Dostupni linkovi

Pet milona dolara koliko je Vlada Sjedinjenih Država nudila za informaciju koja će odvesti do hapšenja Radovana Karadžića neće biti prosleđene nekome na Balkanu. Milion evra koliko je Vlada Srbije ponudila onome ko uđe u trag jednom od najtraženijih begunaca od pravde na svetu takođe će ostati u državnom budžetu.

Građani Srbije nisu se previše trudili da se na ovaj način obogate. Od sagovornika saznajemo da šanse za relativno laku zaradu nisu izgubljene sve dok ima još dvojice haških begunaca.

Jedinstvena prilika je propuštena! Umesto da ovih dana neko od njih kupuje luksuzne kuće ili se priprema za putovanja o kojima nije niti sanjao, komšijama Dragana Davida Dabića (tojest Radovana Karadžića) iz Novog Beograda preostalo je da se prisećaju uspomena na, kako kažu, kulturnog i dobroćudnog, pomalo ekscentričnog, gospodina:

“Bio je stvarno miran i tih čovek. Sa svima je normalno razgovarao, za svakog imao lepu reč. Barem što se mene tiče uvek je znao da popriča lepo. Nekada i kad problema imaš znao je da uteši.“
„Nije mnogo pričao. Rekao mi je da se bavi alternativnom medicinom, dao mi je ličnu kartu, rekao mi da dođem da ga posetim ako nešto treba.“
„Ovde sam sedeo, pio kafu više puta, ali mi nikada nije palo na pamet da bi to mogao biti on.“
„Jako je bio ljubazan, prvi se uvek javljao – dobar dan, komšinice – dobar dan.“

Suprotno iskustvima u svetu, u Srbiji nikome nije pošlo za rukom da se obogati odavanjem informacija o beguncima od pravde, poput Radovana Karadžića, za kog je Vašington nudio pet miliona dolara. Rajan Haris iz Ambasade Sjedinjenih Država u Beogradu:
“Jesmo pomalo iznenađeni jer je zahvaljujući programu ’Nagrada za pravdu’ koji je osnovan 1984. godine Vlada Sjedinjenih Država do sada platila 77 miliona dolara za oko 50-oro ljudi koji su pomogli pronalaženju ili hapšenju ljudi sa liste ovog programa. Zbog toga jesmo iznenađeni jer program se odnosi i na begunce od haške pravde. Dakle što se tiče Karadžića mi nismo imali nikakve informacije.“

U Nacionalnom savetu za saradnju sa Haškim sudom, telu koje je prošle godine raspisalo nagradu od milion evra za onoga ko pomogne pronalaženju begunaca, naveli su da nemaju precizne podatke o tome koliko je i da li je iko prosledio za istragu bitne informacije.

Zbog čega većinski siromašni građani Srbije nisu zasuli pozivima niti broj u Američkoj ambasadi, niti u Vladi Srbije? Potpredsednik Skupštine Srbije, funkcioner Šešeljeve partije, koji se u sredu uveče priključio demonstracijama ultra nacionalista u centru Beograda, Božidar Delić uveren je da se objašnjenje krije u čvrstom srpskom patriotskom duhu:

“Teško da biste mogli u Srbiji naći čoveka, bilo u selu ili gradu, koji teško živi, koji možda razmišlja da li će imati sutra novca da kupi hleb za svoju decu, da uradi takvu gadost.”

Uz to Delić dodaje da je Karadžić, kako se izrazio, izdat zbog para – ali ne onih koje se dobijaju jednim telefonskim pozivom:

“Oni koji su ga izdali, tražili sve ostalo, ne rešavaju ta pitanja telefonom. Oni su stalno u kontaktu sa našim pod znacima navoda prijateljima koji nude i daju pare. Pošto su oni više puta te strane kredite koristili za svoje izbore i tako dalje oni će samo, kao što su to verovatno uradili i u slučaju Miloševića, otići u jednu ambasadu da pokupe pare.”

Suprotno ovome socijalni psiholog Dragan Popadić objašnjava da je verovatno reč o posledici snažnog uverenja da su haški begunci državnim organima apsolutno nedostupni, što je bio zvanični stav toliko puta ponavljan da je javnost očigledno u njega čvrsto poverovala:

“Za svaki pokušaj mora da postoji neko ko je barem uveren da je na tragu ili da je u pravu. Čak i da je neko sumnjao da je možda neko od njegovih komšija u nekom stanu skriva Karadžića ili da im je neki stan sumnjiv, informacije koje smo mi neprestano dobijali i čitali u medijima su bile da službe provereno tvrde da oni nisu ovde, da postoji indicije da je u Rusiji i tako dalje. Tako da su i ti pokušaji, da tako kažem, naših ‘balkanskih špijuna’ bili obesmišljeni u samom začetku.”

Pitanje je koliko i atmosfera u društvu u kome ne postoji većinska osuda zločina podstiče one koji bi možda i pomogli istragu. Strah od stigmatizacije osnovni je razlog zbog kog se niko nije odvažio makar da proba da se obogati prosleđivanjem bilo kakve informacije. U to je uveren iz nevladine organizacije Inicijative mladih Dragan Popović:

“Mislim da u društvu nije atmosfera takva da vi možete da odete do na primer američke ambasade i da prijavite da ste videli Radovana Karadžića. Prosto rizik je veliki pogotovu u društvima kakvo je srpsko gde se gaji kultura nekažnjivosti, da tako kažem. Ovde Radovan Karadžić već deceniju ima status ratnog ili narodnog heroja. Tako da prosto nije moguće da odete i da to uradite, da prijavite za pare. A plus da ne pričamo o tome što bi to bila ogromna stigmatizacija u jednom društvu kakva je Srbija. Ta osoba prosto više verovatno ne bi mogla da živi ovde.”

I na kraju, u Ambasadi Sjedinjenih Američkih Država podsećaju da prilika za nagradu još uvek postoji i to sve dok su preostala dva begunca Goran Hadžić i Ratko Mladić na slobodi. Rajan Haris:

“Pozivamo sve koji bi mogli imati neku korisnu informaciju da nas kontaktira. Podsećamo broj na koji mogu da se prijave takve informacije, ovde u Beogradu, je 3 6 1 - 8 2 2 4.“
  • 16x9 Image

    Miloš Teodorović

    Glavni i odgovorni urednik u beogradskom dopisništvu RSE od decembra 2014. Višestruko nagrađivan za rezultate postignute u istraživačkom novinskom, radio i TV novinarstvu.

XS
SM
MD
LG