“Zato što je to bio prevelik zločin. Daleko je lakše suočiti se sa manjom traumonm, a ovo je velika, istinska i istorijska trauma. Ovo će biti taruma za nekoliko narednih generacija i nije važno da li će se ova generacija sa tim suočiti, ali je bitno kako se ona prenosi na sledeću generaciju i to je moj najveći strah, da je to poricanje već preneto na sledeću generaciju. A, šta je uzrok svemu tome? To da Srbi sebe još uvek doživljavaju kao žrtve genocida u Jasenovcu i da oni uopšte ne vide deo svoga naroda kao serijske ubice nego samo kao žrtve Jasenovca. Pored toga, važan razlog je i način ponašanja srbijanske elite i države Srbije, a najvažniji otpor daju one strukture iz državnih organa kao što je vojska, policija i pojedine političke stranke koje su to planirale i organizovale i kao što je postojala strategija da se genocid desi tako postoji i državna strategija da se on negira. Znači, postoji strategija da se to poriče”.
Jovan Bajford, socijalni psiholog i docent na Katedri za društvene nauke na Otvorenom Univerzitetu u Milton Kinsu u Engleskoj, kaže za RSE da za neprestana poricanja, najveću odgovornost snose upravo političke elite:
“Činjenica da su u Srbiji jedine organizacije koje su na bilo koji način obeležile Srebrenicu, bile nevladine organizacije, zapravo, govori o tome u kojim strukturama društva jedino postoji sećanje na te događaje. I mislim da u Srbiji, upravo zbog nekih političkih događanja i međukoalicionih sporazuma i činjenici da Srbija stalno mora da bude okrenuta budućnosti, a da se zaboravi na prošlost, upravo utiče na to kakvo će biti sećanje na Srebrenicu”.
Sve dok od strane političke elite budu dolazili glasovi da se Srebrenica nije dogodila i dok se bude minimizirao intezitet tog genocida ili bilo kog drugog zločina u bivšoj Jugoslaviji, sve do tada ćete imati građana koji veruju u to da se Srebrenica nije dogodila.
I Andrej Nosov iz Inicijative mladih za ljudska prava, ističe da su političke elite najodgovornije za trendove koji društvo u Srbiji ne vodi u pravcu suočavanja i utvrđivanju onoga što se u ratovima tokom 90-ih zaista dogodilo, već u pravcu negiranja, zaborava i otpora da se o zločinima uopšte i govori:
“Sve do onog trenutka dok od strane političke elite budu dolazili glasovi da se Srebrenica nije dogodila i dok se bude minimizirao intezitet tog genocida ili bilo kog drugog zločina u bivšoj Jugoslaviji, sve do tada ćete imati građana koji veruju u to da se Srebrenica nije dogodila.”
U Srebrenici je u julu 1995. godine ubijeno više od 8.000 Bošnjaka, a Međunarodni sud pravde u Hagu doneo je prošle godine presudu prema kojoj su zločin genocida počinile vojne snage Republike Srpske. Posle presude Međunarodnog suda pravde u Hagu, pojedine parlamentarne stranke u Srbiji, pripremale su predloge deklaracije osude ovog zločina. I predsednik Srbije Boris Tadić pozvao je tada Skupštinu Srbije da usvoji deklaraciju kojom će "nedvosmisleno osuditi zločin u Srebrenici". Ali, zbog odbijanja Šešeljevih Radikala i Koštuničiničinog DSS-a, da se eksplicitno osudi samo zločin u Srebrenici, takava deklaracija nije nikada izglasana.
Male su šanse da novi parlamet izglasa Deklaraciju o Srebrenici, kaže za RSE, istoričarka Dubravka Stojanović. Ona ističe da je srbijansko društvo danas dalje od procesa suočavanja sa svojom krvavom prošlošću, nego što je to bilo krajem 2000. godine:
„Ova teška situacija u kojoj se nalazi Srbije 2008. godine, izbori i sve drame kroz koje smo prošli, jeste rezultat toga što neke stvari nisi rečene od 2000. godine i bojim se, kao u mnogim stvarima kada se nešto na vreme ne kaže, stvari do te mere postaju komplikovane da njihovo kasnije otvaranje može biti čak i rizično“.
Janja Beč – Nojman naglašava da bi procesi suočavanja sa prošlošću išli daleko brže kada bi na ovim prostorima postojala osoba koja bi svoj integritet i karakter uložila u jedan tako veliki i važan posao. Takve osobe, za sada, nema, kaže ona:
„Da ovde postoji jedan Nelson Mendela ili Dezmond Tutu, to bi išlo mnogo lakše“.
