemo da se nadamo da će oni da budu pametni i da to ne urade, to će praktično dovesti državu u bankrot. Taj deficit od pet-šest posto bruto domaćeg proizvoda nema teorije da se pokrije.

RSE: Kako tumačite to da po ocenama mnogih ekonomista i ljudi koji se bave javnim poslovima, novo izabrana Vlada gotovo ništa nije uradila do sada?

Lakićević: Vlada se zapetljala u ove probleme i ne može da reši elementarne stvari, kao što je priključenje Evropskoj uniji. Oko ratifikacije je bilo problema. Tu je i problem sa energetskim aranžmanom sa Rusijom, koji je jedan poprilično loš aranžman. Kasno je i formirana Vlada, a onda je došlo leto, ali i svi ti problemi. S jedne strane, imala je akutnih problema, a s druge strane nije stigla da se pozabavi finansijama i računicama. Sada se sprema rebalans budžeta za ovu godinu, ali i ono što je još važnije, budžet za 2009. godinu.

RSE: Gasni aranžman je gotova stvar. Koliko ćemo biti na šteti zbog takvog aranžmana?

Lakićević: Rekao bih da ta šteta ne može ni da se izračuna. Ona će biti velika jer smo mi neke naše resurse praktično poklonili Gaspromu i ruskoj državi. Ta šteta će možda da se meri stotinama miliona, a možda i nekom milijardom eura.

RSE: Da li je to jedino, ili je to i pitanje zavisnosti? Mi dajemo svoj jedini energetski kapacitet nekom drugom.

Lakićević: Za mene lično, mnogo veći problem je to što gotovo čitav energetski sektor dajemo u ruke strane kompanije. Mogli bismo da kažemo i strane države. Čak i u Elektroprivredi imamo neke veze sa Rusima, koje se nisu po nas dobro pokazale. Mislim da je 2003. godine zaključen sporazum sa Rusima da remontuju Đerdap II, pošto su tamo njihove turbine. Oni do dana današnjeg to nisu uradili. Pre izvesnog vremena, kada im je blago skrenuta pažnja na tu činjenicu, rekli su da cena ne odgovara. Sada traže duplo više para. Prvo su tražili 100 miliona eura, a sada traže duplo više.

Kada budu imali čitav energetski i naftni sektor, vrlo je veliko pitanje šta ćemo moći da uradimo. Vidite kako se ponašaju. Rekli su - Uzmite ili ostavite. Naši očigledno nisu smeli da ostave. Tu smo bili ucenjeni. Šta za dve-tri godine ako budemo hteli nešto da uradimo u zemlji, a Rusi kažu da ako to budete uradili, nema gasa, nema nafte. Staje privreda, staju škole, staju bolnice. Imamo potpunu zavisnost...

Kada budu imali čitav energetski i naftni sektor, vrlo je veliko pitanje šta ćemo moći da uradimo. Vidite kako se ponašaju. Rekli su - Uzmite ili ostavite. Naši očigledno nisu smeli da ostave. Tu smo bili ucenjeni. Šta za dve-tri godine ako budemo hteli nešto da uradimo u zemlji, a Rusi kažu da ako to budete uradili, nema gasa, nema nafte. Staje privreda, staju škole, staju bolnice. Imamo potpunu zavisnost. Mi treba da liberalizujemo naše tržite do 2010. godine. To je po sporazum sa Evropskom unijom. Šta ako Rusi kažu da to ne dozvoljavaju? Naravno, nije sporno partnerstvo sa Rusima, ali niko toliko nije dao. Negde kupe rafineriju, negde rade gasovod, ali nigde im nije dato sve u tolikoj meri da imaju monopol na ovom tržištu. To je najveća opasnost. To preti da se pretvori i u političku zavisnost jer vidite kakva se borba vodi oko energije i energetskih izvora. To nije samo pitanje ekonomije, već i pitanje bezbednosti i nacionalne nezavisnosti. Niko nije baš potpuno nezavisan, ali svi nastoje da svoje veze postave tako da imaju više izvora i više partnera. Previše smo dali Rusima i previše smo se vezali za njih.

RSE: Godinama spominjemo restrukturiranje, a ne idemo dalje. U čemu je stvar?

Lakićević: Nije bilo političke volje i to je glavni problem. Mi stalno slušamo, svake godine, kako će ta godina biti poslednja i kako će biti privatizovana društvena preduzeća, ili će otići u stečaj, a to se nikako ne dešava. Pre neki dan je ministar Dinkić opet obećao da će to biti do kraja godine, da će mesečno oko 200 društvenih preduzeća otići u stečaj. Videćemo. To čak i nije puno ljudi. Tamo je ostalo svega pedesetak hiljada ljudi i to nije mnogo. Pitanje je šta će u koalicionoj vladi moći da se uradi, pogotovo što je nezaposlenost velika i na tu veliku nezaposlenost još 50 hiljada ljudi, koji, u nekim drugim uslovima možda i ne bi bili naročiti teret, mogu znatno da pogoršaju situaciju.

RSE: Ministar Dinkić je pre četiri godine rekao da imamo glomaznu administraciju i da će se ona smanjiti za 40 posto. Očigledno je da se ona samo uvećava, a ne smanjuje se. Dobili smo novo zanimanje, novu profesiju, koja se zove državni sekretar. U svakom ministarstvu, pored ministra i njegovih pomoćnika, imamo i državnog sekretara. Ministarstava i nije mnogo, ali je to prosto fenomen.

Lakićević: Danas je država najveći državni neprijatelj broj jedan, protivnik reformi, pogotovo administracija. Neke reforme su počele prvih godina tranzicije, posle 2000. godine, za vreme Đinđića, ali je to potpuno prestalo i sada u državnoj administraciji imamo ogroman broj ljudi koji se neprekidno povećava. S jedne strane formiramo nezavisna regulatorna tela, ali istovremeno se iz države te funkcije ne izmeštaju, nego ih država drži u nadležnosti, te i dalje ova tela, koja bi trebala biti nezavisna, to nisu. Tako da se po tom osnovu uvećava broj ljudi koje država plaća. Elektronska vlada nikako da se napravi. Ima tu puno problema i reforma državne uprave je jedna od ključnih stvari koja još nije ni počela.
XS
SM
MD
LG