Dostupni linkovi

Nerešen status – izgovor za kršenje demokratije


Aktuelni jermenski predsednik Serzh Sarkisian (d) i bivši jermenski predsednik (l) sa suprugom Bellom.

Od samog početka sukoba 1988. pitanje Nagorno Karabaha je dominantno na unutrašnjopolitičkoj sceni sa velikom mobilizirajućom ulogom i u Jermeniji i u Azerbejdžanu. Vlasti koriste ovo pitanje da diskredituju opoziciju, stvarajući utisak da su jedino one u stanju da postignu zadovoljavajući rezultat o ovom pitanju. Propaganda u Jerevanu slika bivšeg i sadašnjeg predsednika Jermenije Roberta Kočarijana i Serž Sarkisiana kao heroje rata u Karabahu i stoga se jedino njima može verovati da će izdejstvovati povoljno rešenje. Pitanje N. Karabaha se takođe koristi da bi se opravdala povremeno mešanje armije u politiku kao i imunitet odnosno nedodirivost pred zakonom.

Najjača politička struja u Jermeniji je konzervativni „Karabah lobi“ koji drži poziciju predsednika, premijera, načelnika generalštaba i druge važne položaje.

Sporni predsednički izbori u Jermeniji, 19. februara 2008. i sukobi nakon toga pokazali su dubinu podela u političkoj i biznis eliti u zemlji. Kritičari tvrde da bivši predsednik Robert Kočarijan i novi šef države Serž Sarkisian vladaju u interesu moćnog klana iz njihovog rodnog Nagorno Karabaha, dok ostatak zemlje trpi posledice.

Prvi predsednik Jermenije nakon proglašenja nezavisnosti Levon Ter-Petrosijan doveo je visoke funkcionere iz Nagorno Karabaha da služe u njegovoj vladi. Sada kao lider opozicije, Petrosijan je najveći kritičar „Karabah klana“, optužujući svoje bivše stićenike zbog korupcije, ekonomskog monopola i gušenja demokratije. On ističe da su Kočarijan i Sarkisian doveli svoje saveznike iz Karabaha omogućivši ima ekskluzivno pravo, odnosno monopol na najprofitabilnije poslove.


„Ova dva čoveka su omogućila dolazak oko 15.000 ljudi iz Karabaha u Jermeniju, pre svega u Jerevan u poslednjih 10 godina“, ističe Petrosijan.


Sarkisian odgovara „Da, ja sam Karabahian, ali pre svega sam Jermenin“.

Sporni izbori u Jermeniji zbog optužbi za krađu doveli su do nasilnih uličnih protesta, žestoke reakcije policije i uvođenja vanrednog stanja. To je takođe pokazalo dubinu podela u društvu na Jermene rođene u Jermeniji i došljake iz Nagorno Karabaha. Kritičari čak optužuju Kočariajna i Sarkisiana da otežu sa rešavanjem sukoba oko Nagorno Karabaha jer je to u poslovnom interesu njihovih saveznika.

Aram Abramian, glavni urednik jerevanskog lista „Aravot“, kaže da oligarsi profitiraju zbog odugovlačenja finalnog rešenja statusa Nagorno Karabaha kao i zatvorenih granica sa Turskom i Azerbejdžanom.

To je jedan od razloga zašto ovo pitanje nije rešeno, jer u slučaju otvaranja granica prema Evropi, Aziji, protok roba bi bio mnogo veći i intezivniji i samim tim teže bi se kontrolisala. U sadašnjoj situaciji, međutim, kada veoma ograničena količina robe dolazi iz Gruzije i još manja iz Irana, mnogo ju je lakše kontrolisati i održavati monopole“.

Analitičar iz Jerevana Aleksander Iskandrian smatra da je teza o postojanju “Karabah lobija” u Jermeniji mit.

