Dostupni linkovi

Uvodničar jednog desnog beogradskog tabloida – u Srbiji, doduše, i nema političkih tabloida koji nisu desničarski – napisao je pre neki dan, više besno nego »desno«, da je »Holandija neprijatelj Srbije«. Ni manje, ni više od toga. Zna on, ima čovek uvida u te stvari. Uvodničar je to, ej!

Nije mi do Holandije, još manje do drvenog advokatisanja njenog nekadašnjeg i sadašnjeg držanja u »balkanskoj krizi«. Samo mi je zanimljivo, pa bogme i zabavno – koliko god se o ozbiljnoj, čak sumornoj stvari radilo – kako se sve menja da bi sve ostalo isto, to jest, kako Srbiji odnekud nikako da ponestane »spoljnih neprijatelja« (kao ni »unutrašnjih«, uostalom), bar ako se na svet gleda iz (pri?vodo?)zemne perspektive ljudi čije se političko biće nije ni za milimetar pomaklo iz najuprošćenije varijante karl šmitovskog »Neprijatelja« kao konstitutivnog elementa identiteta jedne zajednice. Drugim rečima, izeš državu bez dobrih neprijatelja na čija široka zlikovačka pleća se može s olakšanjem svaliti sve što nije dobro...


Pa opet, nisu li se i ti neprijatelji nekako tužno smanjili? Nije da Holandija nije ozbiljna zemlja, ali opet, kad je svo ono mahnitanje kretalo, pre dvadesetak godina, Neprijatelj je najpre detektovan u Americi, potom i u imperijalnom »Gordom Albionu« (oni su ionako sumnjivi od ranije, po liniji »zemalja neproleterskih«), pa sve tako redom među najuticajnijim državama sveta, naročito zapadne hemisfere; jedno je vreme čak i Jelcinova Rusija bila na polukorak od toga da bude nazvana Neprijateljem, no onda se srećom pojavio i objavio jedan mišićavi, proćelavi veteran KGB-a...


Ta mitska matrica nema danas ni pola one nekadašnje smrvljujuće snage, no ipak je još dovoljno jaka da posluži kao dežurno popularno objašnjenje svakog neuspeha. Dakle, Srbiji nije odmrznut famozni »privremeni sporazum«, kao prethodnica pune pripreme SSP-a, ne zato što Ratka Mladića još nikako nema u Sheveningenu, nego zato »što su nam Holanđani neprijatelji«. Ima i jedna žešća verzija, takođe popularna u medijima i političkoj javnosti, koja veli da su i ovo zakuvale velike sile (zna-se-koje), a Holandija je tu samo nekakav »električni zec«.


Da li je Holandija mogla da zauzme i drugačiji, fleksibilniji stav? Mogla je. Verovatno je i trebala. Ali svakako nije morala: činjenica je da Srbija još nije ispunila svoju »hašku obavezu«, i sve dok je tako ona će biti krajnje ranjiva na otpor i pritisak bilo koje vrste. Zapanjujuće je koliko inače prisebnih ljudi svečano odbija da pojmi ovu ipak jednostavnu istinu.


Koren ovog masovnog razočarenja i frustracije, neretko i besa, možda je u onoj toploj julskoj noći u kojoj je objavljeno da je uhapšen Radovan Karadžić. Poneseni nečim što je izgledalo kao »poklon niotkuda«, mnogi su tih dana govorili kako Srbija sada sigurno »oslobađa SSP«, jer zašto bi, zaboga, neko sada bandoglavo insistirao na Ratku Mladiću, kada je, evo, dobio Radovana Karadžića? Razume se, Karadžićev transfer uistinu je bio vrlo značajna stvar nakon koje ništa neće biti isto, ali to samo u potpuno infantilnom shvatanju politike i međunarodnih ugovornih obaveza znači da je moguća ta vrsta »kompenzacije«: evo vam Karadžića, zaboravite na Mladića! To je kao da vam čovek koji vam duguje 100 evra vrati samo 50 evra, i smatra da vam je vratio dug, silno se vređajući ako vi insistirate i na drugoj polovini sume. Na koncu još razočarano zaključi da ste mu »neprijatelj« i, uopšte, nula od čoveka.


U tom je smislu mnogo lakše shvatiti načelne protivnike saradnje s Tribunalom, one koji smatraju da »nikoga ni po koju cenu ne treba izručivati antisrpskom sudu«: oni su barem konsekventni i konzistentni, njihov stav ima glavu i rep. Šta je, međutim, u glavama polutanskih politikantskih cinculatora koji misle da se sa užasnim srpskim zaostacima iz devedesetih može pijačarski istrgovati, ili čak izšibicariti? To je, do daljeg, jedna od ozbiljnijih svetskih misterija.


Naravno, sve ovo ne znači da evropska »odbijenica« ne može zakomplikovati unutrašnje prilike u Srbiji. Sva je sreća da tu više nema ko da ubedljivo poentira, jer se antievropski – tobože »evroskeptični«, čak »alterglobalistički«... – front u Srbiji baš sada raspada izjeden sopstvenom nesolidnošću, ali i totalnom istrošenošću jedne političko-vrednosno-mentalitetske matrice koja je već pokazala na delu sve svoje raskošne destruktivne mogućnosti. O tome svedoči temeljit raspad radikala, ali ništa manje i potpuna pogubljenost Koštuničinog DSS.-a, koji zapravo više i nema nikakvo suvislo političko usmerenje, kamoli »ideologiju«, zapravo baš ništa osim banalnih interpretacija privatnih idiosinkrazija njenog predsednika, kojem baš zato preti da ostane prilično politički usamljen, mnogo usamljeniji čak i od Vojvode Šešelja koji poslovično samozadovoljno solira u ćeliji i sudnici Tribunala.


A što se Holandije tiče, Srbija će se od te strašne severnomorske napasti lako odbraniti: dovoljno je da joj pošalje Ratka Mladića, da sad ona malo vidi kako je to živeti s njim pod istim oblacima. Srbiji je i inače baš pravo vreme da se priseti one »sačuvaj me Bože od prijatelja, a od neprijatelja ću se čuvati sam«...

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG