Karadžić se pozvao i na bivšeg američkog zvaničnika u BiH Vilijema Stabnera. Holbruk je odbacio ove navode, a Stabner je o tome govorio za Radio Slobodna Evropa pre 3 godine.
Karadžić je uprkos tome što ga je sudija Alfonso Ori u više navrata prekidao insistirao na tvrdnji da je sa bivšim američkim posrednikom za Balkan Ričardom Holbrukom postigao sporazum o svom povlačenju iz javnog života.
"Ja ovde hoću da pokažem zašto se ja pred ovim sudom nalazim tek sada a ne 1996, 97 ili 98. godine, kada sam bio ozbiljno namerio da se ovde pojavim. Međutim, tada sam bio u opasnosti da budem likvidiran radi toga što sam sklopio sporazum kojeg gospodin Holbruk pokušao da ispoštuje i gospodin Vilijam Stabner objasnio je da je neko iz Stejt departmenta pokušao da se optužnica povuče, ali da je tužilac Goldston zapretio ostavkom zbog toga."
Vilijam Stabner (William Stuebner), na koga se Karadžić poziva, bio je zamenik šefa misije OEBS-a u Bosni i Hercegovini neposredno nakon rata, a potom savetnik glavnog tužioca Haškog tribunala Ričarda Goldstona. On je u intervjuu Radiju Slobodna Evropa krajem septembra 2005. godine govorio o navodima, koji su se i tada pominjali, da su Karadžić i Holbruk postigli sporazum.
Stabner: Ne mogu to da potvrdim, niti demantujem. Ono što, međutim, mogu da potvrdim - tokom pregovora u Dejtonu, kojima sam prisustvovao, Suzan Sandej, koja je takođe bila učesnik konferencije, pozvala me je i rekla da postoji uverenje da je postignut sporazum sa Karadžićem i Mladićem da se povuku, a da zauzvrat budu oslobođeni optužnice, jer se smatralo da je to presudno za mir u Bosni. Ja sam o tome obavestio Ričarda Goldstona, glavnog Haškog tužioca za koga sam radio u to vreme. On je ubzo sazvao pres konferenciju i saopštio da ukoliko se napravi takav dil sa Karadžićem i Mladićem odmah će podneti ostavku. Nakon toga pozvao me jedan zvaničnik Stejt Departmenta i pitao da li bi Goldston zaista dao ostavku u slučaju povlaćenja optužnice protiv Karadžića i Mladića. Odgovorio sam potvrdno. Razgovarao sam sa Amerikancima koji su radili u Haškom tribunalu i svi smo se saglasili da, u slučaju pomenutog dila, takođe podnesemo ostavke. Dakle, ne znam da li je takav tajni sporazum bio pripreman. U svakom slučaju, tužilac Goldston je odlučno reagovao i svi su znali da čitav slučaj ne bi tek tako bio gurnut pod tepih.
Ja sam bio prilično involviran u pregovore sa Karadžićevom porodicom i vlastima Republike Srpske 1996. i 1997. godine. Sreo sam se i sa samim Karadžićem u maju 1996. Imao sam utisak da je supruga Ljiljana i tada bila zabrinuta za njegovu bezbednost, kao i ostalih članova porodice koji bi su u trenutku evenutalne akcije hapšenja našli u blizini. Dakle, moj utisak je da je Ljiljana i tada bila naklonjenija opciji njegove predaje.
Ja mislim da je on tokom 1996. godine razmišljao o odlasku u Hag. Kada smo se sreli u prostorijama fabrike Famos na Palama, helikopteri NATO-a su nadletali taj kraj, mnogobrojne međunarodne snage bile su razmeštene u Bosni. On se pribojavao da će pre ili kasnije doći da ga uhapse. I ja sam naivno mislio da će se to uskoro desiti. Razgovarali smo o tome, o mogućnosti da se dobrovoljno preda. On se istovremeno pribojavao da bi u tom slučaju neko iz njegovog okruženja, po Miloševićevoj naredbi, imao zadatak da ga ubije.
RFE: NATO je dakle znao gde se tada Karadžić nalazi. Zašto jednostavno nije došao i uhapsio ga?
Stabner: Svi su znali gde je Radovan Karadžić, kao što su svi znali i gde je Ratko Mladić. On je u to vreme bio u Han Pijesku, koji je bio u zoni kontrole američke vojske. Mislim da je Klintonova administracija bila zaokupljena predsedničim izborima u SAD krajem 1996. Američkim građanima je obećano da će trupe ostati u Bosni samo jednu godinu. Zbog toga Bela kuća nije želela da rizikuje dodatno uznemiravanje domaćeg javnog mnjenja zbog eventualnih američkih žrtva u Bosni, jer je postojala procena da bi u slučaju akcije hapšenja Radovana Karadžića njegovo obezbeđenje pružilo snažan otpor.
(Ceo intervju sa bivšim američkim zvaničnikom u BiH Vilijemom Stabnerom možete pročitati u arhivi na našoj stranici)
Ridlmajer sumnja u sporazum Karadžić - Holbruk
Ekspert Univerziteta u Harvardu za otomansko nasleđe na Balkanu Andraš Ridlmajer, koji je svedočio na suđenju Miloševiću i Šešelju, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa sumnjičav je da postoji bilo kakav sporazum između Karadžića i Holbruka.
Ridlmajer: Činjenica je da vlada SAD niti bilo koja druga nema pravo nema pravo da bilo kome omogući takvu vrstu imuniteta, jer ne postoji način na koji bi moglo da naloži sudu da povuče optužnicu i odustane od procesa. Istovremeno, čak i ako je dato takvo obećanje Karadžiću, sumnjam da je to učinjeno u pisanoj formi. Dakle, najviše čime se može raspolagati jeste tvrdnja koja se ne može dokazati. No, Karadžić svakako može, i to verovatno ima u vidu, da uznemiri razne međunarodne zvaničnike koji su bili aktivni kao posrednici u Bosni tokom rata. Karadžić može biti u tome veoma efikasan.
RFE: Mnogi su govorili pre nego što je Karadžić uhapšen da postoji prećutni dogovor da se ne nađe u Hagu, jer se na Zapadu strahuje da bi tokom procesa mogao da obelodani neprijatne činjenice o ulozi njihovih zvaničnika.
Ridlmajer: Sada je kasno za to. Za svakoga to pripada prišlosti. Međunarodni zvaničnici sa kojima je Karadžić bio u kontaktu odavno su otišli sa političke scene, uključujući i Holbruka koji nije više u američkoj administraciji. Dakle, to je istorija. Kada je reč o Haškom tribunalu, u ovih 13 godina dok je Karadžić bio u bekstvu, bilo je mnogo suđenja tokom kojih je obelodanjeno dosta novih činjenica i dokaza. Istovremeno, mnogi učesnici u ratovima 90-ih objavili su memoare, tako da je sada prilično drugačija situacija. Sud je sada mnogo iskusniji i pripremljeniji nego kada je Milošević doveden u Hag.
