Dostupni linkovi

Ruska snaga kao bumerang


Portparol Parlamenta Abhazije Nugzar Ashuba, zamenik ruskog šefa diolomatije Grigory Karasin, ruski izaslanik za gruzijsko-abhazijski konflikt Gennady Bukayev i portparol Parlamenta Transdnistrije Yevgeny Shevchuk (R) na sednici ruske Dume u maetu 2008.20
Rusija postepeno jača svoje veze sa separatističkih regijama, ali po mnogim procenama neće ih priznati jer to nije u njenom interesu. Naime, Rusija je „status quo“ sila koja se suočava sa separatističkim tendencijama i na sopstvenoj teritoriji, pre svega u Čečeniji. Zato Rusija neblagonaklono gleda na povredu granica suverenih država. Čak je i ruska Duma, koja je veoma glasna u odbrani interesa separatističkih enklava, 2001. godine usvojila Zakon koji omogućava inkorporiranje durgih teritorija ali samo uz saglasnost suverenih država (Gruzije, Moldavije, Azerbejdžana). Takav stav je potvrdio i Vrhovni sud. Secesionistički lideri su ne retko sumnjičavi prema ruskim motivima pa se čak pribojavaju i izdaje.

Žorg Himelrajh (Joerg Himmelreich) iz nemačkog Maršalovog fonda sa sedištem u Berlinu u intervjuu za RFE

Ako neko zaista smatra da svaki separatistički pokret treba da stekne nezavisnost, onda je Rusija prva i najvažnija zemlja koja bi pretrpela štetu primenom tog kriterijuma. Ceo severni Kakvaz, koji je sada deo Rusije, mogao bi da se pretvori u lanac separatističkih pokreta koji bi želeli da se otcepe. Stoga mislim da je veoma opasno po Putina i Rusiju da prave vezu između Kosova i južnog ili severnog Kavkaza“.

Konstantin Zatulin, predsenik Instituta Saveza nezavisnih država i poslanik Ruske Dume iz vladajuće Jedinstvene partije Rusije, kaže za naš program da su to potpuno odvojeni slučajevi.


Na Zapadu skoro da nema sumnje da bi se u slučaju priznavanja nezavisnosti Čečenije ne samo pogoršali njegovi odnosi sa Rusijom već bi to izazvalo i potres na globalnom planu.

Sa stanovništa zdravog razuma, ne shvatam kako bi odluka Rusije da prizna Abhaziju i Južnu Osetiju mogla da ugrozi njen teritorijalni integritet, odnosno da podstakne Čečeniju da se odvoji od Rusije. Takvo pitanje se postavljalo ranije, ali sada je potpuno drugačija situacija. Ukoliko Zapad odluči da se umeša u Čečeniju i obnovi stare rane ili da prizna njenu nezavisnost, nameće se dilema ko će sada promovisati nezavisnost u Čečeniji, odnosno ko će pokrenuti to pitanje? To bi svakako bilo stvar savesti Zapada. Mislim da na Zapadu skoro da nema sumnje da bi se u slučaju priznavanja nezavisnosti Čečenije ne samo pogoršali njegovi odnosi sa Rusijom već bi to izazvalo i potres na globalnom planu. Naravno, moguć je i takav scenario, mada nismo primetili da sada neko na Zapadu želi da ugrozi Rusiju takvim potezom”.

Analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler smatra da Rusiji zapravo više odgovara da ne prizna separatističke regije.


Svakako će pitanje Čečenije služi kao faktor odvraćanja da Rusija ne prizna Akhaziju, Južnu Osetiju i ostale separatističke oblasti, jer pojedine zapadne zemlje mogle priznati Čečeniju. Međutim, glavni razlog zašto Rusija neće priznati nezavisnost pomenutih oblasti jeste što joj sadašnja situacija itekako odgovara za ucenjivanje i pretnje Gruziji u smislu da ako se Kremlju ne svidi neki potez vlade u Tbilisiju onda može zapretiti da će priznati ove dve separatističke regije. U slučaju pak da Rusija prizna nezavisnost Abhazije i Južne Osetije ostala bi usamljena jer nijedna druga zemlja ne bi sledila taj potez i time bi Kremlj izgubio veoma značajnu polugu u odnosima sa Gruzijom”.

Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa „Rusija u globalnim poslovima“ (Russia in Global Affairs) takođe smatra da, s jedne strane, Rusija ne može da traži nezavisnost za Abkhaziju i Južnu Osetiju, jer bi to bilo u suprotnosti sa temeljima međunarodnog prava. On podseća na poslovicu da „ako ste u staklenoj kući nemojte bacati kamenje“.

S druge strane, Rusija ne može iz političkih i moralnih razloga da jednostavno napusti ove dve oblasti i kaže da je to više ne interesuje. Prvo, Rusija je dodelila svoje pasoše stanovnicima Abkhazije i Južne Osetije i stoga je obavezna da zaštiti svoje građane. Drugo, što je još važnije, svaka destabilizacija ove regije bila bi veoma opasna po Rusiju.“

Rusija ne želi da njen pristup bude tretiran kao politika dvostrukih aršina, kaže za RSE Tom de Val iz londonskog Instituta za rat i mir.

Iako je separatistički pokret u Čečeniji potpuno slomljen, ljudi na Severnom Kavkazu bi na ovo gledali kao na dvostruke standarde. Rekli bi: išli ste u rat, na desetine hiljada ljudi je ubijeno oko pitanja nezavisnosti i separatizma u Čečeniji, a sada priznajete separatizam u Abhaziji. Iako ovo pitanje trenutno nije aktuelno, mislim da bi u narednih nekoliko godina moglo ponovo biti problem“.

Rusija gubi uticaj u Južnom Kavkazu

Sve ofanzivniji nastup Rusije na južnom Kavkazu, po oceni mnogih analitičara, zapravo je kontraproduktivan i vraća joj se kao bumerang.

Tom de Val, urednik za Kavkaz u londonskom Institutu za rat i mir.


Rusija je, naravno, snažnija politički i ekonomski nego pre 10 godina. Međutim, zbog svoje kratkovide politike, Rusija gubi uticaj na Kavkazu.

Moja teza je paradoksalna. Rusija je, naravno, snažnija politički i ekonomski nego pre 10 godina. Međutim, zbog svoje kratkovide politike, Rusija gubi uticaj na Kavkazu. Kao rezultat ruskog embarga na gruzijska vina i poljoprivredne proizvode, Tbilisi je otvorio svoju ekonomiju i tržište prema drugim zemljama. Veoma kratkovida politika Gasproma primorala je Azerbejdžan da zauzme više prozapadnu poziciju. To se čak dešava i u Jermeniji, čiju poziciju oko blokade Gruzije Rusija nije uzela u obzir. Tako je Gruzijcima dozvoljeno da demonstriraju ispred ruske ambasade u Jerevanu. Moja teza je da ruska domaća i energetska politika diktiraju njenu spoljnu politiku i da zbog toga Moskva gubi na svim frontovima poziciju na Kavkazu“.

Sličan je i stav Stepana Grigorijana (Grigoryan), direktora Centra za globalizaciju i regionalnu saradnju sa sedištem u Jerevanu, koji ističe za naš program da Rusija jača finansijski ali ne i sveukupno ekonomski i tehnološki.

Najpre, mi stalno govorimo o ruskom ekonomskom rastu, velikom budžetu, njenim ogromnim resursima. Pitanje je međutim kvaliteta tog rasta? Tu uopšte nema kvaliteta. Taj rast je isključivo rezultat skoka cena gasa i nafte na svetskim tržištima. To omogućava jačanje korporacija. Stoga, danas Rusija ne vodi državnu politiku prema južnom Kavkazu već velikih korporacija, koje ne vode računa o političkim posledicama njihovog delovanja. Naša zemlja zbog toga trpi i ona se zbog toga udaljava od Rusije. Ne samo zbog političkih problema u odnosima Moskve i Tbilisija već odluke Rusije da zatvori Verkhni Lar, prelaz između Gruzije i Jermenije, čime su u potpunosti prekinute kopnene komunikacije Jermenije. To znači da su u poslednjih godinu dana jermenski biznismeni počeli da se okreću ka zapadnim tržištima. Rusija jača finansijski, ali ne i tehnološki i ekonomski i mislim da političke elite u Kremlju imaju utisak da mogu da se nadmeću sa SAD i Zapadom u celini oko južnog Kavkaza. Ruski nedavni potezi prema Gruziji i Azerbejdžanu su pokazatlej te iluzije. Međutim, ja smatram da će NATO, EU i SAD nastaviti svoj angažman u južnom Kavkazu“.

Žorg Himelrajh (Joerg Himmelreich) iz nemačkog Maršalovog fonda sa sedištem u Berlinu kaže za RFE da bez obzira na veliki izvoz energenata iz Rusije na Zapad, zarpavo ona itekako zavisi od pomoći zapadnih zemalja.

Oni (Rusi) bi izgubili reputaciju koju žele da izgrade u Evropi. Rusiji je potrebna finansijska podrška Zapada. Osim energije, ruska privreda je veoma nestabilna. Putin je dovoljno realističan da uvidi da bez obzira na oštru retoriku u javnosti, da su zemlji itekako potrebne zapadne investicije za renoviranje naftovoda i gasovoda, kao i potrebe samo stanovništva. Ključni poslovni ljudi u Rusiji sumnjaju da će zemlja biti u stanju da nakon 2010. godine zadovolji čak i sopstvene energetske potrebe“.



Rusija se prema južnom Kavkazu još uvek postavlja na imperijalni način, ističe za RFE Rauf Mirkadirov (Mirkadzrov), kolumnista lista „Zerkalo“ iz Azerbejdžana.

Situacija se razlikuje od zemlje do zemlje. Pogledajte Azerbejdžan. Na početku 2006. Rusija je bila njegov strateški partner. Sada, Azerbejdžan razmatra da napusti Savez nezavisnih država. Rusija se ne ponaša kao prijatelj i partner prema Azerbejdžanu. Građani naše zemlje smatraju da im preti opasnost od Rusije. Politika Moskve je usmerena ako ne na obnovu Sovjetskog Saveza a ono neke vrste imperije, ali u kojoj Rusija sve ove teritorije tretira kao svoje. Ta tendencija je sve jača i teško će se preokrenuti, Istovremeno, postoji druga tendencija da zemlje južnog Kavkaza menjaju svoju spoljnopolitičku orijentaciju sa naglaskom na približavanju NATO-u i Evropskoj Uniji“.

Južni Kavkaz se sve više okreće ka Zapadu, jer mu je Rusija sve manje atraktinva, naglašva Stepan Grigorijan, direktor Centra za globalizaciju i regionalnu saradnju sa sedištem u Jerevanu.

Želeo bih da naglasim tri faktora zbog kojih je nemoguće vraćanje južnog Kavkaza na stranu Rusije. Prvi je kvalitet ruske elite. Naime, treba imati u vidu da to nisu političari već u suštini osobe iz tajnih službi, koji žive u svom posebnom svetu. Drugo – nedostatak demokratije i izostanak tehnološkog i naučnog razvoja. Treći faktor je možda najvažniji u oceni zašto se južni Kavkaz okreće ka Zapadu. Reč je o samodovljnosti Azerbejdžana, Gruzije i Turske koji realizuju veoma ozbiljne projekte koji nam omogućavaju da dobijemo naftu i gas iz drugih izvora, zatim preusmeravanje transporta i slično. Sve to nas usmerava ka Zapadu“.

Osim na političkom, Rusija gubi uticaj na južnom Kavkazu i na kulturnom planu, kaže za naš program Ivliane Kaindrava (Khaindrava), poslanik iz opozicione Republikanske partije u Gruziji.

Sasvim je jasno da ruska kultura, tačnije jezik, veoma brzo gubi poziciju u Gruziji. Ruski je nekada bio drugi jezik u Gruziji, ali to više nije slučaj. Mlađe generacije se ubrzano okreću engelskom. Kada je reč o vrednostima, i tu se dešavaju rapidne promene. Ruska doktrina počiva na nejasnom „evroazijskom“ konceptu. Ne znam da li ruski građani uopšte razumeju šta to znači. Istovremno, u Gruziji je najpopularniji „evropeizam“, odnosno nastojanje da se afirmiše doduše kao udaljena, ali ipak, evropska regija. Rusija je geografski bliža Evropi nego Gruzija. U jednom trenutku u Gruziji se smatralo da treba da se uključuje u Evropu preko Rusije, međutim proces udaljavanja od nje se dešava ubzano“.

Sličan je i stav Toma de Vala.

Želeo bi da pomenm pitanje ruskog jezika. To je važan resurs Rusije koji nestaje na južnom Kavkazu. To je jezik koji ujedinjava Gruziju, Jermeniiju i Azerbejdžan, zatim Abkhaziju sa Rusijom i Gruzijom. Rusija ne koristi taj resurs na način na koji to čini Velika Britanija kroz Komonvelt. Ruski jezik poseduje veliki kulturni značaj i sa njim Rusija može da ima veoma pozitivan uticaj na južni Kavkaz“.

Da li će Rusija ići u dalje zaoštravanje odnosa sa Zapadom i državama južnog Kavkaza ili će kao i više puta dosada pristati na kompromis kada izdejstvuje povoljno rešenje po sebe?

Piter Semnebi (Peter Semneby), specijalni izaslanik EU za južni Kavkaz u intervjuu za RSE.

Rusija kao neposredni sused južnog Kavkaza, naravno, na ovaj ili onaj način treba da bude deo bilo kojeg rešenja. Međutim, kada je reč o njenoj konkretnoj ulozi, ne bih želeo da komentarišem“.

RSE: Međutim, da li će Rusija, govoreći u terminima real politike, priznati nezavisnost separatističkih regija?

Semnebi:Rusija je priznala teritorijalni integritet Gruzije i to bi trebalo da bude polazna osnova za njenju odluku“.

Rusija u procepu

Na koji način će Zapad i Rusija nastaviti sa rešavanjem ovih slučajeva, i da li bi mogle naći kompromis oko ovih pitanja?



Piter Ratland (Peter Ruthland), profesor američkog univerziteta Veslajn kaže za RFE da Rusiji zapravo nije u interesu da se pronađe rešenje.

Pozicija Rusije je prilično kontradiktorna. Jedno tumačenje je da je Rusija više-manje zadovoljna trenutnom nerešenom situacijom, jer ostavlja mnogo neizvesnosti u regionu. To znači manje šanse za uspeh izgradnje Nabuko gasovoda zbog potencijalog konflikta u Azerbejdžanu. To je jedan od argumenta da Rusiji zapravo nije u interesu da se nađe neko rešenje konflikata“.

Po mišljenju Čarlsa Kinga, profesora na američkom Univerzitetu Džordžtaun i Zapad greši u pristupu separatističkim regijama.

Uloga Rusije sigurno nije nepristrasna. Ruska Federacija je u prošlosti podržavala ove nepriznate države a i sada. Jedna od slabosti Zapada je bila ignorisanje pozicije ovih nepriznatih regija, tretirajući ih kao nelegitimne, kao crne rupe ili nazivajući pojedine od njih zonama za obuku terorista. Uključivanje stanovnika ovih oblasti i njihovih predstavnika je daleko razumniji pristup nego njihovo ignorisanje i tretiranje kao marioneta Ruske Federacije“.

Bez obzira na sve oštriju retoriku pa i zveckanje oružja, malo je verovatno da će se Rusija odlučiti za ratnu opciju u cilju zaštite separatističkih regija, smatra Piter Ratland.

Mislim da je davanje pasoša građanima Abhazije i Južne Osetije praktično pitanje, da bi oni mogli da putuju i trguju. To u osnovi ništa ne košta Rusiju. Ali, ja bih pomenuo rat u Čečeniji i probleme na Severnom Kavkazu, te insistiranju Rusije da se njene granice neće menjati. Mislim da Rusija gleda na Abhaziju kao mogući presedan za republike na svom Severnom Kavkazu. Rusija je konzervatnivna sila, koja ne želi još ratova i promene granica. Smatram da, ukoliko bi Rusija podržala Abhaziju i integrisala je u svoju federaciju, da bi to delovalo vrlo destabilizirajuće i bilo veoma rizično. Rusija bi mogla da dobije rat i da nametne svoju volju, ali to bi stvorilo strašno loš osećaj u regionu i na Zapadu. Mislim da ne bi bilo u nacionalnom interesu Moskve da se odluči na takav korak. Naravno, postoji rizik da ruska politika nije pod kontrolom predsednika i da bi lokalne vojne vođe ili nacionalističke grupe mogle da nametnu konflikt, odnosno da rade nezavisno od Kremlja. Nešto od toga smo videli na Kosovu 1999. godine, famoznim slanjem ruskih trupa u Prištinu. I dan danas ne zna da li je tu akciju naredio Boris Jelcin ili se ruska vojska samostalno odlučila na takav korak”.

Rusija se nalazi u delikatnoj poziciji jer iako prizna nezavisnost Abhazije i Južne Osetije ili bude pak odugolvačila sa takvom odlukom, ona će, paradoklasno, gubiti uticaj u njima, ističe Tom de Val.

Mislim da je Rusija u prilično teškoj situaciji. Koliko ona stvarno želi da se bori protiv nezavisnosti Kosova je jedno pitanje. Drugo pitanje se odnosi na Kavkaz, gde mislim da je Rusiji mnogo korisnije da preti sa priznavanjem nezavisnosti Abhazije i Južne Osetije, nego i da ih stvarno prizna. Rusija uživa da zastrašuje Zapad priznanjem ove dve oblasti. Međutim, mnogi ljudi u Abhaziji ne vole Rusiju. Oni vide Rusiju kao stratešku neophodnost, ali je ne vole i više bi želeli da su nezavisni. U tom smislu, Rusiji je mnogo korisnije da Abhazija ostane polunezavisna teritorija koja je, ekonomski gledano, de fakto deo Rusije. Ukoliko Rusija prizna nezavisnost Abhazije, to bi u stvari ojačalo poziciju Abhazije, koja bi onda bila manje zavisna od Rusije. Tako da ovo nije baš lagana situacija za Rusiju. Ali, sa odugovlačenjem priznanja Abhazije i Južne Osetije, Rusija gubi podršku u ovim provincijama“.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

XS
SM
MD
LG