Dostupni linkovi

Posljednja faza genocida - njegovo poricanje


Janja Beč Neumann

Jedini profesor u regiji koji se na akademski način bavi genocidom, Janja Beč Neumann, tvrdi da kada je riječ o netoleranciji, netrpeljivosti, nasilju, imamo posla sa neprerađenom prošlosti jer društvo u kome živimo nije samo post-ratno nego je i post-genocidno.

RSE: Evropska komisija za borbu protiv rasizma i netolerancije oštro je u svom izvještaju kritikovala Srbiju. Šta je to što u današnjoj Srbiji hrani ksenofobiju, netoleranciju, antisemitizam?
Beč-Neumann: Mogli bismo u odgovoru na to pitanje sada da pričamo mesec dana, ali za to nemamo vremena. Puno ima razloga, oni su istorijski, oni su i svežijeg datuma, a prema onom čime se ja bavim, ja bih to podelila u dva najvažnija momenta. Ono što je vidljivo, što hrani ksenofobiju, rasizam, antisemitizam i neprihvatanje drugog su iskustva ratova 1991 – 1999. Iskustva ratova koji su bili protiv svih koji su drugačiji od Srba. I drugo što za te ratove uglavnom nisu kažnjeni oni koji su počinili zločine. I pored postojanja međunarodnog suda u Hagu (ICTY) i pored postojanja presude generalu Krstiću za genocid i 17 optužbi za pokušaj genocida ili saučesništvo u genocidu, to sve što se dešavalo na nivou međunarodnog prava nije stiglo ovde u Srbiju ili nije na pravi način stiglo i mislim da Srbija ima nedostatak svesti o tome šta se zapravo desilo i to stvaranje svesti o ratnim zločinima i genocidu, pre svega o onome što se dogodilo u Bosni i Hercegovini, po meni je preduslov ne samo za borbu protiv rasizma, antisemitizma i ksenofobije, već za očuvanje same ljudske supstance, za očuvanje čovečnosti u Srbiji.
Zemunski logor
Beč-Neumann: To je neki prvi nivo. Nismo se suočili sa tom prošlosti i mi smo u fazi tog otvorenog, čistog poricanja – čast izuzecima, nekim partijama, NGO-ima, pojedincima, ali to sve nije dovoljno. Mi se nalazimo u toj posljednjoj fazi genocida, a to je poricanje genocida. To su ta neka isksutva s kojima je mlada generacija rasla. I drugi razlog je ta večita pozicija Srba koji sebe vide kao žrtvu. Srbi na kolektivnom novou nisu još izašli iz te pozicije žrtve i oni sebe vide samo kao žrtve Jasenovca, a ne vide da ih celi svet vidi kao »masters of death», kao majstore smrti, da upotrebim taj izraz koji se već koristi u literaturi. Dublji razlog je i ta neprorađena patnja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu u Jasenovcu, koja je sada uz sve moguće manipulacije veoma žestoko izašla napolje. Ta neprorađena patnja je uvek idealno tlo za svaku novu mržnju i provokaciju protiv drugih. Isto tako koncentracioni logor u Zemunu kroz koji je prema procenama prošlo oko 100 hiljada ljudi, u kome je stradalo oko 40 ili 50 hiljada, zavisno od izvora – logor u kome su stradali beogradski Jevreji u toku Drugog svetskog rata, taj logor ni sada nema svoje obeležje, o njemu se ne uči u školama.
RSE: Na Balkanu je borba protiv fašizma u prošlosti bila fokusirana na borbu protiv njemačkog fašizma – ostao je sasvim zapušten naš lokalni etno-fašizam koji je snažno progovorio u ratovima iz '90-ih. I stalno se suočavamo sa nekim oblicima netrpeljivosti prema “drugom”, “drugačijem”.
Beč-Neumann: Ti oblici fašizma koji se sada pojavljuju, ako se ne zaustave, oni jesu izuzetno opasni i ima dovoljno indicija da su svi oblici nasilja izuzetno prisutni, upravo zato što se nije radilo na suočavanju sa prošlosti i prevenciji budućih sukoba. Imamo posla sa duboko autoritarnim društvima. Podnaslov mog kursa je Korijeni zla koje želim da razumijem – Ja tu vidim četiri nivoa. Prvi nivo su informacije, ja koja se bavim obrazovanjem, ja dajem znanje, a da li će neko to usvojiti, da li će doći do razumevanja, to ne znamo, a to je treći nivo koji zavisi od individualne osetljivosti i individualne sposobnosti da se prepozna suština onog što se dogodilo. Ja svoje kurseve počinjem sa jednom rečenicom Heinricha Heinea, moj kurs radim u Dubrovniku u interuniverzitetskom centru koji je porušen i spaljen 6. decembra 1991. godine, na Svetog Nikolu, kada je grad bombardovan i devastiran i tada je uništena prva univerzitetska biblioteka na prostoru bivše Jugoslavije. Hajne kaže još 1820. godine, “kada počnu da spaljuju knjige, uskoro će spaljivati i ljude”. To se desilo mnogo pre Srebrenice, pre Prijedora, Kotor Varoši, Višegrada. To su neki znaci, to je sve predvidivo. Pitanje je da li smo sposobni da to sprečimo, da se zlo ne ponovi. Meni se čini da je ta svest prisutna i da je kod onih koji nisu elita, ta svest prisutnija i jasnija. Elite u regionu su katastrofalne.
Bolesti post-genocidnog društva
RSE: Kada je riječ o ratovima iz 90-ih – o ratu u Hrvatskoj o ratu koji se vodio u Bosni i Hercegovini – stalno se suočavamo sa selektivnim pamćenjem – žrtve tog rata kao da posthumno ponovo ubijamo. Kako je moguće boriti se protiv tako morbidnih ideja – kao recimo – protiv tog nedavnog prijedloga da se na Zlatištu napravi spomenik poginulim Srbima u vidu ogromnog krsta – sada je preinačen u prijedlog da tu bude crkva, a to mjesto je simbol ubijanja Sarajeva? Kako se suprotstaviti takvim idejama?
Beč-Neumann: Na različite načine. Nije jednostavno. Mislim da je to proces. Opet se vraćam na duboko autoritarni mentalitet, koji se svodi na našu poslovicu - veži konja gde ti gazda kaže. Ima nešto surovo u tom mentalitetu, što nije na prvi pogled vidljivo. Kako se boriti protiv tog mentaliteta svakog trenutka i na svaki način i svim našim kapacitetima. Zakonski – jer ovo je, kao što je pisao Milovan Đilas u knjizi “Zemlja bez pravde”, ovo je region bez prava i pravde, bez poštovanja prava vekovima. Znači mora se krenuti s tim prvim korakom, učiti ljude da poštuju zakon. Sledeće je edukacija. Sve što se uči u školama je izuzetno važno. Umetnost, literatura, film, fotografija. Kako rade novinari? Mediji su jako moćni i mogu biti uspešni i kada promovišu dobro i zlo. Porodica, uloga žene. Žene mogu jako puno da urade. Kada sumiram ovih petnaest godina života i naših iskustava, najveće proboje u pozitivnom smislu su uradile žene. Ne samo žene. Mora se protestovati, mora se izaći.
RSE: Rekli ste – nedavno da ‘govoru mržnje’ prethodi ćutanje. Ali veoma često se govor mržnje u javnosti probija pod firmom slobode govora, pa se tako i javna debata, pokrenuta s ciljem da razjasni zločine iz prošlosti - često pretvara u govor mržnje – ono što treba da vrati dostojanstvo žrtvi – postaje novo poniženje i vrijeđanje žrtve. Šta je lijek za naše bolesno društvo?
Beč-Neumann: Šta je lek? Važno je da se smanji potencijal za nasilje. Ovde nema kulture dijaloga, od porodice, pa dalje. Nema kulture rada. Deca koja su odgojena posle rata odgojena su na nasilju, na uzorima koji ne respektuju rad. Tu je dubok i snažan hajdučki mentalitet koji se javio u nekoj regresiji. Šta je lek? Lek je uspostavljanje standarda, preko Evropske unije ili međunarodne zajednice, uspostavljanje standarda ponašanja u svim oblastima, od obrazovanja, sudstva, medija. Uvođenje standarda koji će od nas zahtevati mnogo veći napor i veću jasnoću. Dugo će to trajati.
Knjiga za Sarah
RSE: Možete li nam reći kako je nastala vaša knjiga “Pomračenje u podne” ?
Beč-Neumann: Moje lične razloge mogu sada, posle dve godine da podelim s vama. Ova knjiga je vezana za moje lično prolaženje kroz moju patnju. 1. juna 2006. godine umrla je Sarah Tahirbegović koja je bila moje ratno dete. Moj muž i ja našli smo je u izbegličkom centru u Ljubljani 1993. godine. Posle njene iznenadne smrti nisam govorila, nisam radila… Posle nekoliko meseci rekla sam - ja ću napraviti knjigu za Sarah. Ta knjiga je jedan zapis o mom kursu – ratni zločini, genocid i sećanja - koji sam radila na univerzitetu u Sarajevu u okviru posdiplomskih studija posvećenih ljudskim pravima i demokratiji u jugoistočnoj evropi. Taj kurs nije finansirala bosanska Vlada ni Ministarstvo obrazovanja, već Evropska komisija i talijanska Vlada. Kurs je trajao pet godina, preko 200 studenata su prošli kroz taj kurs i nikoga nije ostavio ravnodušnim. Treći deo kursa je bio u Dubrovniku u međunarodnom univerzitetskom centru gde su te knjige spaljene 6. decembra 1991. godine. 25 hiljada knjiga je spaljeno i tu naši studenti imaju priliku da sretnu vrhunske stručnjake iz sveta koji se bave krivičnim pravom, umetnošću, istorijom, sociologijom. Eto ta knjiga je skup tekstova, predavanja sa dve moje studentice na naslovnoj strani.
RSE: U kojim se koordinatama odvija život i rad Janje Beč? Gdje sada predajete i s kojim međuanrodnim institucijama imate redovnu komunikaciju?
Beč-Neumann: Ja sam u stvari sama. U celom ovom našem post-genocidnom regionu – a to nije isto kao i post-ratni region, mislim da ima od sto do dvesto univerziteta i da niko ne predaje ovaj predmet. To je već jedan alarm, ne znam kako da opišem tu činjenicu.
  • 16x9 Image

    Gordana Knežević

    Sa više od 30 godina iskustva u novinarstvu, od marta 2008. do marta 2016. godine bila je je direktor Balkanskog servisa Radija Slobodna Evropa. Prije toga, bila je urednik unutrašnje rubrike sarajevskog lista "Oslobođenje", a od  1987. do 1991. dopisnik iz Kaira.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG