Dostupni linkovi

Sa stanovišta uobičajenog podržavaoca »proevropske Srbije«, najveći kvalitet nove Vlade Srbije neće biti oni koji je čine, nego oni kojih u njoj nema.

Za početak, nema Koštunice, i to je već ogromna pozitivna promena: da je Vojislav Koštunica uspeo još jednom da formira vladu, svaki parlamentarni izbori u Srbiji bili bi neopozivo obesmišljeni, jer bi se potvrdilo pravilo da »Koštunica gubi izbore, ali pobeđuje posle njih«. Nešto nalik na ironičnu parafrazu one znamenite mudrolije Dobrice Ćosića da su Srbi »dobitnici u ratu ali gubitnici u miru«... Potom, nema radikala; to je dobro ne samo zato što je teško zamisliti varijantu u kojoj radikali – naročito sa Šešeljem za vratom – išta zaista rade za evropeizaciju Srbije, nego i zato što njihov novi neuspeh može značiti i da je zenit njihove popularnosti prošao, jer je nepobitno dokazano da oni ne mogu da »materijalizuju« svoje standardno dobre izborne rezultate, ne zato što njihovi čelnici nisu dobri tehničari politike – to svakako jesu – nego zato što je sama srž radikalske politike i eklektičke im »ideologije« takva da naprosto ne može odneti prevagu, osim u ratnim i sličnim mahnitim okolnostima, kada se inače mnogi ljudi ponašaju, samim tim i glasaju, kao da swu pod dejstvom duple doze bunike.


To je, dakle, ono čega nema. A čega u toj vladi ima? Ovime ćemo se, po prirodi stvari, baviti još mnogo, ali ono što se odmah može uočiti jeste da je to vlada na koju će presudan uticaj imati predsednik države Boris Tadić, a da će mu »ograničavajući faktor« više biti njegovi voljki i nevoljki liderski koalicioni partneri – pre svih Mlađan Dinkić i Ivica Dačić – nego stranačke strukture, parlament ili, daleko bilo, »demokratska javnost«. Tadić je, naime, zaista u poziciji kakvu nije imao niko posle Miloševića: on kontroliše izvršnu vlast, zakonodavnu vlast, predsednik je države... Već ima glasova da takav raspored snaga, a i samo Tadićevo ponašanje, vuku na diktaturu – »prosvećenu« ili ne – što je veoma preterano, veoma preuranjeno i sve u svemu veoma neuverljivo poliktičko »dramljenje«, ali nije ni da je stvar sasvim bezopasna: u zermlji ovako krhkih institucija i demokratskih procedura, Tadić je stekao više vlasti i moći nego što je to zdravo, kako za pojedinca, tako i za samo društvo.


Na drugoj strani: nismo li sve to znali unapred? I šta je bila alternativa tome – da se ne glasa za demokrate & co., nego da nastavimo staro, dobro truljenje sa od stvarnosti već potpuno otkačenim »kosovobraniteljima« iz beogradskog »kruga dvojke«?! Osim toga: zar je Tadić prvi i jedini evropski šef države koji ima i »svoju« parlamentarnu većinu?

Nevolja je u nečemu drugome: nastupajući u nezgodnom dvostrukom svojstvu (šef države i vladajuće partije), Tadić je dobio odrešene ruke da imenuje mandatara – baš kao nekakva njegova preuzvišena Carska Ličnost – i da u pregovorima sa partnerima odredi sve ministre u Vladi. Tako ispada da je mandatar dobio mandat da sluša Tadića, a da ministri služe samo tome da slušaju svoje stranačke centrale Dakle – većinom Tadića... Tako se ne pravi ozbiljna vlada; to više liči na neku postmodernu parodiju bizarnog kardeljevskog »delegatskog sistema«.


Sve će ovo, dakako, biti brzo zaboravljeno ako Vlada počne da radi onako kako bi morala, da kako-tako pogura Srbiju ka Evropskoj uniji. Mnogima koji su proveli devedesete godine marširajući protiv Miloševića i pridružene kamarile deluje urnebesno, u isto vreme i odvratno, da tamo neki Mrkonjić, opskurni Miloševićev adorant, treba da im trasira evrodžadu, da jedan Ivca Dačić, čiji pendrekaši su gazili građane Srbije skoro petnaest godina, sada treba da uvede evropski red i zakon, da psihijatrica iz Kragujevca koja je zamazala prste u onoj velikoj izbornoj krađi 1996. treba sve da nas uči parlamentarizmu; da je smešno, smešno je, da je mučno, mučno je. Ako ipak upali, biće to ravno čudu – možda najvećem za života nekolikih generacija. Ako stvar propadne, neće biti ni najmanje neobično, ali to nikome neće biti uteha: ovde odavno nema vremena za učenje »metodom pokušaja i pogreška«. Sav bonus na greške odavno je istrošen.

Utešno je što je Boris Tadić toga valjda ipak svestan. Tražio je carska ovlašćenja – dobiće i carsku dozu odgovornosti. Ova vlada je projekat na kojem se Tadić kao Veliki Evropeizator uzdiže ili pada; ne morate biti njegov obožavalac da biste razumeli da je za sve mnogo bolje da ne padne.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG