Dostupni linkovi

Uloga Rusije je, po mnogim ocenama, ključna za rešavanje „zamrznutih sukoba“. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, pomaganje separatističkim regijama služilo je Rusiji zapravo za sprečavanje stabilizacije novostvorenih država i time zadržavanje svog uticaja. Sada, odugovlačenjem rešavanja „zamrznutih sukoba“, Kremlj nastoji da onemogući integraciju južnokavkaskih zemalja u evroatlantske strukture, odnosno približavanje NATO-a svojim granicama.

Pozicija Moskve bi se mogla definisati kao „kontrolisanje nestabilnosti“. Podstaći a potom upravljati, odnosno rešavati sukob. To znači da Rusija igra dvostruku ulogu: i jednog od protagonista i posrednika. Osim političkog, Južni Kakvaz je važan i kao energetska ruta, pa bi u slučaju stabilizacije prilika u ovom regionu, bila smanjena zavisnost Zapada od nafte i gasa iz Rusije. Moskva zato pokušava da zadrži uticaj. Područje južnog Kavkaza nije bilo Zapadu od primarnog značaja, naročito nakon terorističkih napada na SAD 11. septembra 2001. godine kada se usredsredio na borbu protiv terorizma. Istovremeno, zapadne zemlje nisu želele da zaoštravaju odnose sa Rusijom na čiju saradnju su računali u borbi protiv terorizma. Sada kada su odnosi Zapada i Rusije sve zategnutiji, južni Kavkaz je jedno od područja gde dolaze do izražaja njihove razlike.

Politika „bliskog inostranstva“

Sukobi u separatističkim regijama početkom 1990-ih izbili su u vreme ili neposredno nakon raspada bivšeg Sovjetskog Saveza (1991), tako da za njenu naslednicu Rusiju to u tom trenutku nisu bila prioritetna pitanja. Novo rukovodstvo na čelu sa Jeljcinom bilo je i podozrivo prema separatističkim vlastima Pridnjestrovlja jer je podržavalo pučiste protiv Gorbačova a protiv kojih je Jeljcin ustao. Takođe, Moskva nije želela da ugrozi svoje odnose sa zapadnim partnerima, od čije finansijske pomoći je itekako zavisila.


Međutim, sa eskalacijom sukoba u Pridnjestrovlju, Abhaziji, Južnoj Osetiji i Nagorno Karabahu 1992. i kasnije, osećanjem ugroženosti oko 25 miliona Rusa koji su ostali van granica Rusije nakon raspada SSSR, zatim povećane tenzije u odnosima između novostvorenih zemalja na ovom prostoru - sve je to vodilo reevaluaciji pozicije Moskve.


Konsensus o novoj pragmatičnoj nacionalističkoj spoljnoj politici Rusije stvoren je u proleće 1993, koji je podrazumevao intervencionistički pristup. Ta nova politika je nazvana „Blisko inostranstvo“ (Near Abroad).

Rusija je nastojala da preko u međuvremenu formiranog Saveza nezavisnih država (CIS), koji je okupljao veći deo država sa prostora bivšeg Sovjetskog Saveza, zadrži svoj uticaj.


U trenutku izbijanja sukoba u separatističkim regijama, u nekima od njih ostao je deo trupa bivšeg Sovjetskog saveza (na primer, 14. armija u Pridnjestrovlju). U međuvremenu, Rusija su umešala u sukobe i kao protagonista podržavajući separatističke oblasti, i, istovremeno, posrednik. U tom smislu pozicija Moskve bi se mogla definisati kao „kontrolisanje nestabilnosti“. Podstaći a potom upravljati, odnosno rešavati sukob. Time se pothranjuje slabost država u regionu, čime im se otežavaju reforme, odnosno obeshrabruju zapadni investitori.


Situacija se naročito iskomplikovala otkako je Rusija početkom 2000-ih započela mnogo agresivniju međunarodnu politiku, podstaknutu uvećanim prihodima od nafte i gasa.

