Dostupni linkovi

Žestina i dinamika raspadanja Srpske radikalne stranke, onakve kakva je postojala od osnivanja pa do prošle nedelje, verovatno su zapanjili čak i direktne aktere tog «velikog praska», a kamoli spoljne posmatrače.

Čak i kada je bilo sasvim očigledno da je tikva pukla, i da je Tomislav Nikolić rešio da otkaže poslušnost Vojislavu Šešelju, radikalski čelnici su se o sveže obznanjenom otpadniku izjašnjavali s merom hinjenog uvažavanja i familijarnosti, kao o trenutno zabludelom sabratu koji ima pravo na svoj momenat slabosti, da bi koliko sutradan o njemu već govorili kao o «izdajniku» koji je prodao radikale za šaku tajkunskih, tadićevskih i ambasadorskih srebrnjaka. Ni nedelju dana kasnije, Nikolić je već uznapredovao do statusa «špijuna», jedino još nije precizno utvrđeno – stručnjaci se tu, je li, razilaze - da li je engleski, francuski ili možda lihtenštajnski.

Daleko od toga da Nikolića zbog ovoga treba sažaljevati: on je samo ritualno propušten kroz karakteristično radikalsku flajšmašinu, onu istu koju je i sam godinama opsluživao. Utoliko u svemu ovome ima i neke više pravde, mada od nje niko neće imati stvarne koristi.

Ono što je uistinu važno jeste sama priroda ovog velikog raspada: znači li ona množenje ili deobu «srpskog radikalizma» kao politički delatnog pogleda na svet? Ako je Srbija umesto jedne dobila dve stranke koje će je strastveno saplitati na putu sopstvenog upristojenja – pa makar uzgred i saplitale jedna drugu, takmičeći se u pravovernosti – onda bi bilo bolje za sve da nije ni došlo do međuradikalskog raskola. Ovakav rasplet nije nemoguć i nezamisliv, ali na iole duži rok nije mnogo verovatan. Nikolić i društvo svakako će morati neko vreme da dokazuju svoju «ideološku ispravnost», kako to već nevoljki i polovični ideološki grešnici uvek i svugde čine, ali to neće moći da bude baza na kojoj bi Nikolićeva nova stranka mogla da izgradi svoj identitet. «Šešeljizam bez Šešelja» nije nešto za šta će bilo ko glasati, jer kome je do šešeljizma, eno mu živog Šešelja i njegove stranke, a kome do toga nije, njemu nije dovoljno samo personalno odsustvo tvorca te retko bizarne i beslovesne «doktrine». Zato će ovi novopečeni «postradikali» biti naprosto logikom sopstvenog političkog preživljavanja prisiljeni na postepen i oprezan, ali nepovratan otklon od tvrdog fundamenta nihilističke «ideologije» koja ih je politički rodila i odgajila, i koju su morali da ostave u nasleđe onima koji su za njima teatralno zalupili vrata zemunskog Magistrata, zgrade u kojoj se baškari sedište radikala.

Šta sve ovo konkretno znači za srpsku političku scenu? Nikolić će bez sumnje ostati u opoziciji sadašnjoj vlasti, i ta opozicija neće biti nimalo ugodna. U tom je smislu svako poređenje sa «sindromom Baneta Ivkovića» i sličnim naprosto besmisleno, jer Nikolić ipak nije sitni igrač veznog reda koji će rado prihvatiti tamo nekakvu ponudu-koja-se-ne-odbija, nego neko iza koga stoji realno, postojeće biračko telo. U to da će bivši kragujevački komunalac naprosto postati banalna «Tadićeva marioneta» ne veruju čak ni oni koji po partijskom zadatku smišljaju takve odrednice za svog dojučerašnjeg nadređenog.

Gde je onda uopšte ta toliko priželjkivana i najavljivana korist za Srbiju od ovog međuradikalskog razdora? Ona bi mogla, trebala i morala da se nahodi upravo u tom dalekosežnom razbijanju radikalskog monolita, koje bi moralo omogućiti političkoj i društvenoj sceni da se normalizuje, da «prodiše». Naime, problem sa šešeljevskim radikalizmom nije u njegovoj unikatnosti, nego u njegovoj predimenzioniranosti: svugde postoje stranke radikalno desne margine, sa svom svojom agresivnošću, prostaklukom, bizarnim paranoičnim teorijama, vulgarnim kolektivnim narcisizmom i pratećom mitomanijom, ali samo u Srbiji je jedna takva stranka tako monstruozno predimenzionirana. Svih ovih (postmiloševićevskih) godina, tokom kojih se Srbija prikrada nekakvom zaraslom džadom ka Evropskoj uniji, ona stoji kao ogromna stena na putu: ne možeš je pomeriti jer je preteška, a ne možeš je tek tako ni zaobići jer je prevelika pa je zauzela veći deo puta, a sa druge strane je ambis. Elem, šta se dešava ako se ta stena prepolovi, i time postane pomerivija? Eto dobre šanse da se put napokon raskrči...

Politički procesi imaju svoje zakonitosti, kojih ni najvažniji neposredni akteri ne moraju biti u punoj meri svesni. Mihail Gorbačov je pokrenuo «perestrojku» s namerom da «reformiše» komunizam, a zapravo je samo ubrzao njegov ionako neminovni kraj. Plitko aistorijsko mišljenje iz toga izvlači detinjast zaključak da je Gorbačov «izdajnik» koji je pokvarenjački ubio jedan inače zdrav organizam: u stvarnosti, on ga je samo suočio sa spoljnim svetom, a slabašni, ruinirani organizam komunizma je izdahnuo, jer odavno nije imao nikakav imunitet, pa ga je prva «prehlada» pokosila.

Nikolićeve namere verovatno su «gorbačovljevske», a ishod će im najverovatnije biti brže i temeljitije odumiranje nečega što je ionako do srži trulo, i što dugo već truje ceo organizam savremene Srbije: ideologije otvoreno mahnitog, samosvrhovitog, nihilističkog prkošenja svemu stvarno i potencijalno boljem, te suicidalnog radovanja propasti, nazadovanju i sramoti sopstvene zemlje. Ako bude tako, od njega će biti dosta; možda će time moći koliko-toliko da se iskupi za to što nije onomad učinio jedino ispravnu stvar: ostao u svom Kragujevcu, da bistri politiku u lokalnoj kafani, kao svaki pošteni kibicer, blagosloven zasluženom anonimnošću.
  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG