Dostupni linkovi

A u Srbiji, ako niste znali, „kapitalna investicija“ nije, na primer, izgradnja Koridora 10, uvođenje železnice makar u XX vek (ako je već preterano tražiti da uđe u XXI) ili neka slična trivijalnost, nego je to, recimo, prigodno presvlačenje impresivno kratkih seoskih džada u krajevima gde se Ministar nada kakvom izbornom profitu. Naravno, za dobro Otadžbine, ne za svoje; njemu lično ništa ne treba – sve već ima. Ako, pak, ne dobiju mandat i ministar-magistar bude prisiljen da se povuče na rezervni, opozicioni položaj, ni tamo mu uopšte neće biti čemerno i dosadno. Već je, kaže, precizno isplanirao šta će raditi kao poslanik u Skupštini; jedna od prvih stvari biće mu, gle, insistiranje da se nekom razumnom raspletu privede famozna „afera kofer“, u kojoj je neko nekome za nešto nosio silne hiljade evra u kešu, a tu se negde u blizini zatekao i Ivica Dačić... Da toj aferi treba ozbiljan rasplet – treba, u to nema nikakve sumnje. Ali, ima tu jedna druga stvar koja je politički mnogo zanimljivija, i koja nam govori neke krajnje zanimljive stvari o naravi, moralu i shvatanjima jednog ne baš zanemarljivog dela ovdašnje „političke klase“.


Ako se okanemo „diplomatskog“ izražavanja, treba jasno reći da Ilić otvoreno namiguje da je šef Socijalističke partije Srbije možda tek jedan običan lopov. Dobro, ima i toga na svetu: tamo gde se šetkaju misteriozni koferi puni „evara“ nepoznatog porekla ali sasvim dokučive svrhe, tamo se poštenje baš ne preliva. Međutim, nije li Velimir Ilić, zajedno s DSS i radikalima, bio nameran da pravi koalicionu vladu, upravo s tim istim sumnjivim „koferašem“ Ivicom Dačićem? I još uvek to žele, ako ćemo pravo. Samo što Dačić možda ima nešto drugačije planove. Svesno stupati u partnerstvo s nekim koga držiš preispoljnim lopovom, dosta je čudna rabota. Osim, naravno, ako razmatrate mogućnost da radite u tandemu – to je već nešto drugo. No, možda je u slučaju Velimira Ilića stvar sasvim idealističke naravi, možda je to ono: „sve za Otadžbinu, sa svakim za Otadžbinu“... Šta god bilo u pitanju, fakat je da Iliću „kofer“ nije bio ni na kraj pameti dok se činilo da će Dačić i društvo lako uleteti u krilo „narodnjaka“ i obezbediti im skupštinsku većinu. Tek kada je Dačić pokazao nešto nalik nameri da „izda“, Velimir se Ilić pljesnuo po čelu i uzviknuo, ne „Eureka!“, nego „kofer!“. Tako, dakle, izgleda važeće shvatanje relativnosti istine i morala u srpskoj politici: sve je „može da bude a ne mora da znači“, u zavisnosti od toga duvaš li u našu ili neku drugu tikvu. A kofera čas ima, čas nema, kao u rutinskoj predstavi nekog umornog iluzioniste koji se vuče od šatre do šatre po prašnjavim palankama, vadeći zečeve iz šešira. Pardon - kofere.


Nije Ilić jedini koji već marljivo smišlja čime će se zanimati u opoziciji; evo se i DSS izvoleo istaknuti inicijativom za vanrednu sednicu Skupštine Srbije na kojoj bi bio ritualno poništen Ustav Kosova, a bogme i Euleks, pa i sama „lažna“ nezavisnost Kosova, mada je ona (bar) jednom već poništena, ali nema veze, od viška glava ne boli... Slušajući te uistinu originalne ljude, čovek neminovno zaključi da bi idealan srpski parlament sa njihovog stanovišta bio onaj koji bi zasedao svakog božijeg dana, i to u cik zore (oko pet, recimo), i ritualno unapred poništavao sve što će tokom tog dana eventualno učiniti bilo koja institucija „lažne države Kosovo“. Kakav prvorazredni mađijski čin: bilo bi to pravo pravcato poništenje na kredit bilo kojeg aspekta realnosti koji vam se ne dopada, to jest nešto čega se nisu bili dosetili ni neki na prvi pogled veći ekscentrici. Na nešto „ovozemaljskijoj“ ravni, DSS, uz podršku NS i SRS ovime zapravo pokušava da vrati „kosovsku priču“ u centar javnog interesovanja. Izgledi na uspeh su mu minorni: „tiha većina“ postojano pokazuje da je ta priča za nju završena, i to nam mnogo govori o stanju duhova u današnjoj, „postkosovskoj“ Srbiji. Iracionalne provale masovne histerije umeju i veoma dugo da potraju, ova ovdašnja trajala je celih dvadeset godina, ali kad se jednom istutnje, onda je stvarno gotovo. A čini se da je to baš ovaj trenutak u kojem smo sada. Takođe, namera DSS-a je da socijalistima postavi neku vrstu „zamke“: da ih uhvati na zajednički nacionalistički „lepak“. To možda nije malo iskušenje za ljude Dačićevog psihološko-političkog profila, ali teško da će to biti dovoljno... Kosovo je Kosovo, ali ministarstva su ministarstva! Utoliko pre što je Kosovo sve virtuelnije, dok je duboka i meka ministarska fotelja vrlo opipljiva stvar, ontološki sasvim neproblematična.


Ovaj potez DSS-a ipak je indikator i jedne stvari možda trajnijeg karaktera: nema razloga da se ne očekuje da strategija eventualnog „patriotskog opozicionog bloka“ bude sistematska i permanentna opstrukcija svake evroperspektive Srbije, a sve uz apokaliptično kričanje kako je ovo ili ono „izdaja Kosova“. To i nije ništa iznenađujuće: čak i najproblematičnije sklepana „proevropska“ vlada – koja će u takav svoj karakter prvo morati sebe da uveri, pa onda sve nas, pa okolni svet – dobila bi istorijsku šansu da učini nešto veliko i važno za Srbiju, za zemlju koja već dvadeset godina čami i trune na slepom koloseku Evrope. Tome je teško suprotstaviti bilo šta osim samosvrhovitog nihilizma i destrukcije. Znajući moguće aktere te priče, jasno je da ih to neće ni pokolebati, kamoli zaustaviti.


A što se tiče onog kofera, stvarno, jednom ćemo morati da čujemo celu njegovu priču...

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG