Dostupni linkovi

Počelo tifusom, završilo nacionalizmom


Žena iz Severne Osetije na prelasku u južnoosetijsko selo Kombileyevskoye.

Situacija u Južnoj Osetiji, drugoj gruzijskoj separatističkoj regiji, nekako je u drugom planu u odnosu na Abhaziju. Naime, po mnogim procenama ona ima mnogo manje mogućnosti da opstane kao nezavisna država, i zbog svoje geostrateške pozicije a i veoma malog broja stanovnika (oko 70.000). Međutim, kao i Abhazija, i Južna Osetija je uspela da uz pomoć Rusije ostvari vojničku pobedu nad Gruzijom i od 1990-ih je de fakto nezavisna država koju niko u svetu ne priznaje. Iako se nalazi u središtu Gruzije što je geostrateški čini ranjivom u slučaju novog rata, Južna Osetija međutim računa i na direktnu geografsku vezu sa sunarodnicima u Severnoj Osetiji u Rusiji, zahvaljujući čemu je u priličnoj meri uspevala da opstane. Na dva dosada održana referenduma, stanovnici Južne Osetije su se jednodušno opredelili za nezavisnost.

Istorija

Južna Osetija je retko naseljena jer na teritoriji od oko 3900 kvadratna kilometra (nešto manje od polovine teritorije Kosova) živi svega 70.000 stanovnika. Prema popisu iz 1989. godine, Osetijci su činili 66,6 odsto stanovnika ove oblasti, Gruzijci 29,44 procenta, a preostalih 4 Rusi, Jermeni i Jevreji. Inače od 164.000 Južnoosetijaca, 65.000 je nastanjeno u ovoj regiji, a 99.000 ih je živelo do rata u drugim delovima Gruzije.

Tokom rata, došlo je do drastičnih promena. Oko polovine Osetijaca koji su živeli u drugim delovima Gruzije odselilo se u Severnu Osetiju, manji deo u Južnu Osetiju. Neki koji su živeli u Južnoj Osetiji takođe su se odselili u Severnu Osetiju. Istovremeno, mnogi Gruzijci su izbegli iz Južne Osetije. Ostao ih je neznatan broj. Doduše, ima nekoliko gruzijskih sela u blizini Šinvalija, glavnog grada Južne Osetije, koja su pod jurisdikcijom Gruzije.


U osnovi postoji komunikacija između Gruzijaca i Osetijaca. Ima i mešanih brakova. Oni su živeli kroz istoriju uglavnom u miru, osim sukoba 1920. godine. Osetijci i Gruzijci u osnovi dele pravoslavnu veru, mada pojedini Gruzijci tvrde da Osetijci nisu hrišćani već pagani. Gruzijci i Osetijci govore različitim jezikom. Gruzijski je deo jedinstvene kavkaske podgrupe grupe jezika i ima sopstveni alfabet. Osetijski pripada Indo-Evropskoj grupi i povezan je sa Farsijem (Iran), ali koristi čiriličnu azbuku sa osetijskom modifikacijom. Samo 14 odsto Južnoosetijaca govori gruzijski.

Istorija je jedna od ključnih tačaka sukoba, tačnije ko je prvi došao i samim tim kome pripada zemlja, slično kao i u svim drugim etničkim sukobima. Erik Hobsbaum smatra da su "istoričari za nacionalizam, kao uzgajivači opijuma za zavisnike od droge. Mi snabdevamo tržište najnovijim sirovim materijalom".


Bivši gruzijski predsednik Zviad Gamsahurdija je nazvao Osetijce "nezahvalnim gostima Gruzije" s ozbirom da imaju domovinu u Severnoj Osetiji. Većina gruzijskih istoričara smatra da su Osetijci došli relativno kasno, u poslednja 2-3 veka, da je teritorija današnje Južne Osetije jedan od najstarijih centara "materijalne i duhovne kulture" gruzijskog naroda i koji je bio neodvojiv deo Gruzije. Gruzijski istoričari dakle smatraju da su Osetijci novopridošlice u ovu regiju i da stoga nemaju pravo na teritorijalnu autonomiju.

Osetijci tvrde da žive vekovima u ovoj regiji, sa obe strane Velikog Kavkaskog planinskog lanca. Takođe, da su potomci Alana, skitskog plemena koje je došlo na Kavkaz u antičko doba i izmešali se sa lokalnim stanovništvom. Osetijci naglašavaju da žive sa Gruzijcima jedni pored drugih oko 2 hiljade godina. U ratovima protiv osvajačkih sila, Osetijci ističu da su se uvek borili na strani Gruzije. Tvrde takođe da je Staljin bio pola Gruzijac, pola Osetijac. Zbog toga su, kada je Staljinova era pala u nemilost u vreme vladavine Hruščova, i Vladikavkas (glavni grad Severne Osetije) i Tbilisi tražili su da preuzmu njegovo telo.


Osetijci smatraju da su žrtve. Jedan od zvaničnika Južne Osetije Ludvig (Ludwig) Čibirov (Chibirov) kaže "...Ovo je drugi put za vreme jedne generacije da smo žrtve genocida koji vrši Gruzija. Zbog toga na naš zahtev za nezavisnošću ne treba gledati kao na idealizam već pragmatizam". Ideja „Alania“ – Ujedinjenja Severna i Južna Osetija - je veoma snažna među Osetijcima. Mnogi priznaju da je to jedino izvodljivo u okviru Rusije, što Tbilisi nikada ne bi prihvatio.

Nakon propasti carske Rusije 1917, čiji je Gruzija bila deo od 1801. godine, Gruzija je proglasila nezavisnost. Na čelu Demokratske Republike Gruzije bili su socijaldemokrate-tzv. menjševici. Novu državu je priznalo nekoliko zapadnih zemalja. U maju 1920. godine poptisan je sporazum o prijateljstvu između Gruzije i Rusije (SSSR), kojim je prema tvrdnji gruzijskih izvora, Rusija priznala da je Južna Osetija integralni deo Gruzije.

Osetijci ističu sasvim suprotno da su se dobrovoljno pridružili Rusiji 1774. i da u pomenutom dokumentu iz 1920. godine nije ništa pomenuto u smislu razdvajanja Severne i Južne Osetije. Stoga, kada je Gruzija napustila Rusiju 1918, Južna Osetija smatra da je bilo prirodno da ne ostane u okviru Gruzije. Zbog toga je Južna Osetija proglasila nezavisnost 8. juna 1920. godine. Gruzija je poslala trupe da bi slomila, kako je ona smatrala, pobunu u Južnoj Osetiji koja je ugrožavala njen teritorijalni integritet. Južnoosetijci su to doživeli kao osporavanje njihovog prava na samooopredeljenje. Rusija je takođe protestvovala. Prema osetijskim izvorima, 5.000 Osetijaca je ubijeno i 13.000 umrlo kasnije od gladi i raznih epidemija. Južna Osetija smatra da je to prvi genocid Gruzije nad njom. S druge strane, Gruzija ističe da je to prvi pokušaj Osetijaca da osvoje gruzijsku zemlju kao i prvi pokušaj Rusije da destabilizuju Gruziju podržavajući Južnu Osetiju u nastojanju da se otcepi.


Eduard Kokoiti

Južnoosetijci zapravo baziraju svoj zahtev za nezavisnošću na još starijem dokumentu iz 18. veka. Lider ove regije Eduard Kokoiti.

Planiramo da podnesemo mnogo zahteva u skoroj budućnosti, uključujući i pred Ustavnim sudom Rusije, jer postoji dokument iz 1774. o prisajedinjenju Osetije ruskom carstvu. Istovremeno, ne postoji dokument koji govori da južni deo Osetije nije više deo ruskog carstva ili ruske Federacije“.


Gruzijci s druge strane smatraju da u to vreme Osetija nije ni postojala kao teritorija. Osetijski narod je bio nepodeljen sve do 1920-ih kada su boljševici uspostavili kontrolu nad Kavkazom i dodelili južni deo teritorije Sovjetskoj Gruziji. Gruzijski ministar za rešavanje konflikta Giorgi Kaindrava (Khaidrava).

Za nas postoji samo jedna Osetija. Reč je o Alanjii, odnosno Republici Severnoj Osetiji koja pripada Ruskoj Federaciji. Postoji na gruzijskoj teritoriji Šinvali region u kojem žive gruzijski građani osetijskog etničkog porekla. Mi živimo u 21. veku a ne u 18. Ako bismo smo se vraćali na sporazume koji su potpisani u to doba ili još ranije, u 13 veku, možemo onda ići dalje do 6. veka pre nove ere, u vreme vavilonskih vladara, starog Rima ili Vizantije“.

