Albanci su ipak susedi

Razgovaralo se o tome da li bi nakon izbora nove vlasti u Srbiji moglo doći do delimičnog popuštanja u odnosima između Beograda i Prištine, zbog čega kosovski Srbi ne žele da uđu u kosovske institucije, koje ličnosti sa Kosova srpska javnost pozitivno ocenjuje i koje su ličnosti iz Srbije prihvaćene na Kosovu, kao i o tome kome je u Srbiji i na Kosovu u interesu da se normalizuju srpsko-albanski odnosi, a kome odgovora da se zadrži sadašnje stanje.

Omer Karabeg: Imam utisak da u odnosima Srbije i Kosova trenutno vlada zatišje. Nema više one oštre retorike kakva je dominirala neposredno nakon proglašenja nezavisnosti Kosova? Delite li taj utisak, gospodine Janjiću?

Dušan Janjić: Jeste, sad se ušlo u novu fazu koju možemo da okarakterišemo kao dve države na jednoj teritoriji. Pri tome je svaka strana svesna da neće brzo biti konačnog rešenja, pa se ljudi navikavaju na novu realnost.

Anton Berišaj: Ja ne mislim da se radi o dvije države na jednoj teritoriji, ne volim tu formulaciju iz retoričkih razloga. Riječ je prije svega o formiranju nove vlade u Srbiji, o jednoj neprirodnoj koaliciji koja traži moduse usaglašavanja i organizovanja, pa bi se zatišje djelimično time moglo objasniti.

Omer Karabeg: Da li mislite da bi sada, kada Srbija ima novu proevropsku vladu, moglo doći do delimičnog popuštanja u srpsko - albanskim odnosima?

Dušan Janjić: Nisam siguran. Ova vlada je rekla da će voditi politiku kontinuiteta kada je u pitanju Kosovo, to znači da će se pridržavati strateškoga opredeljenja da ne priznaje njegova nezavisnost.

Anton Berišaj: Nadam se da će nova srpska vlada ipak voditi drugačiju politiku prema Kosovu. Da li zbog toga što ona to hoće ili pod pritiscima spolja - ne znam, ali očekujem da će možda malo fleksibilnije pristupiti problemu Srba na Kosovu i Kosovu uopšte.

Omer Karabeg: Gospodine Janjiću, mislite li da nova vlada neće kosovske Srbe gurati u konfrontaciju s Albancima i predstavnicima međunarodne zajednice na Kosovu, kao što je to činila Koštunična vlada?

Dušan Janjić: Sigurno je da se vlada neće toliko baviti Srbima sa Kosova. Neće ih gurati u konfrontaciju, a neće im ni pomoći da se ujedine i naprave jedinstvenu strategiju. Kosovski Srbi su se našli u situaciji da sami moraju da odluče da li će se, kada i kojim tempom priključiti komšijama Albancima, odnosno kosovskim institucijama, ili će nastaviti da ih bojkotuju.

Anton Berišaj: Kosovski Srbi su bili i ostali taoci jedne kolonijalne politike Srbije prema Kosovu. Oni su se uživjeli u ulogu onih koji diktiraju pravac razvoja Kosova. Argumentom snage, a ne snagom argumenta Srbi su do 1999. godine uživali povlašćeni status građana prvog reda, dok su Albanci tretirani kao građani drugog reda. Iako nikada nisu bili većina na Kosovu, Srbi su kontrolisali sve poluge vlasti. No, i pored toga oni su stalno izigravali ulogu žrtve. Situacija se je promijenila 1999. godine. Srbi više ne kontrolišu i ne upravljaju, ali su zadržali ulogu žrtve. Srpskoj etničkoj zajednici sada predstoji suočavanje sa novom realnošću, a to je integracija u novu kosovsku državu.

Dušan Janjić: Da bi neko ušao u institucije u podeljenom društvu, te institucije moraju da mu se otvore. Navešću jedan primer, u ustavu Kosova nema ni reči o srpskim opštinama koje se pominju u Ahtisarijevom planu. Doduše, u preambuli se kaže da je ustav načinjen na osnovu Ahtisarijevog plana, a u završnim odredbama stoji da, ako nešto u ustavu nije u skladu s tim planom, a nije jer se ne garantuju srpske opštine, onda se možete obratiti međunarodnoj grupi za nadzor da reši taj problem. Dakle, od međunarodne zajednice i Albanaca zavisi da li će Srbi dobiti svoje opštine, što bi im itekako olakšalo ulaz u kosovske institucije.

Kada je reč o srpsko-albanskim odnosima sada smo u fazi nekakvih sporadičnih, neartikulisanih kontakata. I to će potrajati. Naravno, jasno je da će, dugoročno gledano, Srbi koji žive na Kosovu moraće da nađu model da žive s komšijama, kao što je jasno da će i Srbija i Kosovo morati da sarađuju jer i jedni i drugi pretenduju da budu u Evropskoj uniji i u NATO- paktu, a tamo ne mogu ako su između sebe konfrontirani. Ali to je priča za nekih 10, 20 godina, dotle treba da se preživi i da se održavaju kontakti.

Anton Berišaj: Srpska politika prema Kosovu krajem osamdesetih i devedestih godin igrala je na politiku sve ili ništa. I teško je sada očekivati povjerenje. Ustvari, srpska etnička zajednica na Kosovu ne samo što nema povjerenja u institucije Kosova, ona ga nema ni u srpske institucije. Ta etnička zajednica je izmanipulisana i stalno je služila kao teg za pomijeranje jezička na vagi određenih politika u Srbiji. Kako su se politike mijenjale, tako su se mijenjali i Srbi na Kosovu. Oni su odbijali da učestvuju na izborima, da uđu u parlament, ništa nisu prihvatali. To je jedna vrlo nezadovoljna, izmanipulisana zajednica koja potpuno zavisi od politike Beograda. Ukoliko kosovski Srbi ne budu smogli snage da se nekako sami organizuju, da sami biraju svoje lidere, da prestanu da traže recepte iz Beograda, teško možemo očekivati njihovu integraciju u kosovsko društvo.

Omer Karabeg: A da li ima odgovornosti i na albanskoj strani?

Anton Berišaj: Odgovornosti vjerojvatno ima. Uvijek se može više učiniti, uvijek se mož bolje uraditi. Ahtisarijev plan, koji su Albanci prihvatili, garantuje prava svim etničkim zajednicama po najvišim svjetskim standardima. Ja vjerujem da tu ima manjkavosti, ali to nije ni Biblija, ni Kuran da se nešto ne može promijeniti i poboljšati. Jedno je sigurno - albanska etnička zajednica je itekako zainteresirana da se Srbi integrišu u kosovsko društvo.

Omer Karabeg: Gospodine Janjiću, kakvo je vaše mišljenje, ima li odgovornosti na albanskoj strani što kosovski Srbi nemaju poverenja u institucije Kosova?

Dušan Janjić: Naravno da ima. Pogledajmo šta se dešava kroz istoriju. Svaka strana, kad je dobila priliku, pokušala je da onu drugu potisne i marginalizuje. U najnovijoj prošlosti za vreme Miloševićevog režima imamo suspenziju ljudskih i kolektivnih prava Albanaca, masovni progon i zločine 1999. godine. Onda na Kosovo dolazi međunarodna zajednica i Alabanci rade revanš. Činjenica je da je broj Srba desetkovan. Činjenice je da su spaljene srpske kuće. Činjenica je da je ogroman broj kuća uzurpiran, da nikada nije bilo volje da se raščisti problem imovine. Politika većine albanskih vođa svodi se na sledeće - ili prihvatite novu realnost ili idite, ne dolazi u obzir da se mi vama prilagođavamo. Oni se de facto prilagođavaju, ali sopstvenu javnost i sebe lažu i to ne priznaju.

Srbi su dovedeni u poziciju manjine o čijim pravima se elegantno priča, ali se ne rešava ni jedno pitanje za koje su oni životno zainteresovani. To je jako bolna priča. Ja lično mislim da je to nenormalno stanje, na žalost, normalno jer trenutno u kosovskom društvu, a tako će ostati duže vreme, vladaju ljudi koji su preko rata i etničkog progona došli na vlast. Oni će taj mehanizam, kad god im zatreba, aktivirati. Kratko rečeno, postoji odgovornost albanske strane. No, treba reći i to da istovremeno ima i pozitivnih signala od najodgovornijih ljudi Kosova. Podsetiću da je Ramuš Haradinaj, kad je bio premijer, slao pozive na saradnju, a to sada radi i Hašim Tači. Pokušavali su da nađu i neke ekonomske i socijalne projekte, dakle, da nešto ipak urade.

Ako bih merio odgovornost za sadašnje stanje, moram reći da je najveća odgovornost na međunarodnoj zajednici, pre svega na Evropskoj uniji koja nije razvila nijedan program integracije na Kosovu, čak nije podržala ni programe saradnje Kosova, Makedonije, Crne Gore, Srbije i Albanije. Evropska unija bi morala da shvati da je srpsko-albanski odnos ono što je za zapadnu Evropu bio francusko - nemački posle Drugog svetskog rata. Ako nema mira i saradnje između Srba i Albanaca na Balkanu, imaćemo konflikte i prostor za igru velikih sila.

Meni se čini - to je tužno priznati, ali to je realnost - da je Berlinu, Briselu, Vašingtonu, Moskvi, pa i Pekingu Balkan još uvek interesantniji kao prostor sukoba niskog intenziteta nego kao prostor saradnje. I dok se to ne promeni u glavama vođa velikih sila, balkanski narodi će, naravno, tražiti svoje partnere u onim najsilnijim. Albanci su našli istorijske pobednike u ovom momentu i njima sada ide dobro. Srbi se nalaze na gubitničkoj strani i njima ide loše. A to onda produbljuje nepoverenje.

Anton Berišaj: Istina je da je na Kosovu nakon 1999. godine bilo i nasilja i protjerivanja i paljenja, govorim o martovskim događajima 2004. godine, ali velika je razlika između instucionalnog, sistematskog, vojno-policijskog nasilja i protjerivanja, koje je Srbija činila na Kosovu za vreme Miloševića, i sporadičnih i pojedinačnih slučajeva nasilja nad Srbima koji su se događali nakon 1999. godine. Čak ni o martovskim događajima ne možemo da govorimo kao o sistematskom i institucionalnom nasilju prema srpskoj etničkoj zajednici.

Uostalom, nakon martovskih događaja počinje proces angažovanja svih društvenih i političkih faktora na Kosovu da se promeni tradicionalni sistem vrijednosti albanske populacije, odmazda se potiskuje, ona se se sve više smatra kukavičkim, a ne patriotskim činom. Činjenica je da su međuetnički konflikti svedeni na minimum. Tačno je da su odnosi između Albanaca i Srba na Kosovu zamrznuti, ali mi se čini da se ipak mogu naći modusi saradnje i prevazilaženja velikog jaza koji postoji između dvije zajednice. Kosovska vlada sigurno ima ulogu i obaveze u svemu tome, ali čini se da je, kad je riječ o poboljšanju odnosa, na potezu srpska vlada jer je ona bila ta koja do sada stalno forsirala zategnute odnose i sprečavala ulazak Srba u kosovske institucije.

Omer Karabeg: Gospodine Janjiću, kome u Srbiji odgovara, a kome ne odgovara sadašnje stanje zamrznutih odnosa?

Dušan Janjić: Odgovara svima onima koji su pravili novac i moć na tom sukobu, njima je u interesu da se održava non-stop kriza. To, recimo, itetako odgovara energetskom lobiju, jer Kosovo još uvek nema samostalne kanale doturanja električne energije, pa kad povremeno dođe do nestašice elektične energije, onda cena ide gore. Tu su i trgovci kojima odgovara da nema plaćanja poreza, da nema javne kontrole, da nema carine. Podsetio bih da je u jednoj od prvih rekacija na proglašenje nezavisnosti Kosova spaljen carinski punkt. Zašto? Da bi se švercovalo. Među lokalnim Srbima imate desetine hiljada ljudi koji žive od kontrole švercerskih linija. Isto je i na albanskoj strani. Sadašnje stanje odgovara i onima koji svoju politiku zasnivaju na nacionalizmu i koji dobijaju glasove stalnim plašenjem naroda kako preti opasnost od neprijatelja. Šovinizam dobro dođe za povremeno aktiviranje emocija.

Kome ne odgovara sadašnje stanje zamrznutih odnosa? Ne odgovara onima koji bi želeli da Srbiju izvuku iz gubitništva i uvedu je u Evropsku uniju. Ne odgovara ni većini građana. Trenutno postoji potpuni rascep između borilačkih veština koje povodom Kosova razvijaju političari i onoga što građani misle o Kosovu. Od Beograda se ne može očekivati da će išta promeniti u svojoj politici prema Kosovu dok ne odgovori na pitanje gde je Srbija, kuda ide, kakav će model razvoja izabrati. Srbija se danas razvija tako da ima 200, 300 bogatih pojedinaca i kompanija i ogromnu masu siromašnih ljudi koji lako postaju plen nacionalizma i šovinizma.

Omer Karabeg: Gospodine Berišaj, ko je na Kosovu protiv normalizacije, a kome ona odgovara?

Anton Berišaj: Izuzev ove kategorije koju je pomenuo Dušan Janjić, a to su šverceri, profiteri, dileri, ja ne vidim ozbiljniju strukturu kojoj ne bi odgovarala integracija Srba u kosovsko društvo. Jednostavno je shvaćeno da je položaj Srba na Kosovu test implementacije Ahtisarijevog plana, odnosno test poštovanje ljudskih prava.

Omer Karabeg: A kad je reč o normalizaciji odnosa sa Beogradom?

Anton Berišaj: Pa, i kada je riječ o normalizaciji odnosa sa Beogradom, naravno uz poštovanje nove realnosti i granica u kojima je Kosovo priznato kao nezavisna i suverena država.

Omer Karabeg: Gospodine Janjiću, postoje li ličnosti u na Kosovu koje srpska javnost pozitivno ocenjuje?

Dušan Janjić: Moram da kažem da srpska javnost malo zna o kosovskim Albancima, da ne govorim o Gorancima, Bošnjacima ili Romima na Kosovu. Sigurno da ima onih koje smatraju manje lošim ili čak dobrim, uglavnom su to pojedini intelektualci, skoro da nema političara koji bi dobio pozitivnu ocenu, mada je interesantno da je Hašim Tači, na primer, objavljivao intervjue u najuticajnijim medijima u Srbiji.

Omer Karabeg: Pomenuli ste da ima albanskih intelektualca za koje se zna u Srbiji. Možete li navesti neka imena?

Dušan Janjić: To su Veton Suroi, Škeljzen Malići, Gazmend Pulja koga više nema na sceni na Kosovu, glumac Bekim Fehmiu i drugi, ali to su ličnosti iz devedesetih godina, o novom Kosovu se ništa ne zna ili se veoma malo zna. Oni koji to znaju, na primer, pojedini Srbi sa Kosova itekako selektivno prenose informacije jer mogućnost da mogu da pričaju sa Hašimom Tačijem, sa njegovim saradnicima, ili sa Ramušom Haradinajem doživljaju kao svoju prednost.

Omer Karabeg: Gospodine Berišaj, postoje li ličnosti u Srbiji koje kosovska javnost pozitivno ocenjuje?

Anton Berišaj: Mi smo živjeli u istoj državi, ali nas Albance niko nije htio da upozna. Na nas se, kao što sam rekao, gledalo kao na građane drugog reda i to je dugo trajalo. I zato nije čudno što je Dušan Janjić jedva uspio da pronađe nekoliko imena koja su poznata srpskoj javnosti. Na Kosovu je ipak drugačije. Ja mislim da je na Kosovu prihvaćena i sa velikim poštovanjem praćena aktivnost Beogradskog kruga. Postoji jedna žena koja je izuzetno cenjena na Kosovu, a koja, nažalost, nije prihvaćena u Srbiji, to je Nataša Kandić, direktorica Fonda za humanitarno pravo. Pomenuo bih i Dušana Janjića, Liberalno-demokratsku stranku Čedomira Jovanovića i bivše političare koji su imali smjelosti da se suprotstave Miloševićevoj politici prema Kosovu.

Omer Karabeg: I na kraju, kada bi moglo doći do bar delimične normalizacije srpsko-albanskih odnosa?

Dušan Janjić: Onog časa kad Beograd bude zainteresovan za Albance toliko koliko su oni još uvek zainteresovani za Beograd. Tada će se stvoriti psihološka osnova za normalizaciju odnosa. Ne možes se bahato ponašati prema nekome ko ti je sused. Možeš i da ga mrziš, ali treba da ga poznaješ. To znaju neki srpski političari sa Kosova i zato ih zovemo umerenim. Oni su naučili da komuniciraju sa većinom, neki od njih znaju i albanski. Dakle, kad se u Beogradu shvati da su Albanci susedi, ostavimo status po strani, onda će se stvoriti psihološka pretpostavka za izmirenje.

U doba takozvanih paralelnih institucija na Kosovu, albanske vođe su mladima govorile i o pozitivnim primerima u Srbiji znajući koliko je važno da ne stvore predstavu da je čitav srpski narod protiv Albanaca. O tome su mi govori Adem Demaći i mnogi drugi. U Beogradu se obrnuto radilo. Milošević i kasnija kampanja stvorili su predstavu da su svi protiv Srba. Srbi moraju to kod sebe da pobede. Kad to pobede, onda će moći da krenu ka Albancima.

Anton Berišaj: Ja mislim da je teško predvidjeti kada će početi normalizacija odnosa, ali gore od onoga što je bilo neće i ne može biti. Ja mislim da je najgore prošlo. Vjerujem da ljudi polako počinju da shvaćaju da je na ovom dijelu Balkana bilo dosta sukoba i mržnje. Naravno, nemam iluzija da mržnje neće biti, da će nestati traume prošlosti, da će porodice 2.000 i ne znam koliko nestalih Albanaca, a ima i Srba koji se vode kao nestali, prestati da tragaju za njima, ali mi se čini da će na nekakvom političkom nivou stvari ipak morati krenuti. Htjeli mi to ili ne, mi moramo da pronađemo mehanizme povezivanja dva naroda koji faktički žive na istom prostoru i koji su susjedi.