Dostupni linkovi

Sarajevski književnik Marko Vešović, rođeni Bjelopoljac, po prvi put je nakon skoro dvije decenije posjetio svoj rodni grad. Govori o utiscima tog prvog susreta, o Radovanu Karadžiću koji je u tom gradu nagrađen za književno stvaralaštvo i o Crnoj Gori i kakvom je sada vidi.

RSE: Lijepo izgledate.

Vešović: Što da ti kažem. Meni je najvažniji moj uspjeh za kompjuterom i to mene preporodi, gotovo da imam novu knjigu pjesama. A drugo, moram priznati da mi je hapšenje Karadžića produžilo život, koliko - ne znam, ali ga je sigurno produžilo iz hiljadu razloga. Po mom mišljenju neće biti legendi o Karadžiću. Hag će razoriti temelje za moguću legendu o Karadžiću! Ja sam pisao i brdo materijala sam objavio o tome. O njemu sam pisao bar pedeset strana i o onom što je radio. To bi bilo pomalo besmisleno da nije Karadžić uhapšen. Ja više ne smatram da je besmisleno to što sam radio petnaest godina. Vide se i na meni posljedice Karadžićevog hapšenja. A tek kako se vidi na Sarajlijama!

RSE: Kako vidite Bijelopoljce?

Vešović: Ne mogu da prepoznam grad, jednostavno, drugi grad. Niđe ništa od onog. Stoputa ljepši grad i naravno da sam mnogo više volio ono Bijelo Polje jer je vezano za moju mladost. Ja samo prepoznajem te neke osnovne znake. Pruška, vidim da to nije ona Pruška. Znam gdje je Rakonje, vidim da to nije ono Rakonje. Što se s Bijelopoljcima desilo to ja mnogo manje znam, bolje da ih pred tobom ne hvalim.

RSE: Hvalili su Radovana Karadžića '90. Dadoše mu i nagradu.


Kada je Crna Gora proglasila samostalnost, to je kraj ludačke priče o Velikoj Srbiji. Toga su svjesni svi oni. Što, koju će priču da izmisle, ja to ne znam, ja samo znam da je osamostaljenje Crne Gore prilog normalizaciji srpskog naroda.

Vešović: Mene nikad nijesu pozvali na Ratkovićeve večeri. Ja nikad ne bih pristao da dođem na Ratkovićeve večeri. Ja o Ratkoviću imam visoko mišljenje. Onako kao kada obesvete hram, onda dođe pop pa okadi i istjera đavola. Dok ne išćeraju đavola sa Ratkovićeve večeri ja ne bih nikada došao na Ratkovićeve večeri poezije. Očigledno, ni oni se ne trude da me zovu.

RSE: Nek' ostane Radovanovo ime tamo, makar kao spomenik jednom zlom vremenu.

Vešović: Ima logike, ali ovu su stvari čiste poezije. To je čisti lirik i sanjar bio. Ne možeš da okaljaš poeziju. Ja govorim o tome. Za mene je okaljan jedan sveti lik iz mladosti. Ratkovićeve knjige su za mene bile neka vrsta mog poetskog rađanja. Ja ti govorim o ovome, ja ne govorim o politici. To nema veze s politikom. Ja samo znam da su pljunuli na Rista Ratkovića i ne bih nikad došao na večeri koje nose ime popljuvanog Rista Ratkovića. Čisto poetski.

RSE: Bio sam svjedok, zapravo, skupa smo prije nekih desetak godina prolazili kroz Bijelo Polje. Sami taj prolazak doživjeli ste pomalo neobično, mogao bih da se usudim da kažem da ste bili potrešeni. Kako danas doživljavate ovaj dolazak?

Vešović: Ja sam napisao tekst u kome se sve to vidi. To sam stavio u knjigu. Nije to običan novinski tekst. Sada doživljavam potpuno drugačije ovo mjesto. Crna Gora je postala država, eto im ga. Ako naprave nulu od te države krivi su oni. Ako naprave prosperitetnu državu krivi su opet oni. Crnogorci, kada kažem Crnogorci, mislim u državnom smislu, građani Crne Gore više nemaju koga da optuže za eventualni neuspjeh. Nemaju drugog krivca. Ima još jedna stvar. To što se Crna Gora otcijepila za mene je izuzetno važna stvar. Ne toliko što sam ja pretjerano vezan za Crnu Goru, meni su dragi ljudi, ali ipak ja sam vezan za odlomke Crne Gore. Za mene Crna Gora postoji u odlomcima. Postoji Nikolaidis, postojiš ti. Kada je Crna Gora proglasila samostalnost, to je kraj ludačke priče o Velikoj Srbiji. Toga su svjesni svi oni. Što, koju će priču da izmisle, ja to ne znam, ja samo znam da je osamostaljenje Crne Gore prilog normalizaciji srpskog naroda. To bi tako trebalo da bude, hoće li to je druga stvar. A što se Bijelog Polja i Crne Gore tiče, dok pričam s tobom nije se ništa promijenilo, a kada pogledam okolo ja sam u inostranstvu. I tako će za mene Crna Gora postojati do moje smrti. Postoje neki fragmenti Crne Gore s kojima mogu da komuniciram normalno. Ne znam puno o Crnoj Gori, ali mislim da je malo ostalo normalnih ljudi u Crnoj Gori poslije svega ovoga, što je meni čudno. Jedan filozof je rekao "Sumanut ne postaje onaj nad kojim se čini zlo, nego onaj zlo čini". Imam utisak da se nešto od toga i ovdje u Crnoj Gori potvrđuje kao istina. Izgleda da je to duboka psihoanalitička istina. Nije lud onaj koji trpi nasilje nego onaj koji nanosi nasilje. Evo, ovo je još jedan ludak, a postoji moralno ludilo, još jedan je ludak završio u Hagu.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG