Dostupni linkovi

Krvavi bilans sukoba na stadionima


Talas nasilja među fudbalskim navijačima ovih dana u Srbiji kulminirao je ubistvom jednog mladića u dogovorenoj tuči pristalica dva kluba. Stanje u srpskom društvu obično se pominje kada stručnjaci pokušavaju da objasne uzroke nasilja vezanog za sport, ali ovog puta upozoravaju da je došao poslednji momenat za obračun sa tim problemom.

Navijači fudbalskih klubova Vojvodina i Partizan sukobili su se u unapred zakazanoj tuči sat i po pred ponoć u Futogu kod Novog Sada. U tom obračunu korišćene su šipke i drugo hladno oružje, ali i pištolji. Jedan od navijača Partizana u tuči u blizini železničke stanice, u kojoj je sa obe strane učestvovalo po desetak mladića, pucao je iz pištolja i ubio dvadesetsedmogodišnjeg navijača Vojvodine. Teško je povređen i sedamnaestogodišnjak kojeg je metak pogodio u vrat. Ovo je epilog krvavog vikenda u Novom Sadu tokom kog su se, što na stadionu što izvan, nekoliko puta sukobljavali navijači dva kluba. Kako je u poslednje tri godine u Srbiji zbog navijačkih strasti ubijeno čak osam mladih osoba, tragedija iz Futoga ukazala je da je odavno došao poslednji momenat za beskompromisan obračun sa nasiljem.

Sportski psiholog Ljubica Bačanac, iz Republičkog zavoda za sport, izjavila je za naš program da čitavo društvo mora da se pozabavi problemom jer se eskalacija nasilja mogla očekivati zbog toga što ono u Srbiji nije prisutno samo u sportu:

"Mladi ljudi su jako nezadovoljni, frustrirani, veliki broj je nezaposlenih, nemaju nikakvu perspektivu i izglede za bolju budućnost - došlo je do erozije kompletnog morala. Da bi ostvarili neke svoje potrebe ili ispraznili to svoje nagomilano nezadovoljstvo i agresivnost oni se vezuju za neke grupe, a takve grupe su i navijačke grupe."

Crna serija ubistava među navijačima i razne vrste najokrutnijeg huliganstva odavno su prelile čašu, pa je vlast pokušala sa rigoroznijim zakonima. Međutim, problem je što je sve ostalo slovo na papiru, jer rezultata u praksi nema. Reditelj Gorčin Stojanović, poznavalac fudbala koji u svojoj novinskoj kolumni jednom nedeljno piše o fenomenima tog sporta, kaže za naš radio da na jedan način država generiše nasilje, ne donoseći ili ne sprovodeći zakone, ali da je isto toliko bitan momenat i to što sami političari i odgovorne osobe na javnoj sceni često pribegavaju verbalnom nasilju:

"Svako verbalno nasilje koje nije kažnjeno je uvertira za neku drugu vrstu nasilja. To je ono što mi pratimo, gledamo i znamo od raspada komunizma, odnosno od kada je Miloševićeva garnitura došla na vlast, a koja je i dalje na vlasti. Možda su promenili dresove ili se ne zovu isto, možda to nisu isti ljudi, ali je to ta vrsta mišljenja. Ako se ima šta zameriti svim političarima, što ne znači da su svi isti, jeste to što jedni generišu nasilje, a drugi ga tolerišu. Od psovke do ubistva je nekad potrebno deset, a nekad dva koraka, ali je sigurno da od psovke do ubistva vodi jedna ista linija."

Nasilje u sportu toliko je kompleksan problem da rešenje nikako nije jednostavno, represivne mere jesu jedna od solucija, ali ne i ključ svega, smatra Ljubica Bačanac:

"Mnogo moćnije sredstvo je edukacija, da afirmišemo pozitivne moralne vrednosti. Nasilje je nešto što se uči, u sportu najvidljivije, ali činjenica je da su danas škola i porodica, pa i religija, izgubile onu moć u formiranju moralnih vrednosti. Preko sporta možemo vratiti moral u društvo jer društvo može bez svega, ali bez morala definitivno ne može, nema perspektive."

Dokle ide ludilo navijača govore i brojni primeri iz prethodnih godina: na Novom Beogradu na smrt je pretučen dečak samo zbog boje fudbalskog dresa, u Obrenovcu je sedamnaestogodišnjak nožem usmrtio svog vršnjaka zbog toga što je imao šal drugog kluba, iz sličnih razloga ubijen je i mladić u vozu Beograd-Bar, navijač na beogradskoj Marakani ubijen je svetlećom raketom… Sve žrtve i napadači bili su stari između 17 i 25 godina.

Dragoslav Šekularac, legenda jugoslovenskog fudbala i večita zvezda beogradske Crvene Zvezde, za naš radio kaže da su za njega takve pojave jednostavno nespojive sa razumom i da ostavljaju veoma gorak ukus:

"Da vam pošteno kažem, meni je to ružno. Iako sam bio temperamentan i pravio incidente u svojoj sportskoj karijeri danas bih se stideo i onih sitnih stvari, a ne ovako krupnih. To nije pravi navijač i to ne dolikuje sportskoj priredbi. Možda baš zbog toga ljudi i beže sa stadiona i možda su zato stadioni i prazni. Možda se i ne igra tako loš fudbal, ali na stadionima i oko njih vladaju nasilje, tuče i ubistva – oni to zakazuju kao da je rat u pitanju."

U svemu je bitno i to, smatra reditelj Gorčin Stojanović, da su kolektivni sportovi uvek slika društva:

"U trenutku kada čovek deluje više instinktom, nečim što je njegova telesnost a ne misaonost, ako njegov mišić nije obuzdan onime što je njegov etički princip, dogodiće se grub start – dogodiće se da neko uhvati nekog na pogrešno mesto, kao što se svojevremeno desilo našem Batici Mirkoviću sa Jarnijem u čuvenoj utakmici protiv Hrvatske. Onda se dešavaju ta prekoračenja, ti gestovi, koji su u suštini gestovi koji generišu nasilje. Odgovor na tribinama je tek posledica svega toga."

Na kraju, Dragoslav Šekularac Šeki, prvi fudbalski superstar sa Balkana, ipak se nada da će se vratiti neka stara, ili doći bolja vremena:

"Partizanovi navijači, Zvezdini navijači viču, to ti daje podstrek. Gledam i navijače Mančestera i Liverpula, peva ceo stadion, šalovi.. Tako treba da se navija za jedan klub, bez ubistava. Svako ima pravo na život!"

  • 16x9 Image

    Zoran Glavonjić

    Novinarsku karijeru počeo je 1995. u informativnoj redakciji beogradske televizije Studio B. Radio je u beogradskom listu "Dnevni telegraf" i u dnevniku "Glas javnosti". Na RSE je od avgusta 2000. godine.

Vaše mišljenje

Prikaži komentare

XS
SM
MD
LG