Dostupni linkovi

Tadić izdajnik, Đelić državni neprijatelj, Đelić izdajnik, Tadić državni neprijatelj... i sve tako u krug, uz ritualno spominjanje za zemne i dnevne srpske poslove baš neizbežnog Jude Iskariotskog i uz otvoreno izazivanje duha Puniše Račića, opskurnog atentatora na braću Radić; eto tako nekako izgleda srpski politički pejsaž na početku nedelje na čijem kraju Srbija bira hoće li da »čuva« ono što više nema, ili da »hvata« ono što još nema. Mada se, doduše, ljudi spomenuti u prvoj rečenici ne bi složili s ovako postavljenom dilemom, pošto oni tvrde da umeju i da »čuvaju« i da »hvataju« u isto vreme (što bi već bila impresivna akrobatska veština). Zato ih valjda napadaju i »čuvari« i »hvatači«, svaki iz svojih razloga, a što opet nikako ne znači da su jedni i drugi »isti«.

Prostije rečeno, ovo što ovih dana možemo videti i čuti, dok se predizborna histerija bliži vrhuncu počinje da prelazi čak i one krajnje rastegljive granice iza kojih počinje razobručeno bezumlje, one dakle tanušne granice na koje smo odavno navikli u ovakvim prilikama, i postaje jedan morbidni i mračni teatar okrutnosti. Zemlja u kojoj, samo zbog (odavno zvanično odobrenog) potpisa na jednom zapravo »banalnom«, mada veoma korisnom trgovinskom sporazumu – sa odloženim dejstvom, iz predobro poznatih »haških« razloga – predsednik države i potpredsednik Vlade »vise« po prestoničkim zidovima kao »izdajnici« zemlja je čije je probleme naprosto nemoguće preceniti i preuveličati, zemlja koja svakog trenutka može sebi iznova naneti neko strašno zlo. Naravno, svugde ima opskurnih grupica fanatika koje se poigravaju ovako mračnim strastima, ali ovde se ne radi o zaluđenim marginalcima: tri ili četiri (SPS, naime, lavira) od pet najvažnijih konkurentskih stranaka otvoreno stoje iza ovakvog rečnika, nadimajući se od ponosa nad svojim impresivnim doprinosom potencijalno kobnom trovanju atmosfere u zemlji. Neka bude (daj Bože) da je ovo poređenje krajnje neprilično, ali i na Zorana Đinđića dizane su slične hajke u mesecima pred njegovu smrt, i to sa manje-više istom argumentacijom i iz manje-više istih političkih i medijskih krugova. Terenska podrška opskurnih službi i službica kao i čvorovićevskih »patriota-amatera« podrazumeva se.


Možda je – kad hoće, čovek u bilo čemu pronađe razlog za nadu... – u svemu ovome moguće iskopati i neko kolateralno dobro: stvari su sada još ogoljenije nego ranije, i ko ni sada, posle najnovije vulgarne i brutalne »istrage poturica«, ne vidi ko je ko u Srbiji, taj svakako nikada neće »progledati«, taj naprosto dosledno ne vidi stvarnost ni kada ga ova tresne po nosu. Stotinak sati pred otvaranje biračkih mesta jasno je, dakle, barem ovo: 1. Srbija bira između neizvesne šanse i sasvim izvesne propasti; 2. Vojislav Koštunica i »narodnjačka koalicija« sa skoro stoodstotnom izvesnošću su se priklonili potonjoj opciji; 3. građani Srbije moraće da prevaziđu sopstveni napor sa nedavnih višestranačkih izbora ne bi li nekoliko »proevropskih lista« (DS i okolina, LDP, manjine...) bar za jedan mandat nadjačalo one koji su uvereni da ni jedna cena nije previsoka, i ni jedna žrtva – tuđa, dakako – nije nepodnošljiva samo da Srbija nastavi da živi u političkom večitom pubertetu, u čarobnom svetu parapatriotskih halucinacija, pa makar i sa »gaćama na štapu«; 4. ako te proevropske većine ipak ne bude, Srbiji niko neće biti kriv: nema te sile koja ljude može naterati da se ponašaju suvislo ako oni to ne žele, ne umeju ili ih naprosto mrzi da se bakću. Što, naravno, nikako ne bi svake moguće odgovornosti lišilo masivni »narodnjačko-patriotski« blok, koji je uradio sve što je mogao da iz svakog građanina – kao neku posebno dragocenu i plemenitu materiju - iskopa ono najgore, pa da onda tu političku »rudu« berićetno eksploatiše.


Moglo bi se nadugačko lamentirati nad tim kako to da Srbija ciklično upada u ovakve nemoguće situacije, jer odnekud nikako ne uspeva da pređe na »viši stadijum igre«, onaj na kojem se raspravlja o porezima, ekologiji i sličnim postmodernim temama, nego se stalno vraća na početak, iznova hrli onoj najnižoj Početnoj Tački sopstvene propasti, pravo ka temama devedesetih, vrednostima devedesetih i rečniku devedesetih. Od te lamentacije sada nema vajde, a ako stvari odu u lošem pravcu, za to ćemo ionako imati sve vreme ovog sveta, samo što to ničemu neće služiti. U ovih nekoliko preostalih dana, svako će imati priliku da malo porazmisli, da bude otvoren i iskren prema sebi i svojem okruženju, i da se dobro zapita šta je to što on ili ona uopšte želi od života, a na šta makar i posredno utiče politički, ekonomski i uopšte društveni kontekst u kojem se čovekovo bivanje odvija (a veoma je malo stvari u životu koje uopšte ne korespondiraju s tim). Pa, ako nakon svega ode na glasanje sa uverenjem da su »puniše račići« ono najbolje što Srbija ima i što Srbiji treba, onda se tu više ne može učiniti ništa. Ali, do toga ima još pet dana, i niko involviran nema prava da sada odustane od, ako ništa drugo, viteškog i časnog pokušaja da dokaže da su puniše ipak manjina u sopstvenoj zemlji, ma koliko vikali da su samo oni njeni dični sinovi. Ili su zapravo baš zato manjina?

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG