Branislava Nušića odavno nema, ali njegovi likovi i dalje su vrlo živi i zdravi, i ima ih sve više što se više uspinjete po socijalnoj vertikali; najviše ih je, normalno, tamo gde ima najviše novca i najviše moći. Recimo, među gospodom ministrima i gospođama ministarkama.
Donedavni ministar Predrag Bubalo, dični kadar Demokratske stranke Srbije, ovih se dana našao u epicentru jednog skandala koji je “žanrovski” negde na pola puta između starog, dobrog Nušića i savremenih tabloida: ovaj materijalno sasvim solidno stojeći Kikinđanin je za vreme svog beogradskog ministrovanja koristio komforni, salonski službeni stan Vlade Srbije, iako – ispostavlja se sada – on i(li) njegova supruga poseduju bar još jedan veoma velik i komforan stan u Beogradu, a možda i još jedan, ne gori od prvog... No, ni to nije kraj priče: iako je prošlo već neko vreme otkad nije ministar, iako u Beogradu nipošto nije beskućnik, niti je inače čovek koji bi, daleko bilo, patio od “trivijalnih” materijalnih problema jer ga od njih štiti debeli imovinski zid, Predrag Bubalo je nekako uspeo da “zaboravi” da se iseli iz službenog stana. Tek kada je pukla javna bruka, eks-ministar je, pod nekom vrstom kombinovanog pritiska vlasti, javnosti i sopstvene stranke (kojoj ovakvi skandali ruše ionako poljuljani rejting), shvatio i prihvatio da mora pod hitno da se iseli iz stana koji mu više ni po čemu ne pripada, a tek bi trebalo utvrditi kako to da mu je ikada i dodeljen, s obzirom na njegovo imovinsko stanje.
Pokušavajući da objasni kako mu se sve to “dogodilo”, Bubalo se prvo pravio nevešt, pa govorio kako nema stan, da bi se na kraju odvažno zaleteo u uistinu nušićevska opravdanja tipa “moj stan nije još useljiv”, “evo, sređujemo sanitarne prostorije”, i tome slično. Prosto da se čovek sažali nad beskućnikom.
Možda ne bi bio sasvim u krivu onaj ko bi u ovoj “letnjoj” aferi prepoznao i elemente neke vrste osvetničkog “egzorcizma” koji nova vlast primenjuje prema staroj; nije ni prvi, sigurno ni poslednji put da se tako nešto dešava, i tu treba biti oprezan: jeste važno ispraviti dosadašnje “krive Drine”, uključujući i one oko bezočne, nedozvoljene ili preterane eksploatacije javnih resursa u privatne svrhe, ali je svakako važnije stvoriti uslove da se to ubuduće ne dešava. Sa druge strane, niko Bubalu i ostalima nije kriv: demokratska javnost mora stati u odbranu oklevetanih ljudi, pa makar oni bili sadašnji ili bivši vlastodršci, ali teško da ovde elemenata ikakve klevete ima...
No, kad smo već kod Nušića, vlasnik replike nedelje ipak nije ionako ćutljivi Bubalo, nego raspričani Velimir Ilić, koji uvek i svugde ima nešto jedinstveno i neponovljivo da kaže o bilo kojoj temi, a koji je takođe koristio službeni stan u Beogradu. Upitan o kakvom stanu se radi, Ilić je lakonski odgovorio da je reč o dvosobnom potkrovnom stančiću, pravom “golubarniku”. Ispostavilo se da se “golubarnici” te vrste prostiru na 65 kvadratnih metara, što svakako nije impozantno, ali je još nedostižan san i za mnoge pripadnike srednje klase, bar za one koji nisu mogli ili stigli da se “ogrebu” za pristojniji stan u vreme blaženo raspikućnog socijalizma. Biće da je u toj izjavi iz ministra progovorilo, i izdalo ga, ono “nesvesno”, što može da bude velika nezgoda: jedan “sluga naroda”, naročito onaj ko dolazi sa onog dela političkog spektra koji se diči svojim “narodnjaštvom”, ne bi se smeo izražavati o jednom po dimenzijama ipak sasvim pristojnom stanu – pogotovo s obzirom na njegovu namenu – s takvim ciljanim nipodaštavanjem, kao o tamo nekakvom “golubarniku”, takoreći krletki, jer bi onda isti taj “narod” mogao grešno pomisliti da su ministrovi kriterijumi prilično čudni, rastegljivi – zapravo, uveliko već rastegnuti... Naročito u prostoru.
Ako je za utehu, nekog napretka tu ipak ima. Stanovi koje su dobili ministri prethodne vlade ipak su im samo dati na privremeno korišćenje, kao što je i red. Na drugoj strani, radikali i ministri u poslednjoj Miloševićevoj vladi Tomislav Nikolić, Aleksandar Vučić i Dragan Todorović, ti vrli rodoljupci, uvek voljni da se busaju u prsa svojom ljubavlju prema Otadžbini, kao i da svoje neistomišljenike optužuju za fatalni nedostatak iste te ljubavi, svojevremeno su od Otadžbine nagrađeni takoreći poklonjenim ogromnim stanovima (u trajno vlasništvo, dakle) od po 150 ili blizu 200 kvadratnih metara. Tako je – štedrom zahvalnošću - Otadžbina uzvratila na njihovu neizmernu ljubav; na drugoj strani, zli jezici kojima nikada ništa nije po volji, zajedljivo komentarišu: ta, ko ne bi bučno i agresivno voleo Otadžbinu po toj ceni...
Ima li i tu posla za Nušića? Ma, ne za jednog, bar za trojicu! Ali, šta vredi, kada nema dovoljno zainteresovanih kvalitetnih kandidata: u Srbiji je uvek bilo bolje i lepše oposliti jedan dobar ministarski mandat, sa svime što uz to ide, nego se siromaški gorditi i gnjaviti sa stogodišnjom književnom slavom, koja je samo jedna grdna nevolja, pošto će te tvoji likovi proganjati i kad te uveliko više ne bude.