"Svi jermenski političari su formirali svoje poglede i uspinjali se u hijerarhiji vlasti na pitanju Nagorno Karabaha, iako neki ne potiču iz te regije. Srž politike Jermenije je pitanje Nagorno Karabaha. Dakle, svi bivši, sadašnji i budući jermenski političari formiraju svoja gledišta i politiku polazeći od pitanja Nagorno Karabaha. Dakle, postojanje jakog "Karabah" lobija u politici Jermenije je čist mit. Ovde nije reč o klanovima već o snažnoj političkoj kulturi koja počiva na Nagorno Karabahu. Na primer, pokret za nezavisnost Jermenije krajem 80-tih i početkom 90-ih nastao je na pitanju položaja Nagorno Karabaha. To je moguće promeniti tek sa dolaskom potpuno novih generacija".


Jermenija, automobil zapaljen u protestima nakon izbora, mart 2008

Žerard Libardian, savetnik nekadašnjeg predsednika Petrosijana ocenjuje da Jermenija plaća visoku cenu zbog podrške Nagorno Karabahu, i ekonomski i u usporavanju demokratskog razvoja.

"Pitanje Nagorno Karabah je svakako suštinsko na političkoj sceni Jermenije i tako će ostati i u budućnosti. Zbog toga je i Petrosijan tokom predizborne kampanje (početkom 2008-D.Š) tvrdio da je najveća odgovornost sadašnjih vlasti što za 10 godina nisu rešile pitanje Nagorno Karabaha. U svakom slučaju, status quo jeste dodatni teret za budžet Jermenije, jer mora da finansira veliku armiju. Takva situacija se odražava i na političku kulturu u kojoj je vojska veoma značajan politički činilac. Treba pomenuti i otežane reforme, rasprostranjenu korupciju, limitirane mogućnosti vlasti da pomognu najugroženijim slojevima stanovništva. Na međunarodnom planu, Azerbejdžan i Turska su zatvorile granicu sa Jermenijom, tako da od četiri suseda, Jermenija nema diplomatske odnose sa dva i to se odražava ne samo na ekonomiju, već i mentalitet i na kraju vodi nekoj vrsti izolacije Jermenije. Aktuelne vlasti tvrde da je ipak najvažnije pitanje statusa Nagorno Karabaha i da treba istrajavati koliko god je to moguće, dok se ne iznude maksimalni ustupci od Azerbejdžana. Kada je reč o ekonomiji, zvaničnici u Jerevanu smatraju da se manjak stranih investicija može nadoknaditi pomoći od jake jermenske dijaspore. U svakom slučaju, to ostaje kritično pitanje za Jermeniju".

U svakom slučaju, sukobi na poslednjim predsedničkim izborima u Jermeniji su pokazali priličnu podelu oko rešenja statusa Nagorno Karabaha, kao i da ovo pitanje nije više tabu tema u smislu kritičkog preispitivanja svoje pozicije.

Prvi jermenski predsednik i jedan od kandidata na poslednjim predsedničkim izborima Levon Ter Petrosijan je kazao za RFE/RL 17. februara 2008. da postojeći predlog međunarodnih posrednika je veoma sličan onome iz 1997. koji je on snažno podržavao, ali koji su njegovi politički protivnici odbacili kao “defetistički”.

On je tokom mitinga u Jerevanu, 26. oktobra 2007. izjavio:


Dakle, posle mnogo izgubljenih godina, sadašnje vlasti u Jermeniji su se mirno i tajno saglasile sa planom koji su u prošlosti prilježno predstavljali kao defetistički i izdajnički“.


Aktuelne vlasti u Jermeniji međutim tvrde da se sadašnji plan prilično razlikuje od onog koji je Petrosijan bio spreman da prihvati. Oni ističu da ovaj plan predviđa da se status Nagorno Karabaha utvrdi na referendumu. Robert Kočarijan i Serž Sarkisian su ranije optuživali Petrosijana da je hteo da „preda“ Nagorno Karabaha.


Petrosijan uzvraća optužbama na račun Kočarijana da je bio umešan u “veliku zaveru protiv Jermenije“ prihvatajući 1999. godine nagodbu sa Azerbejdžanom o razmeni teritorija. Tim dilom, po mišljenju Petrosijana, Jermenija bi se lišila strateški važne kopnene granice sa Iranom u zamenu za Nagorno Karabah.


Kočarijan
, koji je u kampanji za poslednje predsedničke izbore, agitovao za Sarkisiana, odbacio je ove navode. U intervjuu vodećim jermenskim televizijama 17. februara 2008, on je kazao da nikada nije razmatrao takvu mogućnost.


Ja ne menjam jermensku teritoriju za jermensku teritoriju. Mi nismo izgubili ni kvadratni metar zemlje za vreme dok sam bio predsednik“.


Tom de Val
iz londonskog Instituta za rat i mir smatra da se dve strane razlikuju u generalnom pristupu pitanju Nagorno Karabaha.


Mislim da je Ter-Petrosijanov pristup drugačiji. On smatra da vreme nije na strani Jermenije i zato treba da rešava pitanje Nagorno Karabaha. Mislim da je to važna razlika, jer aktuelne vlasti u Jermeniji ističu da žele da reše to pitanje, ali smatra da pošto je dobila rat njena pozicija je komforna i stoga Azerbejdžan treba da inicira razgovore“.


Prema oceni nekih posmatrača, sama činjenica da su se pitanja iz prošlosti tako intezivno preispitivala tokom predizborne kampanje, nagoveštava da rešavanje pitanja Nagorno Karabaha pregovorima sa Azerbejdžanom više nije tabu tema za mnoge građane Jermenije.


možda su ljudi svesni da Azerbejdžan postaje mnogo jači, njegov vojni budžet drastično raste, da ima ogromne prihode od nafte. Dakle, možda postoji malo veća spremnost javnosti u Jermeniji da uvaži da problem Nagorno Karabaha neće sam po sebi iščeznuti i da je stoga potreban drugačiji pristup.

Tom de Val smatra da se javno mnjenja u Jermeniji suočava sa novom realnošću ali to ne znači i značajniju promenu u raspoloženju prema pitanju Nagorno Karabaha.


Mislim da je pre 10 godina kada je Ter-Petrosijan održao čuvenu konferenciju za novinare i objavio članak „Rat ili mir“, u kome je ukazao na nužnost kompromisa – vladalo veliko neprijateljstvo prema njegovim idejama. Delimično i zbog toga što svoje poglede nije prezentirao na pravi način. On je rekao da „postoji samo šest ljudi u Jermeniji koji razumeju problem Nagorno Karabaha“. Takva izjava mogla je samo da iziritira javnost. Deset godina kasnije, ne mislim da se situacija značajno promenila. Međutim, možda su ljudi svesni da Azerbejdžan postaje mnogo jači, njegov vojni budžet drastično raste, da ima ogromne prihode od nafte. Dakle, možda postoji malo veća spremnost javnosti u Jermeniji da uvaži da problem Nagorno Karabaha neće sam po sebi iščeznuti i da je stoga potreban drugačiji pristup“.

Promena mentaliteta uslov za rešenje

Vlasti u Bakuu koriste nerešeni status Nagorno Karabaha da odvrate pažnju od izostanka vladavine zakona, zloupotrebe ljudskih prava i pritiska na medije.

Portparol Ministarstva inostranih poslova Azerbejdžana Kazar Ibrahim to međutim demantuje.

"Vlada Azerbejdžana nikada nije pokušavala da upotrebi agresiju Jermenije kao izgovor za odustajanje od reformi. Nikada se nije desilo u našoj zemlji da je vojska ubijala građane dok su demonstrirali. To je jasna razlika između Azerbejdžana i Jermenije i to bi međunarodna zajednica trebalo da ima na umu".

RSE: U više navrata čitao sam međunarodne izveštaje da pritiscima na medije, kršenju ljudskih prava. Kako to komentarišete?

Ibrahim: "Verujem da bi nivo demokratije svih zemalja u svetu mogao da bude kvalitetniji. Azerbejdžan ima svoje probleme. Mi ih razumemo i pokušavamo da rešimo. Azerbejdžan nastoji da se reformiše i nema ničega mimo toga".

