Dostupni linkovi

Svaki pošteni srpski nacionalista rado će se složiti s tvrdnjom da na svetu nema zemlje kao što je Srbija. Doduše, nisam siguran da on pri tome misli baš na isto na šta, recimo, mislim ja, ili da bismo naglasak stavili baš na isto mesto u toj rečenici...

Srbija je, dakle, napokon potpisala Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Evropskoj uniji. Potpisala ga je vrlo pozno, u neobičnim okolnostima, maltene u ilegali, i uz mnogo prethodnih uslovljavanja, takoreći «na poček», ali ga je ipak nekako potpisala, i to je sada najvažnije. Božidar Đelić je, u prisustvu predsednika Tadića, najzad upotrebio ono svoje već anegdotalno penkalo, ritualno mu «pustio tintu», i tako je obavljen jedan važan posao. Ono što Srbiju čini tako jedinstvenom ipak nije prvenstveno ni kada ni kako ga je potpisala – mada bi svakoj drugoj zemlji to već bilo dovoljno da se zasluženo smatra šampionom beskorisne originalnosti – nego to što je cela jedna polovina Srbije («veća» ili «manja»? To ćemo saznati jedanaestog maja uveče) protiv tog sporazuma. I to toliko i tako protiv da sa sasvim zvaničnih mesta preti domaćim potpisnicima SSP-a raznim političkim, pa i krivičnim sankcijama.


E, to svakako još nije viđeno na belom svetu. Da radikalno neupućeni vanzemaljac aterira ovih dana baš u Srbiju, sve pokušavajući da se nekako razabere u nastalom komešanju, pomislio bi da je Evropska unija nekakav strašan konc-logor u koji neke Zle Sile uteruju nedužne Srbe, ili da je, «kosmičkim» jezikom rečeno, nekakva gigantska «crna rupa»: proguta te i poništi, pa te više nema. I nemoguće je pobeći iz nje, uteći nazad u postojanje, u materijalnu stvarnost. Naprotiv, u običnoj, zemaljskoj realnosti, Evropska je unija dobrovoljno i slobodno udruženje politički i ekonomski prilično razvijenih zemalja. I nije baš da »biju ko neće». Štaviše, u to je udruženje podosta teško ući (u smislu da se mora zadovoljiti niz preduslova), dok je iz njega sasvim lako istupiti – dovoljno je da neka zemlja to stvarno poželi i slobodna je da to sprovede. Zanimljivo, međutim, do sada to baš niko nije (većinski) poželeo. Možda i u tome Srbija bude unikat: još nije ušla – ma, ne da nije ušla nego još nije ni okačila šešir o čiviluk u predsoblju – a već bi demonstrativno da izađe, tresnuvši vratima. Može se to reći i bioskopski: ne sviđa joj se film, pa ogorčeno zviždi, mada projekcija još nije ni počela; radnici, zapravo, tek unose projektor...


Sve je već predobro i pretužno poznato: kako je i zašto do ovog otužnog zamešateljstva došlo, ko i kako tu zloupotrebljava istorijski kosovski karambol Srbije za miniranje svake suvisle razvojne i životne perspektive sopstvene zemlje, ko lakonski prodaje rog za sveću. Preostaje još samo ono glavno: da vidimo koliko takva falš-roba ima (preostalih?) kupaca, koliko je još onih koji istrajavaju u slatkom uverenju da je baš u mračnom rogu najlepše, valjda zato što tamo ne dopire svetlost nekakvog spoljnog sveta, vazda sumnjivog.


Jasno je da su opipljive koristi od Sporazuma za Srbiju još na (manje ili više) dugom štapu, jer Srbija mora da preduzme neke nimalo jednostavne poteze da bi SSP uistinu «zaživeo», ali je svejedno veoma, veoma dobro što je ovaj dokument ipak potpisan pre majskih parlamentarnih izbora, jer još nedvosmislenijim čini izbor pred kojim se Srbija sada nalazi. To valjda utoliko više razdražuje nimalo zanemarljiv politički blok protivnika Sporazuma (Radikali, Koštunica, Ilić, SPS), jer im je jasno da se od juče ne bore sa nekakvim fantomom, nego sa sasvim konkretnim i zvaničnim dokumentom koji i Srbiju i Evropsku uniju na nešto obavezuje. Prostije rečeno, bez potpisanog Sporazuma je mnogo lakše zaustaviti evrointegraciju Srbije nego sa njim. Doduše, moguće je to učiniti i ovako, ali samo uz skandaloznu i devastirajuću meru političkog i pravnog nasilja. Nije da sumnjam da je bar deo njih spreman i na to, ali cena takvog raspleta svejedno vrtoglavo raste, i toga će verovatno bar deo «premišljajućih» birača postati svestan.


Svakakvih ćemo se čuda nagledati i naslušati u preostalih desetak dana do izbora, biće buke i besa više nego kod sabranog Šekspira, ali sve će se na kraju nužno svesti na tu temeljnu dilemu – dakako, uočavate da je već i sama ta dilema po sebi pomalo... haj'mo reći: bizarna – hoće li Srbija napokon preskočiti vlastitu senku, zatvoriti ne samo jednu ružnu stranicu svoje istorije, nego bogme ceo jedan grozni album, te krenuti u veliki povratak i oporavak normalnog života ili će ostati zatočenica svega onog najgoreg u sopstvenoj istoriji i sadašnjosti, sve zajedno sa svojim unutrašnjim zavojevačima i porobljivačima hipnotisano mantrajući o «svetom Kosovu» ili čemu god već. Pri čemu joj to Kosovo ne bi bilo ni za milimetar bliže. A da li bi ona to zlo samoj sebi učinila iz zablude, neznanja, iluzije, pustog inata, mazohizma ili nečega petog, za to već baš niko ne bi mario.


Sve do ovog trenutka, Srbija je podsećala na aktere «Anđela uništenja» Luisa Bunjuela, misteriozno ispale iz žljebova vremena, zatvorene (i začarane) u jednoj sobi iz koje nikako ne mogu da izađu, mada im ama baš ništa (vidljivo) ne stoji na putu. Kada se, međutim, primaknu izlazu, savlada ih neka slabost, i odustanu. Sporazum je samo jedna, ali važna tačka na putu ka izbavljenju iz te ustajale sobe u kojoj se Srbija kiseli već dvadesetak godina.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG