"Ne zbog Haga nego zbog pravde, kao i zbog izvinjenja žrtvama na koje nas obavezuje moral i presuda Međunarodnog suda pravde u Hagu. To je poruka koja mora odjekivati regionom."
Vukčević je rekao da je saradnja tužilaštava u Beogradu i Hagu dobra, ali da posle oslobađajućih presuda Ramušu Haradinaju i Naseru Oriću nije lako davati ocene o radu Tribunala:
"Haradinaj je likvidacijom svedoka došao do oslobađajuće presude. U slučaju Orića je konstatovan užasan zločin počinjen nad Srbima, ali nijedan od pomenutih počinilaca kako u Hagu tako i na lokalnom nivou nije procesuiran. Nije lako otrgnuti se osećaju gorčine i činjenice da su žrtve još jednom žrtvovane. Mislim da jedino pravosudni tretman i žrtava i počinilaca može biti pravi, bilo u Hagu bilo pred domaćim sudovima. U onom času kada politika počne da dominira nad pravom dobijamo besmisao."
Ova konstatacija otvorila je polemiku među prisutnima pa je Matijas Helman, predstavnik Kancelarije Haškog tribunala u Beogradu, rekao da taj sud odlučuje na osnovu prava, a ne politike:
"Međutim, to se desilo iz nekog razloga, možda zbog pogrešne procene tužilaštva ko je odgovoran za te zločine, neadekvatnih prikupljenih dokaza ili odustajanja svedoka. Kada se takvo suđenje završi oslobađajućom presudom, rezultat je veliko razočaranje žrtava, iako je postojala želja da se za žrtve donese pravda i iako je sud sudio na osnovu dokaza. Dakle, u tom smislu rezultat je bio loš, pravo je bilo jače od pravde za žrtve."
Sa druge strane, Savo Štrbac, iz nevladine organizacije Veritas, ocenio je da u radu Tribunala u Hagu još ima dosta politike:
"Neko reče da je u nekim predmetima u kojima je došlo do oslobađajućih presuda, u slučaju Orića, nesreća bila to što je samo on bio optužen. Ko je onda kriv što je samo on bio optužen?! Zar se nisu znala imena i mnogih drugih počinilaca? Dakle, to je greška tužilaštva, što nije bilo više optuženih kao u nekim drugim slučajevima. Kada su optuživani Srbi za zločine nad drugima, onda se uvek nalazio neko ko je bio odgovoran."
Uz konstataciju da presude ponekad nisu onakve kakve javnost želi, američka profesorka Diana Orentliher, stručnjak za oblast međunarodne pravde, iznela je mišljenje da je sud u Hagu presuđivao isključivo na osnovu pravnih kriterijuma i bez politike:
"Veća Haškog tribunala potrudila su se da objasne da je zaključeno da su zločini protiv Srba u pomenutim slučajevima bili veliki, ali nisu uspeli da dokažu da je postojala veza između optuženih i zločina za koje svi znaju da su počinjeni. Tribunal je sud i ne presuđuje na osnovu toga da li svi veruju za nekoga da je kriv, to ne može funkcionisati na taj način. Iako je u javnosti prisutno razočaranje nekim presudama, ona bi trebalo da bude bolje upoznata sa radom te institucije kako bi u potpunosti razumela odluke."
Na kraju, Nataša Kandić, iz Fonda za humanitarno pravo, zaključila je da je Haški tribunal jedan od najbitnijih uticaja na suočavanje sa prošlošću učinio pokazujući kroz suđenja koliko je važna uloga žrtava:
"Polako, vremenom, žrtva postaje drugačije viđena i u ovim suđenjima na nacionalnom nivou. Ona dobija jedan tretman u kojem se vidi da sudnica postaje jedno važno javno mesto za javno priznanje patnji i nepravdi žrtava."
Pored svih problema i polemika, dve godine pred gašenje Haškog tribunala za taj sud i Srbiju nerešena je i dalje ostala najvažnija tema – hapšenje Ratka Mladića i Radovana Karadžića.
