Dostupni linkovi

Zastava nije naoružavala Gruzijce


Zastava M21- jurišna puška, napravljena u kragujevačkoj fabrici oružja Zastava Oružje. Kao posledica standardizacije, rađena je u NATO kalibru 5,56 mm i derivat je starije AK-47. Puška je napravljena na zahtev (tada još) Vojske Jugoslavije i glavno je lič

Ministarstvo odbrane Rusije saopštilo je da se i Srbija nalazi među zemaljama koje su uoči rata u Južnoj Osetiji vojno pomagale Gruziju. Povodom ovih tvrdnji, još se nije oglasilo nijedno ministarstvo u čijoj je nadležnosti izvoz oružja, dok je kragujevačka fabrika oružja Zastava negirala je da je izvozila naoružanje u Gruziju.

U poslednjih 15 godina “Zastava oružje” nije izvezla nijedan proizvod u Gruziju, tvrdi za naš program vršilac dužnosti direktora te fabrike Rade Gromović, ističući da se ova tvrdnja može proveriti i u Ministarstvu ekonomije koje izdaje izvozne dozvole i Ministarstvu odbrane, koje daje saglasnost na izvoz naoružanja.

“ Što se tiče “Zastava oružja” i izvoza bilo koje vrste naoružanja i vojne opreme, iz ove fabrike u Gruziju nije bilo, niti ove godine, niti ranijih godina! Treba se, ipak, podsetiti da je spoljnotrgovinski promet naoružanja i vojne opreme u ovoj zemlji izuzetno precizno regulisan i zna se pod kojim uslovima i kako se može dobiti izvozna dozvola, ko je izdaje i na bazi kojih saglasnosti.”

U pomenutim ministarstvima danas nije bilo moguće dobiti potvrdu ili demanti Gromovićeve tvrdnje.

Vojni eksperti, međutim, naglašavaju da i u slučaju da su tvrdnje ruskog Ministrstva tačne, Srbija nije prekršila nikakvu zabranu, budući da - kada je u pitanju Gruzija - ona nije ni postojala. Profesor Fakulteta bezbednosti Zoran Dragišić:

“ Nisu postojale nikakve sankcije prema Gruziji, znači nije bilo nikakve zabrane izvoza naoružanja. Oružje se, kao i svaka druga roba, nalazi na tržištu i može da ga kupi onaj ko za njega plati.”

Nakon štrajka radnika kragujevačke fabrike oružja u decembru 2006. godine, Vlada je odbobrila izvoz jednog kontinegenta oružja u Jermeniju, pošto su se Rusija i Srbija složile da obim i vrsta naoružanja ne bi trebalao da remete bilans snaga u kaspijskom regionu. U to vreme postojala je narudžbina Gruzije za kupovinu određene količine ubojnih sredstava i municije, ali taj izvozni kontigent nije realizovan, jer ga Vlada Srbije nije odobrila.

U kragujevačkoj fabrici kažu da nemaju imaju informacija o tome kako su njihovi kalašnjikovi dospeli u Gruziju, ali ne isključuje mogućnost da ih je prodala neka od bivših jugoslovenskih republika, čije su teritorijalne odbrane u to vreme posedovale tu vrstu oružja. Rade Gromović:

“ Bivše jugoslovenske republike, sada samostalne države poput Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, pa i Makedonije ,su imale na svojim vojnim stokovima kao viškove naoružanja i vojne opreme, između ostalog, i automatske puške proizvedene u našoj fabrici, a isporučene u periodu između 1970. i 1990. godine. Nije nemoguće da je nešto od tih vojnih stokova završilo u prethodnom periodu na tržištu Gruzije, ali za to fabrika ne može da bude odgovorna.”

Veljko Kadijević iz Atlanskog saveza Srbije, inače, član Upravnog odbora Zastava oružja, se slaže da u ovom slučaju nikako ne bi trebalo kriviti oružare:


"Oružari su kao proizvođači svakog drugog artikla na planeti u poziciji da žele da prodaju, a država je ta koja treba da odluči – da li je to u državnom interesu da se u konkretnu zemlju izveze oružje, ili ne. Mislim da se ovome moraju oglasiti državni organi, pre svega Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo odbrane i Ministarstvo ekonomije koji su takve dozvole ,u liku sadašnjih ministara ili njihovih prethodnika, svakako izdali.”

Kadijević kaže da se takva vrsta oružja, inače, može naći na svetskom tržištu:

“Ja od toga ne bih pravio preveliku buku, jer je reč o oružju koje je dosta skromnih mogućnosti u ofanzivnom smislu. Dakle, ono što Srbija može napraviti, to reč o municiji i oružju za ličnu uoptrebu, dakle za uoptrebu vojnika – znači puška, mitraljez, eventualno municija, ne znam, možda neka minobacačka granata…”

I drugi vojni analitičari se slažu da - i slučaju da su tačne tvrdnje ruskog ministarstva - Srbija nije prekršila bilo kakvu zabranu, ali se, međutim, slažu da bi to moglo da ima određenu političku težinu.

Ukoliko je bilo izvoza oružja u Gruziju, sigurno je da nije postojala dovoljno dobra koordinacija između onoga što predstavlja političku procenu krize i izvoza oružja u takva neuralgična područja, kaže vojno-politički komentator Ljubodrag Stojadinović:

“ To je nešto što predstavlja problem za svaku zemlju koja se bavi takvim poslom, posebno za Srbiju koja bi se u toj situaciji zaista našla u jednoj delikatnoj i diplomatskoj i političkoj poziciji, budući da je i nezavisno od toga Srbija u delikatnoj poziciji povodom Kosova, i sad sve takve analogije i nešto što predstavlja potpuno autentičnu krizu mogu da dovedu do velikih problema kada je reč o poziciji Srbije u međunarodnim odnosima i očigledno je da je i ovaj slučaj, kao i onaj sa Irakom pre nekoliko godina, da je Srbiju doveo situaciju da mora da razmišlja o tome šta se dogodilo prethodnih godina, da li je zaista bilo izvoza i šta je tamo izvezeno i na koji način će se sve to odraziti na odnose sa Rusijom.”


Slično mišljenje ima Zoran Dragišić:

"Naravno, oružje ima, da kažem, i to veliki politički značaj, jer oružje je pre svega politička roba. Ako prodajete nekoj vladi naoružanje, to onda, naravno, određuje i određen politički odnos prema tome. Međutim, oružje nije izvozeno sada, niti sada stiže bilo šta iz Srbije u Gruziju, da kažem, u toj kriznoj situaciji. Dakle, u mirno vreme ako smo nešto i prodavali Gruziji, to mislim da nije, niti može biti bilo kakav problem, s obzirom da Srbija tada niti je kršila sankcije, niti se tada Gruzija pripremala za nekakav rat, tako da mislim, da ako je tog izvoza naoruanja bilo u to vreme, da to Rusija ninakoji način ne može da smatra neprijateljskim gestom prema sebi.”

XS
SM
MD
LG