Dostupni linkovi

NATO nije želeo da hapsi begunce


Florence Hartmann

Trinaest godina nehapšenja Radovana Karadžića jasan je dokaz da nije postojala volja međunarodnih faktora da se privede pravdi najtraženiji haški begunac. Ne stoji tvrdnja zapadnih zvaničnika da NATO u Bosni i Hercegovini nije imao mandat za hapšenje haških begunaca, jer je taj mandat promenjen 1997. godine i od tada međunarodne snage taj mandat imaju, kaže u intervjuu za RSE bivša portparolka Haškog tribunala Florens Artman.

"NATO je tek u julu 1997. godine pristao da mandatom u Bosni i Hercegovini obuhvati i hapšenje begunaca. Pre toga NATO nije želeo da hapsi begunce, uključujući i Karadžića koji se šetao, bio dostupan novinarima i za kojeg se znalo gde se nalazi. Jula 1997. godine kod Prijedora su počele da se vode operacije hapšenja i one su se nastavile sve do povlačenja NATO-a 1. decembra 2004. godine. Međutim, te operacije, očigledno se nisu odnosile na Karadžića. Znalo se, Wesley Clark i drugi visoki zvaničnici su to priznali Haškom tribunalu, da hapšenje Karadžića ne može da se pokrene bez Clintonovog zelenog svetla. Ispostavilo se da je, takođe, bilo potrebno i zeleno svetlo francuskog predsednika Chiraca. Sve to sve pokazuje da nije postojala volja Zapada da se najtraženiji begunac uhvati. Kada je Karadžić lociran od strane Haškog tribunala, koji je informaciju odmah prosledio NATO trupama u Bosni i Hercegovini, NATO nije pokrenuo operaciju. Kada smo, pak, informaciju da je Karadžić u Beogradu na lečenju prosledili američkoj administraciji, nismo dobili ni telefonski poziv. U Beogradu nam je rečeno da je osoba koja nam je to rekla, a reč je bila o visokom zvaničniku, bila pijana."

Florence Hartmann otkriva da je Haški tribunal još 2005. godine imao informaciju da se Karadžić prerušio u doktora Dabića i da se u to vreme nalazio u Beogradu, ali da je i dalje na delu bio evidentan nedostatak volje vlasti u Beogradu da ga uhapse. Očigledan je, kaže, bio i manjak volje međunarodnih faktora da ga tada uhapse:

"Gospođa Del Ponte je u leto 2005. godine zahtevala od policije Republike Srpske da nadgledaju Karadžićevu porodicu jer se znalo da porodica koristi letovanje kako bi se srela sa Karadžićem. Nadzor je i uspostavljen jer je policija bosanskih Srba bila pod pritiskom međunarodne zajednice zbog nesaradnje pa je, nemajući izbora, morala prihvatiti da uspostavi nadzor. Posle nekoliko dana pojavile su se, medjutim, dve osobe i rekle da je iz Haškog tribunala naređeno da se nadgledanje obustavi. Tih dana gospođa Del Ponte je očekivala izveštaj policije Republike Srpske vezan za kretanje porodice Karadžić, ali je dobila prazan papir jer je, kako su joj u policiji rekli, ona je tražila da se odustane od praćenja. Ispostavilo se da su dve pomenute osobe koje su tu lažnu poruku o prekidu nadzora predstavile i prenele kao nalog iz Haga, pripadnici američke tajne službe”.

Charles Ingrao, profesor istorije na Perdue Univerzitetu i rukovodilac istraživanja o jugoslovenskim kontroverzama, podseća u nedavnom intervjuu da su Richard Holbrooke (u komentaru u The Washington Postu) i Richard Clarke (u svedočenju pred Komisijom za istraživanje pozadine terorističkih napada na Ameriku 11. septembra 2000) potvrdili da je predsednik Clinton odobrio da američke snage hapse pripadnike Al Qaide u Bosni, ali ne i haške begunce Karadžića i Mladića. Ingrao kaže da je Clinton u prvom slučaju ukalkulisao mogućnost američkih žrtava i da se to može objasniti time što je hapšenje pripadnika Al Qaide spadalo u američke nacionalne interese, dok bi se u slučaju hapšenja Karadžića i Mladića eventualne žrtve teško mogle opravdati domaćoj, američkoj, javnosti. Florence Hartmann naglašava da je to možda bio faktor koji je odložio hapšenje Karadžića prvih par godina nakon što je bio optužen, ali da takvo objašnjenje ne pije vodu u periodu kada je Karadžić sasvim izgubio uticaj u regionu, posebno posle 2000. godine, nakon pada Miloševića. Ona kaže da razloge za to što zapadne sile ni tada ne hapse Karadžića treba tražiti u onome što se dogadjalo u mesecima pred pripremu Dejtonskog sporazuma:

"U vezi sa Dejtonskim ugovorom, trebalo bi istražiti da li je u tom kontekstu bilo nekakvog dodatnog tajnog sporazuma između američke administracije i Karadžića. Moguće je da bi se mogle uspostaviti izvesne veze sa nekim dogadjajima u mesecima koji su prethodili Daytonskom sporazumu, u periodu između maja '95. i kraja rata u Bosni i Hercegovini".

RSE: Ciljate na to da je, možda, postojao izvestan dogovor između zapada, predvođenog Amerikom, i bosanskih Srba da ove tri enklave, Srebrenica, Žepa i Goražde, pripadnu bosanskim Srbima?

"Da, to je bio uslov srpske strane kako bi imala kompaktnu teritoriju na istoku Bosne, da dobije 49 odsto Bosne i Hercegovine i da se prizna srpski entitet. To je bilo dogovoreno, ali sporazum svakako nije podrazumevao ubijanje stanovništva. Zato je za međunarodnu zajednicu, koja je imala obavezu, proisteklu iz rezolucije Saveta bezbednosti, da zaštiti enklave, odnosno teritorije i stanovništvo, problematično da prizna da je kriva što nije sprečila pad Srebrenice i Žepe. Mnogi su tvrdili da nisu mogli da pretpostave, da nisu mogli znati i predvideti, da će ta vojna operacija dovesti do pada enklave i da su mislili da je namera bila da se enklave samo smanje. Takve izjave nisu ništa drugo nego laži, ali ih međunarodna zajednica još uvek brani. Sve informacije pokazuju da su medjunarodni igrači znali za tu operaciju i da nisu želeli da je spreče. Da li je ovo znanje bilo deo odluke da se ne hapsi Karadžić, to ćemo videti."

RSE: Videla sam insert iz televizijskog intervjua u kojem je Richard Holbrooke izjavio da je dobio instrukcije od strane Anthonyja Lakea, tadašnjeg Clintonovog savetnika za nacionalnu bezbednost, da žrtvuje Žepu, Srebrenicu i Goražde.

"Da, Holbrooke je dao intervju u kojem je rekao da je od njega traženo da žrtvuje Žepu, Srebrenicu i Goražde i taj intervju je dao u novembru 2005. godine Hyatt televiziji u Sarajevu. Taj snimak, objavljen u BiH u novembru 2005. godine, nije izazvao nikakve reakcije. Međutim, francuska spisateljka i novinarka Sylvie Matton, koja je kasnije taj snimak videla i pripremala tekst za Paris Match, kontaktirala je Holbrookea. On joj je rekao da taj intervju jeste autentičan, ali da je došlo do nesporazuma u formulaciji, da on nije hteo da kaže da je dobio takvo naređenje, odnosno da to naređenje nije imalo uticaja na događaje. Dakle, negirao je ono što je sam pre toga rekao.

Ono što treba imati u vidu, medjutim, jeste da se u vezi sa pripremom mirovnog sporazuma, odnosno odlukom da se udovolji teritorijalnim zahtevima srpske strane kako bi potpisala Daytonski sporazum '95. godine, nije angažovala samo američka administracija. Amerikanci jesu bili glavni medijatori u početku procesa koji je doveo do Daytonskog sporazuma, kao što su bili i odlučujući činilac u donošenju odluke da li Karadžića treba uhapsiti ili ne, ali sve što se dešavalo oko mirovnog procesa i hapšenja Karadžića bilo je realizovano u dogovoru sa njihovim zapadnim saveznicima. Ako su Amerikanci bili protiv hapšenja Karadžića ili za žrtvovanje Srebrenice, Žepe i Goražda, i njihovi partneri iz Evrope, odnosno iz Saveta bezbednosti – pre svih Francuska i Velika Britanija - bili su upoznati sa tim. Drugim rečima, ni Englezi ni Francuzi nisu hteli da hapse Karadžića kada su Amerikanci odlučili da to ne čine. Sve činjenice ukazuju na to da su i Amerikanci i Englezi i Francuzi sprečavali njegovo hapšenje. Kada je Holbrooke preuzeo obaveze i tražio od Karadžića da se povuče iz javnog i političkog života '96. godine, u taj proces su takođe bile uključene i Francuska i Velika Britanija. Dakle, te tri zemlje su vodile istu politiku koja vuče svoje korene iz doba pre i posle pada Srebrenice."

  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

XS
SM
MD
LG