Situacija se naročito iskomplikovala otkako je Rusija početkom 2000-ih započela mnogo agresivniju međunarodnu politiku, podstaknutu uvećanim prihodima od nafte i gasa. Dugoročni cilj Rusije je evoluirao od sprečavanje ovih zemalja da početkom 90-tih postanu nezavisne do ambicioznijeg – onemogućavanja njihove integracije u evroatlantske strukture.

Ta strategija kontrolisanja nestabilnosti na socio-političkom planu može se videti kroz izvoz ruskog modeal u separatističke regije. One liče na reprodukciju ruskog sistema, koji podrazumeva autoritarno vođstvo, značajnu ulogu službi bezbednosti, organizovani kriminal i siva ekonomija, koji tako isprepletani sve kontrolišu.


I dok su u Moldaviji, Gruziji, Jermeniji i Azerbejdžanu pluralistička demokratija, civilno društvo, koliko toliko pustili korenje, otcepljenje provincije koje su pod kontrolom Moskve veoma su autoritarne i militarizovane. Zato bilo kakvo održivo rešenje za „zamrznute sukobe“ podrazumeva i promenu nedemokratskih režima u separatističkim regijama.

Dekriminalizacija secesionističkih regija, pre svega režima jedan od preduslova za njihovu demokratizaciju a sami tim tim i pronalaženje rešenja.

Zapad je neodlučan da se aktivnije angažuje pa i da uđe u sukob sa Rusijom, zato ne želi da ugrozi odnose sa Moskvom koju smatra važnim saveznikom u borbi protiv terorizma. Drugo, na Zapadu procenjuju da bi slanje mirovne misije NATO-a samo dodatno opteretilo i onako prenapregnute snage koje su angažovane širom sveta na drugim kriznim područjima.

Preovlađujuće mišljenje na Zapadu je da ova četiri „zamrznuta sukoba“ potvrđuju stalnu (ili obnovljenu) pretnju od ruskog imperijalizma. Sukobi su po ovom viđenju izbili zbog sovjetskog imperijalizma, sežući do vremena kada je Staljin arbitrarno povlačio granice tokom 1920-ih. Početkom 1990-tih, ruska vojna intervencija je narušila balans omogućujući malobrojnijim separatističkim oblastima da dobiju rat, i da je rusko mešanje glavni uzrok što „zamrznuti sukobi“ i dalje nisu rešeni. Rusija je zadržala vojno prisustvo pod izgovorom očuvanja mira, održavaju ekonomske veze sa separatističkim oblastima omogućavajući im da opstanu, omogućili pasoše, omogućili diplomatsko pokriće ovim oblastima i stavljajući veto na svaki međunarodni mirovni plan koji bi mogao da naruši sadašnji status quo.

Disciplinovanje Gruzije

Najviše sporova je u odnosima između Rusije i Gruzije. U sporazumu iz 1994. o okončanju sukoba u Abhaziji predviđen je i ostanak tri ruske baze u Gruziji 1995. Prvobitno je bilo predviđeno da ostanu 25. godina ali zbog sve učestalijih optužbi Gruzije da su ruske trupe pristrasne, postignut je dogovor da se sve ruske baze zatvore do 2008. godine. Dve su zatvorene do 2001. godine.


Gruzija, plakati sa likom američkog predsednika Džordža Buša u Tbilisiju

Jedna od tačaka sporenja između dve zemlje je skrivanje čečenskih boraca u Pankisi klancu u Gruziji. Naime, ovu regiju uglavnom nastanjuju Kistsi, Gruzijci koji govore čečenski i imaju simpatije za težnje Čečena za nezavisnošću.

Gruzija služi i kao transportna ruta za oružje i strane borce koji odlaze u Čečeniju koji koriste planinske prolaze uprkos prisustvu misije OEBS-a i pokušaja Rusije da minira prelaze. U međuvremnu je bilo više incidenata između Rusije i Gruzije. Tenzije su naročito pojačane nakon nakon što je Zapad priznao nezavisnost Kosova. Najpre je usledila odluka Moskve da ukine sankcije Abhaziji i Južnoj Osetiji uvedene 1996. godine.

Situacija se dodatno zaoštrila pošto je Gruzija izrazila nameru da na samitu NATO pakta u Bukureštu početkom aprila potpiše „Akcioni plan članstva“. Zbog burne reakcije Moskve taj dokument nije parafiran ali je Severnoatlantska alijansa ponudila Tbilisiju perspektivu članstva što izaziva žustru reakciju Moskve.

Poslanik ruske Dume Sergej Markov, uoči skupa u Ruskoj Dumi u Moskvi sa predstavnicima Abkhazije, Južne Osetije i Pridnjestrovlja.

Rusija i druge vlade trude se da se ne otvori Pandorina kutija. Mi ćemo doneti odluku o statusu Abhazije, Južne Osetije i Pridnjestrovlja tek kada to pitanje bude urgentno. Nije isključeno da na to može uticati i neki drugi događaji. Mnogi ruski političari smatraju, na primer, da ako Gruzija želi da uđe u NATO, onda to može da uradi bez Abkhazije i Južne Osetije. Mnogi podržavaju ovakvu poziciju“.

Marija An Biga (Marie Anne Isler Beguin), predsednica Komiteta Evropskog parlametna za Južni Kavkaz smatra da su SAD zainteresovane da ulaskom Gruzije u NATO obezbede dopremanje energenata sa Kavkaza.

Mi nemamo apsolutno nikakvih garancija kakva će biti pozicija Rusije u budućnosti kada je reč o ovim separatističkim oblastima. Međutim, i sama Rusija ima unutrašnje probleme, kao što je položaj Čečenije. Zato je nužno negovati dobre odnose i tražiti racionalno rešenje na obe strane granice. Kada je reč o NATO-u, Gruzija bi bila veoma mali deo te priče. Suština je u trvenju između Rusije i SAD. Jasno je da SAD nastoji da osiguraju naftovode na području Kavkaza i zato želi da Gruzija uđe u NATO. Međutim, Vašington će tražiti rešenje u razgovorima sa Moskvom”.

Moskva je u aprilu ove godine najavila jačanje veza sa Abhazijom i Južnom Osetijom. Ruski ambasador Vitalij Čurkin je na sednici Saveta bezbednosti 23. aprila 2008 godine odbacio zahtev SAD, Britanije, Francuske i Nemačke da o povlačenju pomenute odluke.

"Sve što činimo je apsolutno legalno, u skladu sa međunarodnim sporazumima, pravom, tako da ne vidimo kako neko može da se žali na to pozivajući se pri tom na pravo".

Čurkin je istakao da Rusija ima obavezu da zaštiti dobrobit svoga naroda koji živi u Abhaziji i Južnoj Osetiji.


Ruski vojnici u Abhaziji

Bivši estonski premijer Mart Lar (Laar), trenutno savetnik gruzijske vlade kaže za RFE da Rusija očito pogrešno iščitava poruku sa samita NATO, da se može slobodno mešati u unutrašnja pitanja Gruzije.

"Pošto na samitu NATO Gruziji nije ponuđeno potpisivanje Akcionog plana o članstvu, mada joj je obećan ulazak u ovu organizaciju, Rusija je to razumela na pogrešan način, kao i mnogo puta dosada. Tačnije, da je Zapad okrenuo leđa Gruziji i da Moskva može da čini što god hoće".

Nakon toga Rusija je poslala dodatne trupe u Abhaziju i Južnu Osetiju (u okviru limita do 3000 vojnika predviđenog mirovnim psorazumom) zato što, kako tvrdi, Gruzija koncentriše svoje snage na liniji razdvajanja.

Give Targamadze, predsednik komiteta Parlamenta Gruzije za odbranu i bezbednost, kaže za RFE da je poslednji incident potvrda neophodnosti da se ruske mirovne snage zamene međunarodnim.

"Rusija nam je pružila danas odličnu priliku da pokažemo svetu da je ona agresivna strana u ovom konfliktu i da su besmislene tvrdnje o njenoj mirotvornoj ulozi. Stoga, posle ovoga mi ćemo moći da pokrenemo pitanje zamene ruskih mirovnih snaga međunarodnim".

Poslanik Ruske Dume i predsenik Instituta Zajednice nezavisnih država Konstantin Zatullin kaže za naš program da će u slučaju napada gruzijskih snaga na Abhaziju, Rusija reagovati.


Što se tiče zaštite Abhazije i Osetije u slučaju vojnog sukoba sa Gruzijom, naravno da bi to bio to naš doprinos miru. Ukoliko Gruzija bude agresivna, biće uzvraćeno.

“Oni su aplicirali za pasoše. Pasoši nisu bačeni iz helikoptera. Rusko državljanstvo je dodeljeno Abhazima i Osetijcima nakon dugogodišnjih napora. Izgleda da ti ljudi, koji žive u neprijateljskoj zemlji i ne žele da budu gruzijski građani. Zato nastoje da dobiju rusko državljanstvo i mi smo im na pola puta izašli u susret, većinom iz humanitarnih razloga.. Što se tiče zaštite Abhazije i Osetije u slučaju vojnog sukoba sa Gruzijom, naravno da bi to bio to naš doprinos miru. Ukoliko Gruzija bude agresivna, biće uzvraćeno. Ovo se takođe odnosi na mandate mirovnih snaga. Ukoliko to ne urade mirovne snage, mi ćemo upotrebiti dodatne vojne kontingente da bi zaštitili naše vojnike i oficire”.

Povodom optužbi da podriva teritorijalni integritet Gruzije, Rusija uzvraća da je to zapravo učinjeno priznavanjem nezavisnosti Kosova, a da se ona oduvek zalagala za očuvanje celovitosti država a u skladu sa međunarodnim pravom.

Aleksej Ostrovski (Aleksei Ostrovsky), predsedavajući Komiteta Ruske Dume za odnose sa Savezom nezavisnih država i Rusima koji žive van Rusije.

Rusija je jedina zemlja koja se odlučno i konzistentno zalaže za teritorijalni integritet, podjednako Srbije, Gruzije i Moldavije. S druge strane, mi ne možemo ostati ravnodušni prema budućnosti ruskih građana, pre svega u Abhazijii i Južnoj Osetiji. Mi vidimo da gruzijsko vođstvo stalno želi da reši problme nepriznatih regija silom, što predstavlja pretnju bezbednosti ruskih građana i svih ostalih koji žive u ovim nepriznatim republikama“.

Gruzija traži da se modifikuje uloga Rusije kao posrednika, zatim da osim njenih, zatim abhazskih, južnoosetijskih i ruskih trupa, budu razmeštene i zapadne mirovne trupe. Tbilisi nastoji da u međuvremenu spusti tenzije u odnosima sa Moskvom. Predsednik Gruzije Mikhail Šaakašvili na pitanje Radija Slobodna Evropa da li na Rusiju gleda kao na neprijatelja ili prijatelja, kaže

Mi gledamo na Rusiju kao na partnera, kao zemlju velikih mogućnosti i svakako zemlju sa prijateljskim potencijalom, ogromnim pozitivnim potencijalom na Kavkazu. Verujem da postoje mnoga važna pitanja o kojima bi trebalo sednemo i razgovaramo neopterćeni prošlošću, od nule i da pri tom budemo inovativni. Gruzija je mala zemlja i poslednje što joj treba su bilo kakve konfrotacije sa Rusijom. To ima izuzetno visoku cenu u negativnom smislu na situaciju u našoj zemlji i svime što je povezano sa razvojem Gruzije. U tom smislu, nama su potrebni bolji odnosi sa Rusijom“.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

XS
SM
MD
LG