Dostupni linkovi

Partijska "samokontrola" trošenja novca


srpski dinar

Partije u Srbiji sistematski jedu državu. Parlament, koji je zapravo zbir partijskih feudalaca, donosi zakone bez zuba, a državni organi koji primenjuju zakone nemaju gotovo nikakve šanse da kontrolišu njihovu primenu, jer su i u tim organima ljudi u vlasništvu partija. A finansiranje stranaka?

Kad je u pitanju finansiranje stranaka u predizbornoj kampanji – tu vlada pravi pravcati pravni mrak. Organ kontrole – u ovom slučaju Republička izborna komisija – nije nezavisan od onih koje treba da kontroliše jer ga gotovo u potpunosti čine predstavnici stranaka. Dakle, stranke kontroliše organ kontrolisan od stranaka. Svedoči Nemanja Nenadić, izvršni direktor Transparency Srbija:

"Naša organizacija je čekala oko četiri meseca, nakon završetka predsedničkih izbora, da dobije izveštaje koji su podneti upravi za finansiranje predsedničke izborne kampanje, a kada je reč o nedavno održanim parlamentarnim i lokalnim izborima, ti podaci još uvek nisu ni na koji način dostupni javnosti iako je prošlo mesec i po dana od održavanja izbora."



U institucijama koje bi trebale da kontrolišu finansiranje stranaka sede predstavnici političkih stranaka. To znači da bi oni sami sebe trebali da kontrolišu, a to je potpuno besmisleno.

Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, kaže da je ležište problema u tome što javnost ne prati pomno proces donošenja zakona jer oni mogu načiniti više štete nego koristi. To je, kaže, slučaj i sa Zakonom o finansiranju političkih stranaka:

"Umesto da finansiranje političkih stranaka konačno bude transparentno i da postoji institucija koja bi kontrolisala finansiranje političkih stranaka i njihove finansijske izveštaje, političke stranke su se, naravno, pobrinule da taj zakon obesmisle na taj način što u institucijama koje bi trebale da kontrolišu finansiranje stranaka, Odbor za finansije i Republička izborna komisija, sede predstavnici političkih stranaka. To znači da bi oni sami sebe trebali da kontrolišu, a to je potpuno besmisleno - osnovni efekat koji je trebao da se postigne tim zakonom nije postignut. Treba znati da svaka primena zakona troši novac poreskih obveznika, a rezultati se ne postižu."

Ako to same partije ili tajkuni ne kažu, srpska javnost ne može dokazati prisustvo tajkunskog novca u predizbornim stranačkim kampanjama. Državni organi mogu, ali to ne rade jer su i oni stranački plen, kaže Nemanja Nenadić:

"Podatak o nekoj nedozvoljenoj donaciji se u samom izveštaju ne može naći, da bi se do njega došlo prvo se mora ispitati tačnost obračuna o visini troškova kampanje. Dakle, ako je neko prijavio kampanju koja je koštala milion evra, a ta kampanja sudeći po medijskim troškovima vredi, na primer, tri miliona evra, onda bi se moglo postaviti pitanje odakle ostatak. Ako se postavi takvo pitanje, ako se sprovede neko ispitivanje, onda bi se moglo doći do nekih veza i videti koji su to nedozvoljeni izvori finansiranja. Bilo bi normalno da država proverava poštovanje zakona koje je sama propisala, ali se to zaista ne radi."



Srbija je jedina zemlja u Evropi, pored Vatikana, koja nema eksternu kontrolu javnih finansija i trošenja para poreskih obveznika u svim oblicima, a prema tome ni instituciju koja bi pregledala finansijske izveštaje političkih stranaka.

Dakle, partije u izveštaje o trošenju kako državnog tako i novca drugog porekla mogu uneti šta hoće, niko neće kontrolisati da li su izveštaji tačni i potpuni. Verica Barać u ovom kontekstu podseća na još jedan srpski specijalitet:

"Ako tome dodamo da još uvek nije počela da radi državna revizorska institucija i da smo jedina zemlja u Evropi, pored Vatikana, koja nema takvu instituciju, nema eksternu kontrolu javnih finansija i trošenja para poreskih obveznika u svim oblicima, a prema tome ni instituciju koja bi pregledala finansijske izveštaje političkih stranaka, onda znamo da apsolutno nema kontrole finansiranja političkih stranaka. Dakle, građani ne znaju ko finansira političke stranke, čak ne znaju na koji način političke stranke troše onaj novac koji dobijaju iz budžeta za svoje finansiranje. To je, u suštini, jedan od glavnih mehanizama kako u Srbiji opstaje sistemska dominantna korupcija i kako njeno suzbijanje nije uopšte ni počelo – to se najbolje vidi po Zakonu o finansiranju političkih stranaka."

Ako i dođe do nekakve sankcije – ona je prekršajne prirode, a materijalne kazne su simbolične, podseća Nemanja Nenadić:

"Zakon je predvideo prekršajne sankcije, novčane do milion dinara. To je neprimereno rešenje, ali je ono jednostavno takvo."

Kako je ova materija uređena u sređenim pravnim državama? Verica Barać:

"Finansiranje stranaka, naravno, nije zabranjeno, postoje i zakoni o lobiranju, ali se to mora raditi na transparentan i zakonit način. Dakle, mora da se zna, mora da bude kontrolisano i provereno, ko finansira političke stranke. Obično postoji i više tela koja finansiraju stranke i zna se da bilo kakva povreda zakona ili pravila o finansiranju povlači ozbiljne političke i druge posledice jer se u jednoj tako ozbiljnoj sferi, kao što su političke stranke bez kojih ni nema demokratije, ne može dozvoliti kršenje zakona ili pravila – to je potpuno kontrolisano. Javnosti su dostupni svi podaci i građani kada glasaju za neku političku stranku otprilike znaju kojoj političkoj opciji to pripada, ko to finansira i ko ima uticaj."

  • 16x9 Image

    Branka Trivić

    Diplomirala na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, na Odseku za međunarodne odnose. Radila kao novinar i urednik u Informativnom i Kulturnom programu Radio-televizije Beograd od 1983. do 1992. Za RSE radi od decembra 1993. godine.

XS
SM
MD
LG