Izaslanik EU za južni Kavkaz Piter Sembeni (Peter Semneby) istakao je u govoru pred Komitetom za spoljne poslove Evropskog Parlamenta 2. oktobra 2007. da interes EU za energetske resurse kao i tranzicioni potencijal Azerbejdžana ne znači da će Brisel okrenuti glavu na kršenje ljudskih prava u ovoj zemlji.

Istovremeno, mi ne možemo da zatvorimo oči prema ostalim pitanjima – nužnost sprovođenja demokratskih reformi, poštovanje ljudskih prava, sloboda medija, i tako dalje. Pomenuo sam ranije da oko ovih pitama imamo problema sa Azerbejdžanom. Mislim da je važno da svi shvate da ako se ovim pitanjima ne pristupi ozbiljno u odnosima sa EU, onda će ti odnosi pre ili kasnije zapasti u probleme, i onda će i onaj deo odnosa koji počiva na interesu takođe trpeti negativne posledice kao rezultat takvog stanja“.

Sabin Frejzer, direktor evropskog programa u Međunarodnoj kriznoj grupi kaže za Radio Slobodna Evropa da je demokratizacija Jermenije i Azerbejdžana preduslov za kompromis oko Nagorno Karabaha.

"Vrlo je važno da se promeni mentalitet u Jermeniji i Azerbejdžanu, odnosno da ljudi shvate da je nužan kompromis ukoliko žele da izbegnu krvavi i dugotrajni sukob. Takođe, postoji potreba za većom demokratizacijom, zaštitom ljudskih prava i vladavinom zakona u ovim državama, tako da vlade ne bi mogle koristiti pitanje Nagorno-Karabaha za obračun sa opozicijom. Potrebna je korenita transformacija u ove dve države kako bi se društvo pripremilo za kompromis oko Nagorno-Karabaha. Biće potrebno dosta vremena da se ovo postigne, ali je važno da proces što pre počne".

Četrnaest godina nakon završetka rata još uvek se ne nazire rešenje. Obe strane insistiraju na svojim prvobitnim pozicijama. Azerbejdžan na očuvanju teritorijalnog integriteta – Nagorno Karabah na nezavisnosti.


Jermenski ministar inostranih poslova Eduard Nalbandian

Portparol Ministarstva inostranih poslova Azerbejdžana Kazar Ibrahim.

"Mi smo uvek isticali da smo spremni da obezbedimo autonomiju za Nagorno Karabah. Međutim, za to je potrebno prethodno ispuniti nekoliko uslova, jer je deo teritorije Nagorno Karabaha pod okupacijom. Najpre, jermenske trupe treba da se povuku sa okupiranih područja. Sledeći korak je povratak izbeglih i raseljenih Azerbejdžanaca. Nakon toga bi trebalo da uslede mere gradnje poverenja. Tek kada se stvore uslovi za miran život jermenskog i azerbejdžanskog naroda, moguće je razgovarati o statusu Nagorno Karabaha u okviru Azerbejdžana. To može biti visoka ili neka druga varijanta autonomije, ali poenta je u tome da Nagorno Karabah ostane u sastavu Azerbejdžana".

RSE: Međutim, ukolio Jermenija i Nagorno Karabah ostanu i dalje čvrsto na pozciji nezavisnosti ove regije, postoji li opasnost od novih sukoba kao što se to desilo nedavno kao posledica unutrašnjih previranja u Jermeniji?

Ibrahim: "O tome sam upravo govorio. Kao što ste i sami rekli Jermenija je izazvala sukobe sa Azerbejdžanom da skrenula pažnju međunarodne i svoje javnosti sa unutrašnjih sukoba izazvanih optužbama opozicije za izbornu krađu. Mi smo bili spremni da odgovorimo na provokacije jermenskih snaga. Naša diplomatija ali i vojska je uvek spremna i mi smo reagovali na odgovarajući način. Međunarodna zajednica treba da pošalje jasnu poruku Jermeniji da ako nastavi nekadašnju politiku, ona će biti jedini gubitnik".

RSE: Nagorno Karabah teži nezavisnosti. Pod kojim uslovima bi pristao da ostane u sastavu Azerbejdžana – na primer federacija, konfederacija, savez država, visoki nivo autonomije, pitali smo Vahrama Atanesiana, predsednika spoljnopolitičkog komiteta Parlamenta Nagorno Karabaha.

"Mislim da je ta mogućnost ostanka u sastavu Azerbejdžana iscrpljena. Azerbejdžan je sam sebe osudio na ovakvu perspektivu, jer je 1998. godine odbacio predlog o stvaranju zajedničke države I to u trenutku kada je Nagorno Karabah bio spreman da se uključi u pregovore o ovom pitanju koje su predložili međunarodni posrednici. No, točak istorije se ne može vratiti I Nagorno Karabah isključuje svaku mogućnost zajednice sa Azerbejdžanom. Azerbejdžan je sam izabrao taj put i to nije naša krivica".

Kao jedna od opcija pominje se i razmena teritorija, tako što bi Nagorno Karabah pripao Jermeniji a Azerbejdžan bi dobio deo jermenske teritorije kako bi uspostavio koridor sa svojom provincijom Nahčevan.

Kazar Ibrahim, portparol Ministarstva inostranih poslova Azerbejdžana.

"Nemam informacija o takvim idejama i one nisu sada na dnevnom redu.

Vahram Atanesian, predsednik Komiteta Parlamenta Nagorno Karabaha za spoljne poslove".

Vahram Atanesian:

"To se tiče same Jermenije. Bilo je u prošlosti razgovora I planova o razmeni teritorija. Ali na kraju, Jermenija treba da reguliše pitanje dela svoje teritorije, a ne one u Nagorno Karabahu".

Ukoliko bi se referendumom odredio konačni status ove provincije, imajući u vidu da će Jermeni biti većina iako se vrate azerbejdžanske izbjeglice, onda će Nagorno-Karabah biti nezavisna država. Tu varijantu bi Azerbejdžan teško mogao da prihvati.

Sabin Frejzer iz Međunarodne krizne grupe.

"Smatram da referendum ne bi trebalo odmah održati u skorije vreme, nego za 15 do 20 godina. U ovom bi periodu Azerbejdžan trebalo da dokaže da može zaštititi prava Jermena u Nagorno-Karabahu, te da postoje ekonomske prednosti koje će im biti privlačne. U takvim okolnostima, ishod referenduma ne bi bio unapred izvestan samo zato što su Jermeni u većini".

Bez obzira na mnogo nerešenih pitanja, Metju Brajza, predstavnik SAD u „Minsk grupi“, smatra da je moguće rešenje.

"Stojim iza onoga što su moje kolege kopredsednici i ja izjavili pre nekoliko meseci da se pregovori odvijaju takvim tempom da je moguće zamisliti sporazum ove godine o osnovnim principima. Naš cilj je da nastavimo dosadašnje napore nakon izbora predsednika Jermenije. Mislim da možemo zadržati dosadašnji kurs, jer u razgovorima sa političarima u Jermeniji svi se slažu da je nužno nastaviti pregovarački proces i niko ne odbacuje osnovne principe".

U Evropskoj uniji, pak, veruju da će generacijske promene u Azerbejdžanu i Jermeniji omogućiti rešenje. Ministar inostranih poslova Slovenije Dmitrij Rupel.


Dimitrij Rupel

Znate, nove generacije, mlađi ljudi, pristupaće problemu Nagorno Karabaha na lakši način. Mislim da treba da se oslonimo na nove generacije političara na obe strane. Bilo je nekih generacijskih promena u Azerbejdžanu. Vidimo šta se dešava u Jermeniji. U svakom slučaju situacija nije nimalo prijatna“.

Savetnik prvog jermenskog predsednik Žerar Libardian smatra da nije realan povratak na prethodno stanje.

"Ako je namera da se Nagorno Karabah vrati pod upravu Azerbejdžana, to se neće desiti. Međutim, moguće je zamisliti da Nagorno Karabah bude deo Azerbejdžana u statusu koji zapravo znači suštinsku nezavisnost, u nekoj vrsti labave konfederacije. Naravno, sada je teško postići sporazum i o tom rešenju. Povratak na prethodni status nije realan. Druga mogućnost je da Azerbejdžan upotrebom sile povrati kontrolu protera Jermene i dobije Nagorno Karabah etnički očišćen. Međutim, ishod rata je nepredvidiv".

Ilgar Mamadov (Ilqar Mammadov), analitičar iz Bakua, ističe da Jermenija mora da povuče prvi potez.

"Azerbejdžan je spreman da ponudi autonomiju Nagorno Karabahu kakvu, na primer, ima Tatarstan u Rusiji. To znači pravo Nagorno Karabaha na sopstveni parlament, zastavu, himnu, međunarodno predstavljanje, prikupljanje poreza, sva kulturna prava. To je visok nivo autonomije i može poslužiti kao osnova za dalje pregovore Bakua, kao centralne vlade i Jermena i Azera u Nagorno Karabahu. Međutim, preduslov za to je početak povlačenja jermenskih trupa iz Nagorno Karabaha. Odmah nakon toga Azerbejdžan će biti spreman na pregovore o statusu, nudeći autonomiju koju sam pomenuo".

Bez rešenja u narednih 5-10 godina

Analitičar iz Jerevana Aleksander Iskandrian.


To je varijanta Kipra pre članstva u Evropskoj uniji. To je zamrznuta situacija. Azerbejdžan nije spreman za rešenje prihvatljivo za Jermeniju, kao što ni Jermenija nije spremna da kompromis.

"Nema rešenja. U narednih 5-10 godina ne očekujem nikakvu promenu. To je varijanta Kipra pre članstva u Evropskoj uniji. To je zamrznuta situacija. Azerbejdžan nije spreman za rešenje prihvatljivo za Jermeniju, kao što ni Jermenija nije spremna da kompromis".

Vafa Guluzade, savetnih predsednika Azerbejdžana Hajdara Alijeva.

"Nema rešenje sve dok Rusija ne odustane od svoje namere da zadrži tutorstvo nad Gruzijom i Azerbejdžanom".

Žerar Libardian, savetnik prvog jermenskog predsednika.

"Možda će neko reći u Karabahu, da sačekaju još 20 godina da se međunarodna zajednica navikne na njegovu de facto nezavisnost i na kraju ga prizna kao i Kosovo. Međutim, ne verujem da je Azerbejdžan spreman da predugo čeka".

Da li će obe strane nastaviti da odlažu rešenje sukoba s obzirom da su im stavovi nepomirljivi?


Vahram Atanesian
, predsednik spoljnopolitičkog komiteta Parlamenta Nagorno Karabaha.

"Ne, nažalost imam osećaj da Azerbejdžan ismejava čitav proces. Naša taktika je da počnemo razgovore sa Azerbejdžanom I biti učesnik pregovara jer smatramo da naše učešće u ovom procesu jedino može doneti napredak".

Portparol Ministarstva inostranih poslova Azerbejdžana Kazar Ibrahim.

"Kao diplomata ne mogu da prognoziram kada će biti postignuto rešenje. Međutim, Azerbejdžan ne može unedogled da toleriše sadašnju situaciju".


Primirje se povremeno krši ali će konflikt u Nagorno Karabahu ostati zamrznuti sve dok predsednik Azerbejdžana Alijev proceni da je njegova armija dovoljno jaka i pokuša da vojnim putem vrati ovu teritoriju u svoje okrilje.

Analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler.

"Primirje se povremeno krši ali će konflikt u Nagorno Karabahu ostati zamrznuti sve dok predsednik Azerbejdžana Alijev proceni da je njegova armija dovoljno jaka i pokuša da vojnim putem vrati ovu teritoriju u svoje okrilje. Pribojavam se tog scenarija. To bi bio veoma krvav sukob imajući u vidu podršku jermenskih snaga Nagorno Karabahu. Međutim, postoje situacije u kojima ideologija i nacionalno dostojanstvo odnesu prevagu nad zdravim razumom".

Kompromis će biti moguće tek kada se promeni postojeći balans kako između Jermenije I Azerbejdžana tako I u međunarodnoj zajednici, smatra analitičar iz Jerevana Aleksander Iskandarian.

"Teoretski da. Malopre sam govorio o raznim vrstama balansa koji sprečavaju izbijanje novog rata ali i postizanje rešenja. Dakle, prilika za neki pomak biće tek kada se promeni postojeći balansi – na primer u poziciji Turske, Irana, EU, promene u SAD, Rusiji, samom kavkaskom regionu. Ne znam koliko postojeći balans može da se održi, ali podsetiću vas da sukob oko Kašmira traje od 1947. godine, Tajvan 1949, Kipar 1974. Pitali ste me na šta čekaju. Oni zapravo ne čekaju. Jednostavno žive svojim životom, razvijaju svoje ekonomije. U ovom trenutku nijedna strana ne može da zamisli da prepusti deo svoje teritorije".


Tom De Val
iz londonskog Instituta za rat I mir ocenjuje da je i dalje prilično udaljena mogućnost otpočinjanja stvarnog mirovnog procesa u rešavanju pitanja Nagorno Karabaha, s obzirom da su i Jermenija i Azerbejdžan još na potpuno oprečnim pozicijama.


Ovo je pitanje koje kao ni jedno drugo može da mobiliše javnost u obe zemlje. Stoga je veoma opasno za bilo kog lidera da napravi bilo kakav kompromis oko Nagorno Karabaha. To bi izazvalo demonstracije na ulicama, usledile bi pretnje. Dakle, reč je o veoma, veoma teškom pitanju za rešavanje“.


Po mišljenju Žerara Libardiana, rešenje će biti moguće tek kada se promeni vrednosna orijentacija u Jermeniji i Azerbejdžanu.


Možda će novi predsednik Jermenije Serž Sarksian imati drugačiji pristup nego njegov prethodnik Robert Kočarijan. On je pragmatičniji. Mada su politički saveznici, njih dvojica su različite ličnosti


"Da je Ter Petrosijan izabran za predsednika Jermenije on bi težio kompromisnom rešenju. To je bila ključna tačka njegove predizborne kampanje. Čak i ako ne bi bilo sporazuma o statusu Nagorno Karabaha, da se makar okonča ratno stanje, i da omogući dodatno vreme za promišljanje. Logika je da možda postoji rešenje koje nije sada prihvatljivo. Međutim, ako se uspostavi mir i ljudi okrenu biznisu, uspostave svakodnevnu komunikaciju, onda bi u nekom trenutku obe strane mogle da se slože sa takvom solucijom. Ako umesto sadašnjeg nepoverenja pa i mržnje, Jermeni i Azerbejdžanci žive kao komšije, recimo, 5 godina, to može uticati na promenu mentaliteta, psihologije, jačanje poverenja. U takvoj situaciji rađaju se i nove opcije za rešavanje statusa Nagorno Karabaha.

Možda će novi predsednik Jermenije Serž Sarksian imati drugačiji pristup nego njegov prethodnik Robert Kočarijan. On je pragmatičniji. Mada su politički saveznici, njih dvojica su različite ličnosti".

Po mišljenju Denisa Samuta, (Dennis Sammut), izvršnog direktora nevladine organizacije “LINKS” sa sedištem u Londonu, neophodna su kreativna rešenja.

"Mislim da je status quo neodrživ. Postoji mogućnost nastavka sukoba, kao i da propadne sve do sada postignuto.

U Nagorno-Karabahu, obe strane tvrde da je o 95 posto pitanja postignut dogovor. To ne znači da će preostalih pet posto nestati, već da treba uložiti napore i dogovoriti ostale nepoznanice. Ovo je ohrabrujuća situacija. Međutim, obeshrabruje to što postoje određene stvari koje koče da jedna ili obe strane učine naredni korak. Sada je vreme za kreativno razmišljanje i veće angažovanje u rešavanju ovih problema".

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

XS
SM
MD
LG