Povlašćen tretman Srpske pravoslavne crkve, problematičan Zakon o verskim zajednicama i neregulisan pravni status ukazuju na to da su pripadnici verskih manjina u Srbiji izloženi različitim vidovima diskriminacije.
Iako se svi slažu u oceni da je broj fizičkih napada na predstavnike verskih manjina manji u odnosu na prethodnu godinu, još uvek se beleže brojni slučajevi vandalizma i govora mržnje, kao i negativni medijski izveštaji u kojima se ove zajednice nazivaju „satanistima” i „devijantnim”. Uz to Srpska pravoslavna crkva, koja igra dominantnu ulogu u društvenom i političkom životu zemlje, ima udela u podsticanju neprijateljstava jer nisu retki njeni predstavnici koji ove grupe nazivaju sektama, a njihove pripadnike optužuju da su sledbenici satanizma. Draško Đenović, dopisnik Foruma 18, novinske agencije za verska prava i slobode iz Osla, kaže za naš program da u Srbiji još uvek vlada klaustrofobičan odnos prema verskim manjinama:
"Društvena klima nije promenjena, došlo je samo do smanjenja broja fizičkih napada. Imamo primer pripadnika Hare krišne iz Jagodine koga su četiri-pet puta pokušali da ubiju. Takođe, sistemski imamo problem sa napadima na Jehovine svedoke, ovog marta je bio jedan ozbiljan incident u Bajinoj bašti i da nisu komšije pritrčale verovatno bi bilo i mrtvih. Verski objekat u Batajnici je prve noći, čim je otvoren, bio napadnut, a njihovi verski objekti su često i zaštićeni jer više ne znaju šta da rade."
Iako kaže da su napadi sada ređi, Rajner Schulz, pripadnik Jehovinih svedoka navodi najnoviji primer:
"U našu dvoranu Milorada Mitrovića je neko pre nedelju dana, nakon sastanka, bacio kamen, ali na svu sreću niko nije pogođen."
I dok Ustav Srbije garantuje slobodu veroispovesti, zakon o verskim slobodama iz 2006. godine, koji su gotovo sve međunarodne ogranizacije označile kao problematičan, doprineo je stvaranju negativne klime prema takozvanim 'netradicionalnim' verskim zajednicama, uskraćujući im pravni status. Religiolog i stručnjak za manjinska pitanja Centra za razvoj civilnog društva Miroslav Keveždi kaže da je reč o hijerarhizaciji verskih zajednica. Zakonom su priznate sledeće ‘tradicionalne’ verske zajednice:
"Srpska pravoslavcna crkva, Rimokatolička crkva, Islamska verska zajednica, Jevrejska verska zajednica, Hrišćanska reformatorska crkva i dve Luteranske crkve. Po našim saznanjima još svega desetak crkava je uspelo da se registruje, a po samim podacima u Srbiji postoji 183 verske zajednice. Dakle, ako je od 183 verske zajednice registrovano samo nekih 14, to zapravo znači da je svega jedna desetina registrovana, pravno prepoznata, koja na osnovu toga ima određena pravna dejstva."
Vlada Srbije nije priznala Makedonsku i Crnogorsku pravoslavnu crkvu. Prema zakonu, nijedna verska zajednice ne može da sadrži ime ili deo imena neke od registrovanih pa tako nijedna nova verska zajednica koja u nazivu ima reč „pravoslavna” ili „evangelistička” ne može da bude priznata. Povlašćeni položaj Srpske pravoslavne crkve, Keveždi oslikava sledećim primerom:
"Da li se plaća doplatna markica za izgradnju hrama Svetog Save? Da, plaća se. Da li je moguće da se plaća doplatna markica za izgradnju hrama neke druge crkve, na primer za obnovu spaljenih džamija u Nišu ili Beogradu? Teško. Vidimo da se dozvole za izgradnju pravoslavnih hramova dobijaju relativno lako, ali i da je to vrlo teško kada su u pitanju neke druge bogomolje."
Draško Đenović iz Foruma 18 zaključuje da je ovakav odnos prema verskim manjinama nastao kao rezultat povezivanja nacije sa verskom pripadnošću:
"Kada kažemo da smo Srbi, to znači da smo i pravoslavci i ko god se ne uklapa u taj neki milje je opasan. Da smo se zapitali šta baptisti ili adventisti, koji su takođe često napadani, uče, videli bismo da oni zapravo koriste istu bibliju. Oni možda imaju drugačiju versku praksu, ali o njima nikako ne možemo govoriti kao o destruktivnim sektama koje ubijaju, piju dečiju krv i slično, kao što se provlači po našim medijima."
