Dostupni linkovi

Predstavnici Helsinškog odbora za ljudska prava Srbije, u okviru ostvarivanja projekata „Srpsko- srpski dijalog na Kosovu“, boravi ovih dana na Kosovu i obilazi sredine u kojima žive Srbi. O tome smo razgovarali sa Latinkom Perović

Ideja je da ljudi iz Srbije, koji imaju autoritet i koji nisu pripadali niti politici Miloševića niti sada Koštunice, radi se o intelektualcima, univerzitetškim profesorima, sociolozima, psiholozima i ljudima iz svih profesija, objasne Srbima njihovu perspektivu na Kosovu i mogućnosti koje nudi plan međunarodnog posrednika Martija Ahtisarija. Cilj je da se, kako kažu, napravi neka veza između kosovskih Srba i institucija Kosova, jer su procenili da su Srbi spremni da uđu u dijalog sa ovdašnjim vlastima.

U grupi koja je ovih dana na Kosovu je i Latinka Perović, koja ističe da se na licu mesta, tokom razgovora sa običnim ljudima, njihovim domaćinima u svim delovima Kosova koje su obišli, uverila da su se mnoge stvari značajno promenile od njenog poslednjeg dolaska na Kosovo pre tri godine.

RSE: Šta se može zaključiti iz razgovora kojima ste prisustvovali?

Perović: Mnogo je opuštenija atmosfera u kojoj su obavljeni razgovori. Drugi moj utisak je da je politika nekako u drugom planu, ako je uopšte prisutna. U suštini su govorili o toj perspektivi. Veoma su pažljivo, moram da kažem, govorili o Albancima. Albanci su ta prisutna strana, ali bez ikakvih kvalifikacija. Naprotiv, kada bi se prešlo na lični plan, kada su govorili o svojim teškim iskustvima u 90-tim godinama, onda su obično navodili primere neke solidarnosti i pomoći“.

Tokom razgovora bilo je mnogo više reči o odnosima unutar srpskog korpusa na Kosovu, kaže Latinka Perović:

„Meni se, tako da kažem, čini da je socijalna strana vrlo dramatična, gotovo je potpuno suprotna projekcijama koje ima Beograd, kada govori o Kosovu i Srbima na Kosovu. Radna perspektiva je nekako višestruko dramatična, mladi ljudi je ne vide. Nismo sreli mnogo mladih ljudi koji bi rekli da bi rado otišli, mi smo ih čak i direktno pitali, oni bi rado tu ostali ako bi imali šta da rade.“

Ono što Latinka Perović, kako kaže, nosi kao snažan utisak iz razgovora sa ljudima je da se osećaju jako usamljenima.

„Osećaju se nekako ostavljenima. Niko ne dolazi ni da sasluša šta bi oni imali da kažu, da sugeriraju. Imaju doboki revolt prema predstavnicima raznih političkih partija i moglo bi se govoriti da imaju duboko nepoverenje.“

Srbi u odnosu na institucije Kosova se, prema zaključku Latinke Perović, nalaze u dilemi da li prihvatiti realnost koje su sve više svesni i kako se odupreti pritiscima iz Beograda da se to nikako ne prihvati.

„Znaju da ne možete da obezbedite neka prava, da ne možete da očekujete ni sigurnost, ako ne korespondirate i ne prihvatite institucije u zemlji u kojoj živite. Istovremeno, oni osećaju jak pritisak iz Beograda da se to ne radi. Oni žive u situaciji koja je na njihovu štetu, oni su nam to govorili. Ja mislim da se i srpsko društvo opire toj šemi.“

Institucije Kosova, prema njenim rečima, moraju biti mnogo bliže Srbima, kako simbolično, tako i konkretno, u prvom redu obezbeđivanjem vladavine zakona:

„Mislim da su i na simboličkom nivou potrebni neki gestovi. To politika radi i vrlo je važno kakvi su ti gestovi. Možda u ponašanju vlasti ima i simulacije, vrlo je važno šta simulirate. Ako simulirate da poštujete neka jezička prava, hoćete da ispravite neke imovinske nepravde. To je sve vrlo važno, ali je ključna stvar za ceo Balkan, ja tako razumem evropeizaciju, to je vladavina prava.“

Vlasti u Srbiji, ali i Srbi na Kosovu, trebaju imati u vidu šta je odgovor sa jednim susedom koji je istorijski i biološki mlad:

„Šta je uopšte odgovor sa jednim susedom koji je istorijski i biološki mlad, koji je budimo realan u ekspanziji.“

Latinka Perović ističe da se ne može ignorisati realnost koja se dogodila i koje se ne može vraćati nazad.

„O Kosovu treba da se menja ta politička paradigma, treba da menjamo i mišljenje o Kosovu. Mislim da je za Srbiju bitna ta realnost, ona je potrebna samoj Srbiji.“

XS
SM
MD
LG