Sukobi devedesetih

Krajem 80-tih godina 20 veka, zavladala je masovna nacionalistička euforija u Gruziji. Ona je u osnovi bio usmeren protiv nametnute komunističke vladavine, ali se manifestovala i kao Velikogruzijski nacionalizam na štetu manjinskih naroda. U toj amtosferi, Južnosetijci su su osećali napadnutima i počeli su da se organizuju. Prateći situaciju u Abkhaziji, južnoosetijski nacionalisti su formirali narodni front „Ademon Nykhas“ (Popularni-ili narodni, hram) i počeli su da iskazuju svoje nacionalne aspiracije kroz solidarnost sa abhazskim nacioanlistima.


Već 1988. došlo je do narodnih protesta zbog izbijanja epidemije tifusa. Najpre se smatralo da je uzrok neadekvatan gradski vodovod, odnosno loše upravljanje zašta se najpre optuživalo lokalno osetijsko komunističko rukovodstvo. Međutim, sa nacionalističkom euforijom u Gruziji („Gruzija za Gruzijce“), ubrzo je ovaj socio-ekonomski problem oko tifusne groznice povezan sa generalnom situacijom u Južnoj Osetiji, kao nejednako uvažavanoj naciji u hijerarhijskoj strukturi nacija u SSSR, a naročito u okviru Gruzije. Nacionalni pokret u Južnoj Osetiji je isticao je da je samouprava u ovoj regiji veoma limitirana i da je ekonomski razvoj usporeniji nego u ostalim delovima Gruzije, što je interpretirano kao izostanak investicija i zainteresovanosti centralnih vlasti u Tbililsiju.


Dakle, kao što se Gruziji kritika ekoloških posledica gradnje transkavkaske železnice transformisala u nacionalističu euforiju, taj okidač u Južnoj Osetiji je bila epidemija tifusa.


U avgustu 1989. Vrhovni Sovjet Gruzije pokrenuo je gruzijski jezički program. Mada je gruzijski već bio zvanični jezik ove republike, sa manjinskim jezicima koji su imali isti status u regionima gde su živele manjine, ova mera je značila zaoštravanje jer se naglašavala nužnost testiranja gruzijskog jezika u svim javnim sferama gruzijskog društva.


Južnoosetijci su odgovorili tako što su u septembru 1989. Ademon Nykhas obratio Savetu ministara SSSR i ostalim sovjetskim institucijama, ističući da je gruzijski jezički program antidemokratski i neustavan, zatraživši pri tom ujedinjenje Južne i Severne Osetije. U novembru (23) 1989. Zviad Gamsakhurdija organizovao je „mirno okupljanje za pomirenje“. Hiljade Gruzijaca u autobusima i automobilima krenulo je ka Šinvaliju. Osetijci su to doživeli kao čistu demonstraciju sile i pretnju po sebe i blokirali su puteve. Došlo je do sukoba u kojima je nekoliko ljudi bilo povređeno.


Ruski vojnici na kontrolnom punktu između grada Tskhinvali i sela Tamarasheni.

Autonomna oblast Južna Osetija je 20. septembra 1990. proglasila nezavisnost kao Južnoosetijska demokratska sovjetska republika, apelujući na Moskvu da je prizna kao nezavisan subjekt u SSSR. Gruzijske vlasti su odmah poništile rezultate izbora u J. Osetiji i ukinuli Autonomnu Oblast Južnu Osetiju kao posebnu administrativnu oblast u okviru Gruzije. Južnoosetisjki nacionalni pokret isticao je svoje pravo na samooopredeljenje kao želju da doprinese sprečavanju raspada SSSR. Zbog toga, iz ugla Južne Osetije nije njen pokret separatistički, već gruzijski koji je proglasio otcepljenje od SSSR.

To je sve vodilo zaoštravanju situacije i sukobima. Nakon incidenata u i oko Šinvalija (Tskhinvali), gruzijski parlament je uveo vanredno stanje u delovima Južne Osetije, 12. decembar 1990. Poslate su ruske i trupe Ministarstva policije Gruzije. Prema osetijskim izvorima, gruzijska policija je počela da raspušta osetijsku miliciju uz saglasnost Moskve. U vreme pravoslavnog Božića 1991. gruzijska garda je ušla u Šinvali, izvršivši genocid nad Osetijcima uz saglasnost lokalnih ruskih snaga, tvrde Osetijci. Istoga dana, Gorbačov je osudio proglašenje nezavisnosti Južne Osetije i istovremeno ukidanje Autonomne oblasti J. Osetije od strane Gruzije. Pozvao je na povlačenje gruzijskih trupa. Gruzijski parlament je odbio da se povinuje.

Započeo je rat oko Šinvalija, u gruzijskim selima kao i na na putu ka Severnu Osetiju, koji je presudan za komunikaciju i opstanak Južnosoetijaca. Šinvali je podeljen na zapadni deo koji su kontrolisali Osetijci a zapadni Gruzijci. Nakon 20-to dnevnih borbi, gruzijske snage su se povukle na obližnja brda. Osetijci tvrde da su proterali gruzijske snage, a Gruzijci ističu da su se povukli nakon mirovnog sporazuma kome je posredovao komandant ruskih trupa. Prema osetijskim izvorima, 115 sela i naseobina je spaljeno tokom rata. Istovremeno, i Gruzija optužila južnoosetijske snage za spaljivanje gruzijskih sela.


U proleće 1992. ponovo eskalirali sukobi, uz sporadično rusko angažovanje. Iste godine sastali su se Jeljcin i Ševarnandze da bi razmotrili uspostavljanje primirja, koje je dogovoreno 14. jula 1992. Ustanovljena je Zajednička kontrolna komisija (JCC) u kojoj su bili zastupljeni predstavnici Gruzije, Rusije, Severne i Južne Osetije, kao i OEBS-a. Gruzijske, ruske i južnoosetijske snage formirale su bataljon za nadgledanje i održavanje mira koji patrolira na području konflikta koje se proteže na oko 15 kilometara oko Šinvalija.


Gruzijske snage su držale u blokadi Šinvali, uključujući i tunel koji je spajao Južnu sa Severnom Osetijom, čime je gotovo onemogućeno dopremanje hrane i ostalih potrepština. U februaru 1991. ruska televizija je okarakterisala stanje u Šinvaliju gorim nego u opkoljenom Lenjingradu 1942. U nekoliko navrata južnosetijske snage su odsekle gruzijska sela od Gruzije.


Uloga ruskih trupa je od početka bila kontradiktorna i nejasna. Osetijci optužuju ruske snage što nisu sprečile ulazak gruzijskih trupa u Šinvali. U međuvremenu, SSSR se raspao i ruske snage su se povukle. Međutim, prema gruzijskim izvorima, ruske snage su prilikom povlačenja dali oružje osetijskim trupama. Incidenti u kojima je pomoć ruskih snaga bila sve evidentnija, tek su sledili.


Međutim, sveukupno, intezivni sukobi nisu dugo trajali jer su izbile druge krize. Najpre oružane borbe vlasti i opozicije u Tbilisju, zatim su pristalice zbačenog gruzijskog predsednika Gamsahurdije („Zvidaist“) podigle ustanak i na kraju došlo je do sukoba u Abhaziji.

Od 1992. do 1995. godine sukob je bio manje više zamrznut uz sporadične incidente, a kontakti između dve strane bili su veoma retki. Tih godina Gruzija je smatrala da je Rusija izazvala sukob i zato je ključ za njegovo rešavanje u Moskvi. Zato pregovori sa vlastima Južne Osetije nisu uzeti ozbiljno već se smatralo da je najvažnije promeniti stav Rusije, a, istovremeno, Gruzija je bila zaokupljana sukobom u Abhaziji, koji je za nju bio važniji.

Analitičar Radija Slobodna Evropa Liz Fuler.

Ovo pitanje je tokom 1990-ih uglavnom bilo ignorisano. Doduše, bilo je nekih kontakata između vođstva Južne Osetije i Ševarnandzea (predsednik Gruzije) ali bez ikakvog rezultata. Južna Osetija nije bila prioritet ni za jednu međunarodnu organizaciju“.

  • 16x9 Image

    Dragan Štavljanin

    Dragan Štavljanin radi za RSE od 1994. Magistrirao je na problemu balkanizacije (Prag/London), doktorirao na fenomenu "informacione mećave" – višak informacija/manjak smisla (Beograd). Autor je knjiga "Hladni mir: Kavkaz i Kosovo" i " 'Balkanizacija' Interneta i smrt novinara".

XS
SM
MD
LG