Dostupni linkovi

Politika se ubrzano profesionalizovala


Čedomir Antić

"Mislim da ima previše ministara, previše očeva nacije, previše predsednika, ali malo ljudi koji se zalažu za neku ideju," smatra gost Press kluba Čedomir Antić, istoričar i jedan od lidera nekadašnjeg Studentskog pokreta u vreme Slobodana Miloševića.

RSE: Upravo ste se vratili iz Hrvatske, gde ste bili i porodično i službeno. Kakvi su utisci?

Antić: Uvek mi je zanimljivo da posetim Hrvatsku jer nju vidim kao neku vrstu alter-ega Srbije. Pomalo je bolan utisak jer mi se čini da u Hrvatskoj još uvek postoji neka nacionalna mobilizacija, ali je, na sreću, to vidljivije u medijima, nego u narodu, mada se obično iz politike i medija to preseli u široke slojeve društva.

RSE: Jesu li vizualno napredovali više nego mi?

Antić: To je nesumnjivo jer su promene u Hrvatskoj devedesetih godina bile motivisane idejom da Hrvatska mora da se osamostali i modernizuje, da bi napredovala. Naše promene su došle kao posledica poraza iz devedesetih godina. Naš svet je bio zadovoljan bivšom Jugoslavijom.

S druge strane, čini mi se da je Hrvatska na dobar način iskoristila činjenicu da je turistička sila u regionu, ali i u Evropi. Oni su sve nadoknadili kada je reč o vremenu pre rata i posle rata. Rekao bih da postoji neka agenda modernizacije u Hrvatskoj. Ona je kod nas delimično nametnuta.

RSE: Bili ste jedno vreme član Demokratske stranke (DS). Izašli ste iz nje, pa ste bili član G17 Plus. Izašli ste i iz te stranke. Volite li da govorite o tome, ili ne?

Antić: Nemam ništa protiv toga. Za mene su i politička delatnost i stranke bile sredstvo, a ne cilj. Imao sam neke skromne ciljeve koji su bili deo jednog državnog i nacionalnog projekta u koji sam verovao. Nisam mogao presudno sam u tome da učestvujem. Prepoznavao sam neke svoje političke saveznike u svemu tome. Nisam nezadovoljan posledicama svoga rada. Nisam imao cilj da pravim političku karijeru i nikada nisam živeo od toga. Bilo je logično da se svaki moj angažman završi na neki način mojom, ili pasivizacijom, ili izlaskom.

G17 Plus sam morao da napustim vrlo burno jer je to prestala da bude demokratska organizacija. Iz DS sam izašao kada je ona programski pošla ka levici. Sa tim nisam bio saglasan. Smatrao sam da je to legitimno. Ona je ključno doprinela obaranju Miloševića. Pošla je svojim putem. G17 je za mene tužno iskustvo. Mislio sam da smo uspeli do 2000. godine da se izborimo sa slabostima koje, za razliku od većine mojih poznanika, nisam video kao problem jednog čoveka i jedne partije - Miloševića i SPS-a. Smatrao sam da je ta autoritarnost iz devedesetih godina posledica dubokih problema u našem društvu. Očigledno da oni postoje i u nazovi demokratskim organizacijama.

RSE: Izašli ste iz DS zbog levog puta. Da li znači da ste desničar?

Antić: Nisam saglasan sa tim. Verujem da svaka država i svako društvo u određenom periodu ima potrebu za vlašću koja ima određenu ideološku provinienciju. Smatram da je odlazak DS-a ka levici bio motivisan usko-stranačkim interesima, a ne njenom opredeljenošću. Ni danas DS nije predstavnik, ni radnika, ni siromašnih, a predstavlja se kao neka evropska socijaldemokratija. Mislim da je to bila generalna greška, pošto Srbija nije završila neka fundamentalna pitanja i fundamentalne zadatke vezane za formiranje svoje države. Zbog toga mislim da bi bilo logično da reformska vlast bude umereno desno. DS se opredelila za nešto drugo i zbog toga smo imali ovo kašnjenje i sa rešenjem pitanja statusa Srbije, državne zajednice, Kosova. Istorija će suditi koliko je to koštalo.

Očigledno da u aktualnim demokratskim strankama nije ključno kolika je cena, nije ključno pitanje šta će narod od svega toga imati, već je ključno pitanje kako će to biti shvaćeno na narednim izborima. Dok god bude tako, biće ovakvih neprincipijelnih kompromisa sa istinom...

Očigledno da u aktualnim demokratskim strankama nije ključno kolika je cena, nije ključno pitanje šta će narod od svega toga imati, već je ključno pitanje kako će to biti shvaćeno na narednim izborima. Dok god bude tako, biće ovakvih neprincipijelnih kompromisa sa istinom.

RSE: Da li ste se obogatili dok ste bili u te dve stranke?

Antić: Da, ali ne u materijalnom smislu.

RSE: U kom smislu?

Antić: Mnogo sam naučio. Kao generacija smo ulazili u politiku 1996. godine. Neki su uspeli da se istaknu u svojim profesijama, neki su uspeli da se istaknu i u profesiji i u politici, neki su napravili lepe karijere u politici. Iz naše generacije je čak 10 poslanika, jedan bivši predsednik Narodne skupštine, tri ministra, jedan bivši potpredsednik Vlade. To su sve ljudi koji u ovom trenutku imaju manje od 35 godina. Tada sam govorio da jedan istoričar ne može da piše o vetru a da nikada ne oseti kako mu vetar prolazi kroz kosu. Tako je bilo i u to vreme.

Na žalost, samo putem stranaka je bilo moguće delovati posle 1997. godine. Nije bilo mesta za neki veliki narodni pokret. Otpor je bio čist falsifikat jednog pokreta, bez obzira na sve njegove dobre zasluge iz tog vremena. Bio je napravljen kao projekt za jedno vreme. Posle 2000. godine politika se ubrzano profesionalizovala. Žao mi je da se svi pokušaji ljudi, koji nisu profesionalni političari, angažuju, završe malim pomacima napred, koji su neophodni, ali i velikim gubitkom energije. Možda je takva naša sudbina i kao naroda i kao države.

RSE: Sada je vrlo aktuelna tema da neki ministri, kojima je istekao mandat, i dalje zadržavaju stanove na koje nemaju pravo. Putanje je šta još zadržavaju? Imam utisak da se narodu malo smučilo od toga da se neko učlani u partiju da bi nešto zaradio.

Antić: Svojevremeno je jedan britanski diplomata, koji je službovao u Beogradu, po imenu Ralf Pedžet, napisao da u Srbiji postoje velike zloupotrebe i mnogo se govori o pravima političara. Govorimo o vremenu od 1910. do 1913. godine. Činjenica je da srpski političari zvanično zarađuju manje nego neki evropski, ali pošto je narod siromašan, oni i takvu sumu smatraju za preveliko trošenje. To je veliko opterećenje srpske politike i srpske demokratije, primetio je Pedžet. Tako je i danas.

Nikada nisam bio profesionalni političar. Ne samo da nisam želeo da budem plaćen za svoj posao, već sam u jednom trenutku, naročito posle sramotne odluke poslanika u Narodnoj skupštini 2004. godine da povećaju platu za 100 procenata, došao u sukob sa većinom u mojoj tadašnjoj stranci G17 Plus. Tada sam se obavezao da neću kao stranačka ličnost uzeti poslaničku ili ministarsku funkciju.

U Srbiji ima previše kandidata za ministre. Tada je u toj stranci pravljena neka anketa pa je ispalo da od 70 anketiranih funkcionera, 60 vidi sebe kao buduće ministre. Mislim da ima previše ministara, previše očeva nacije, previše predsednika, ali malo ljudi koji se zalažu za neku ideju. Pribojavam se da takav stav samo može da naljuti političke protivnike jer onda ne mogu da vas diskvalifikuju tako što će reći kako je neko kriminalac, kako se obogatio, ili slično, pa onda kažu kako je taj nesposoban, kako ga niko tamo ne ceni, da je čudak, da ako nije dobar sebi, nije ni drugima. Stalno se ta priča ponavlja.

U doba studenskog protesta imali smo veliki problem jer je protest bio finansiran od svojih sredstava i nije imao velike troškove. Uskoro su se pojavili neki od ljudi iz Miloševićevog okruženja da podržavaju protest. Oni su korumpirali ljude koji su vodili protest. Glavna korupcija je bila mobilni telefon. Tražio sam tada da naši ljudi, ako i odu na takve sastanke za koje mi nismo ni znali kao vođstvo protesta, odbijaju takve stvari. Na kraju je ispao veliki problem jer je čitav protest nazvan korumpiranim zbog tih 10-15 mobilnih telefona, koje su uzeli danas neki nepoznati ljudi. Onda su pitali novinari jednog lista, koji je tada vodio čovek blizak Miloševiću, a sada je blizak Koštunici, jednu devojku koja je posebno bila na zlom glasu zbog zloupotreba u protestu, oko minorne svote koja je potrošena, a zašto Čedomir Antić i Čedomir Jovanović nemaju mobilni. Ona je rekla da oni nisu toliko značajni da bi dobili mobilni telefon.

Čovek u politiku ne ulazi mimo svoje volje i ne izlazi bez poniženja. Šta god da bude, vi ste krivi. Važno je samo da pred Bogom i pred sopstvenom savešću nemate problem. Većina političara je sa Bogom prekinula veze, a sa sobom nema nikakav problem.

Njima je najvažnije da je to po zakonu. Kažem da ono što je moralno i ono što je zakonito nisu uvek istovetni pojmi. Skoro je bila priča o jednom političaru. On je dobio veliki paket deonica svoje banke dok je bio izvan politike. To je zakonito, ali se pitam da li je to moralno. U jednoj zemlji u kojoj je tada prosečna plata bila 200 eura, a sada je 330, jedan čovek koji je u javnosti postao poznat kao ministar jer je ušao u najjaču demokratsku stranku, dobio je paket od 11 miliona eura i kaže da je to po zakonu dobio. Koliko drugih visokih činovnika u bankama dobijaju takav paket? To je zakonito. Njega su Radikali pokušavali na neki način da kompromituju što to nije prijavio na vreme. Da li je to moralno?

RSE: Napisali ste knjigu Srbija od 1804. do 2004. godine. Koliko ste primetili, dok ste istraživali i pisali, da postoje neke konstante u politici?

Antić: Reč je o jednoj popularnoj knjizi. To je kratka istorija Srbije, napisana povodom 200 godina izbijanja Prvog srpskog ustanka. Vrlo često pojedini istoričari, naročito političari, prave te paralele. One su vrlo nezahvalne jer se srpsko društvo mnogo promenilo. U XIX veku je imalo više problema nego danas. Uprkos tome što je bilo i siromašnije i manje obrazovano, imalo je zdraviju osnovu nego danas. To vrlo uskogrudno društvo, u kome je dominantnu ulogu imalo siromašno selo koje nije htelo velike promene i koje je bilo sumnjičavo prema svemu što dolazi sa strane, je ipak bilo zasnovano na plodovima sopstvenog rada. To je mnogo zdravija osnova, nego ova naša demoktratija koja je zasnovana na jednom idealu koji nije bio moguć bez jedne socijalne države koja je bila finansirana, vrlo često, kreditima.

Crvena linija naše istorije je nedostatak kontinuiteta. Nemamo jednu celu političku generaciju koja je politički uspela da izvede svoj naum do kraja. Tu postoji jedna suprotstavljenost. Često govorimo o protivljenju Evropi, a teško je reći u XIX veku šta je Evropa, pošto je čitava politička svetska podela bila duž evropskih državnih granica ili imperijalnih saveza, naročito krajem XIX i početkom XX veka. Sa druge strane postoji potreba brzog moderniziranja, kao što je i prvo uverenje da možemo da se oslonimo na sebe same. Pisao sam da mi nemamo problem sa tradicijama, pošto ih i nemamo jer naše društvo počinje od nule 1804. godine, već je problem našeg čoveka koji je navikao na prvobitno stanje, koje nikako da prevaziđe nekim državnim ili drugim organizacionim iskustvom.

Sa druge strane, imate ljude koji su veći Evropejci od Evropljana i koji pokušavaju na brzu ruku sve da promene. Onda obično dođe do teškoća koje su već poznate iz iskustva drugih država, a pre svega Rusije. Zanimljivo je da onda jedan mali narod doživi takve paradokse koje i same velike imperije, koje imaju mnogo ozbiljnije i teže probleme, prežive sa mnogo muke. Naša nacionalna ideja do 1918. godine, pa kasnije socijalna ideja koja je triumfovala 1944. i 1945. godine imaju slične teškoće pred sobom, kao i današnja evropska ideja. Vrlo često se računa na neke faktore na koje nemamo uticaja, a to je onda bilo ujedinjene svih Jugoslovena, kasnije je to bio socijalizam, do kojeg nikao nismo dopreli a da to bude neko predvorje za komunizam, a sada je to ulazak u Evropsku uniju. Naša politička elita ne shvata da će i posle toga nastaviti društvo da živi i posle toga će određeni dugoročni problemi, koji su takozvani procesi dugog trajanja, postojati i trajati.

RSE: Kao istoričar radite u Balkanološkom institutu Srpske akademije nauka, koja je od vremena Memoranduma bila na zlu glasa, bastion srpskog nacionalizma ili nekog odnosa prema Miloševiću. Šta se sada dešava u Akademiji?

Antić: Ne znam da li sam pozvan da to komentarišem. Mi smo pre svega njihovi stanari. Akademija je u vrlo čudnom položaju. Ona prima veliki broj naučnika sa raznih strana. To nisu samo ljudi koji se bave filozofijom, pravom, književnošću, to su i ljudi koji se bave medicinom, fizikom, građevinom. Ona je sama proživela promenu i ušla u neke reforme. Imate neke nove ljude. Najmlađoj akademkinji je 40 godina.

Svuda u svetu su akademije okupljališta ljudi koji su već u penziji i vrlo teško je nešto menjati. Akademikom prestaje da bude akademik samo ostavkom. Oni su to pravilo uveli u doba komunizma, da ne bi bilo izbacivanja iz Akademije. To su obrazlagali time da ne može neko po političkoj liniji da bude izbačen.

Memorandum ne smatram toliko zloglasnim, već zloglasnim smatram uslove u kojima je nastao. Verujem da ustanova takvog glasa treba da izda svoj stav o tome šta se dešava u državi, ali Memorandum pokazuje znake vrlo jakog konzervatizma, ali ne nacionalnog ili verskog. Oni su iskazali konzervatizam kada je reč o jugoslovenskoj državi. Oni su se zalagali za model jugoslovenske države koji je bio prevaziđen još šezdesetih godina. Memorandum je ukazao na određene realne probleme. Rešenja tih problema nisu bila najbolja. Ne sećam se da sam pročitao da su pozvali na rat ili na neku revoluciju. Priča o Memorandumu je priča o nekom nezavršenom dokumentu. Neki od tih akademika su značajno pomogli usponu Miloševića, pomogli onome što se desilo devedesetih, ali neki nisu. Nedovršen dokument su pustili u javnost. Da li je on ukraden ili ne, ne zna se. Nikada kasnije nisu uspeli zajedno da deluju.

Meni će ostati u uspomeni izjava pokojnog akademika Medakovića koji je bio predsednik Akademije 1998/1999/2000 godine. Akademici su se okupili, po ko zna koji put, da zauzmu stav u odnosu na Miloševićev režim, posle propasti svih Miloševićevih ideja. Dva dana su raspravljali. To je bila jedna dementno-sklerotična rasprava kojoj se gubio pravac i konac, a čini mi se da je to i bio cilj predsedavajućeg. Kada ne možete nešto da odbijete, onda to relativizujete. To je u politici poznato i svi to tako rade, ili skoro svi. Nakon toga je izvesni novinar pitao gospodina Medakovića - Pravoslavna crkva, koja je ustanova odvojena zakonom od politike, koja je po definiciji konzervativna, kao i svaka crkva, je pozvala Miloševića da podnese ostavku. Zvala ga je i 1996. i 1992. godine. Podržala je studente oba puta i osudili su 1995. godine kada je pala Krajina. Kako to da vi, kao najveća naučna, istorijska, kulturna i stručna ustanova nemate stav? On je rekao - Jeste, ali crkvu čuva Sveti duh. Akademija je na taj način sebe izopštila iz tog političkog diskursa.

RSE: Vi ste se kao istoričar bavili odnosima Srbije i Velike Britanije. To je vaša specijalnost. Imam utisak da Velika Britanija ne igra neku značajniju ulogu u odnosu na Srbiju, ali da su Amerika, Rusija i Brisel oni koji nam na neki način trasiraju puteve?

Antić: Svet se promenio. U periodu kojim se bavim, Velika Britanija je bila najveća država na svetu. Ona je verovatno i najveći državni projekt. Kontrolisali su 42 miliona kvadratnih kilometara. To je 85 posto više nego što je ikada kontrolisao SSSR. Od 1920. godine počinje polako period opadanja. Posle odlaska Indije, 1948. godine, pa do 1960. godine, rasula im se skoro cela imperija. Velika Britanija je izgubila svoj značaj i nije jedina.

U vreme kada je počeo I svetski rat, 1914. godine, postojalo je šest velikih sila. Sve su bile na teritoriji Evrope. Danas se Evropa bori da bude jedna od pet svetskih sila. Za Evropu je američki general, posle Pustinjske oluje, rekao da je ona ekonomski div, vojni patuljak i politički crv. To se malo promenilo i Evropa i dalje pokušava da dobije svoje mesto u tom svet.

Stav Velike Britanije prema Srbiji u XIX veku je najsličniji stavu današnjeg Brisela prema Srbiji. Kod nas su naši političari uvek verovali da je Britanija srbofobna. Suštinski, Velika Britanija je branila svoje interese koji su bili u Aziji i nije dozvoljavala da se srpski narod ujedini i da se raspadne Osmansko carstvo. U XX veku smo u dva navrta, sticajem okolnosti, bili saveznici. Čini mi se da je bolji takav odnos, koji je tako hladno i proračunato negativan, nego odnos velikih očekivanja koja posle budu izneverena jer nisu fundirana na istini.

Čovek u politiku ne ulazi mimo svoje volje i ne izlazi bez poniženja. Šta god da bude, vi ste krivi. Važno je samo da pred Bogom i pred sopstvenom savešću nemate problem. Većina političara je sa Bogom prekinula veze, a sa sobom nema nikakav problem...
XS
SM
MD
LG