Delegacija od 22 visoka iračka zvaničnika pregovarala je sa Srbijom o kupovini naoružanja i vojne opreme u vrednosti od 833 miliona dolara ali je, zbog toga što su razgovori vodjeni bez znanja američkih komandanata i većine iračkih lidera i kontroverzi koje su ih pratile, ugovor sveden na 236 miliona, piše New York Times. Njujorški dnevnik navodi da je dogovor između Srbije i Iraka o isporuci naoružanja postignut u septembru 2007. bez javnog nadmetanja i instrumenata kojima bi bila sprečena korupcija, uključujući odobrenja visokih vojnih zvaničnika i iračkog komiteta za potvrđivanje ugovora. Kako su nam rekli u Ministarstvu dbrane Srbije, povodom ovih navoda iz tog ministarstva nema zvaničnih komentara.
Veljko Kadijević, iz Atlantskog saveta Srbije, izjavio je za naš program da bi treblo obratiti pažnju na realizaciju ugovora sa irakom, ukoliko postoji i najmanja sumnja u vezi sa tim poslom+
"S obzirom na stanje u iraku gde su državne institucije i civilna kontrola sektora bezbednosti tek u povoju, verovatno je to glavni razlog da se sumnja u potencijalnu korupcionašku aferu vezanu za taj posao. Na svetu ne postoji ni jedan ugovor koji sklapa samo jedna strana sama sa sobom i očigledno da Amerikanci plediraju na obe strane koje u tome učestvuju. Jer ne može jedna strana sama sebi da da mito, već to moraju da urade obe."
Jugoimport SDPR je najveća firma koja se u Srbiji bavi poslovima sa oružjem, a preko nje ide i najveći deo posla sa Irakom. Stevan Nikčević, direktor SDPR-a, odbacio je navode objavljene u New York Times-u rekavši da sa predstavnicima iračke vlade nije razgovarano o isporuci oružja vrednog 833 miliona dolara. „Neko je nezadovoljan što nije uključen u ovaj aranžman i ne može da se pomiri sa činjenicom da je srpska vojna industrija kvalitetna i konkurentna na svetskom tržištu”, rekao je Nikčević. Sa tim se delimično slaže i Marko Milošević iz Centra za Civilno-vojne odnose, koji je za naš program rekao
"To je malo naduvana priča. U Americi se bliže izbori i pitanje je tu koja frakcija na čemu može da poentira. U svakom slučaju, američka vojska dosta dobro nadgleda opremanje iračke vojske, koja je njihov partner koji treba da smanji rizike za Amerikance. Tako da ne verujem da bi to tek tako moglo da prodje, da toliko velika porudžbina bude bez znanja američke strane."
"Njujork tajms" napisao je da je prvobitni dogovor sa Irakom redukovan nakon kritika iračkom ministru odbrane, a da je uključivao i isporuke helikoptera, aviona, oklopnih transportera, minobacača, mitraljeza, pancira i uniformi. Prvenstveno u ovim detaljima Marko Milošević vidi argumente za svoju tvrdnju da se radi o priči bez puno pokrića:
"Ni oklopne transportere ni helikoptere mi ne možemo da proizvedemo, to je poslednji put proizvodila SFRJ. Sa druge strane, ostala tehnika koju imamo je za potrebe naše vojske, zahteva veći remont, i pretpostavljam da ne može da dodje na tamošnje tržište."
Sa druge strane, Veljko Kadijević smatra da je bas to ono najzanimljivije:
"Amerikanci se žale da je ovim ugovorom Srbije trebalo da isporučuje i helikoptere, a očigledno je da ih ne prozivodi. i zato je u startu bilo problematično odakle Srbiji helikopteri, dakle to nije prva ruka, to bi bila možda neka druga ili treća ruka. Takodje, sa tim ugovorom imamo problem u delu koji se odnosi na avione koje navodno treba da ispotuči Utva. Mi vrlo dobro znamo da Utva kao fabrika ne postoji, jer su njeni pogoni u NATO bombardovanju 99. potpuno uništeni."
Prema podacima koji su prezentovani srpskoj javnosti, ugovor sa Irakom, koji je predsednik Boris Tadić nazvao poslom veka, vredan je 235 miliona dolara. Najveći deo izvešće Valjevski Krušik, 32 miliona dolara, a u poslu će učestvovati i kragujevačka Zastava sa pet miliona, čačanska Sloboda sa tri, kao i Milan Blagojević iz Lučana, užički Prvi partizan, i Prva iskra iz Bariča. „Utva” iz Pančeva trebalo bi da isporuči 36 elisnih aviona Lasta-95, dok se pretpostavlja da će Srbija iraku prodati i automatske puške i puškomitraljeze, pištolje CZ 99, protivtenkovske rakete, municiju i eksploziv.
Dragan Šutanovac, srpski ministar odbrane, izjavio je da je posao sa irakom najveći koji je dobila domaća odbrambena industrija:
"I u vreme kada je bilo mnogo teže za oružare u Srbiji bio sam ubedjen da imaju šansu, da imaju dobre proizvode, i da ceo spoljotrgovinski deficit možemo da smanjimo ukoliko imamo adekvatnu politiku prema oružarima u svih šest fabrika u Srbiji. Ubedjen sam da je ugovor sa Irakom veliki podsticaj."
Stevan Nikčević, direktor SDPR-a, rekao je da će ugovor sa irakom obezbediti posao za 20.000 radnika namenske industrije+
"Za pojedine fabrike to znači uvodjenje treće smene, za neke osvajanje novih tehnologija ili ponovno uspostavljanje nekih kapaciteta koji su postojali do 99. kada su razrušeni."
Bivša Jugoslavija je od izvoza naoružanja i vojne opreme zaradjivala dve milijarde dolara godišnje, a njene firme su sedamdesetih i osamdesetih godina učestvovale u podizanju iračke vojne infrastrukture gradeći vazduhoplovne baze i podzemne komandne centre.
Veljko Kadijević, iz Atlantskog saveta, zaključuje da je dobro što se Srbija vraća tradiicionalnim kupcima, ali da posao sa Irakom mora biti transparentan:
"Ja bih ipak ostao rezervisan prema tome jer mislim da bi i vlada i javnost morali da prate taj aranžman, i da se ne dopusti da se na tom poslu kompromituju vojna industrija i ugled Srbije u svetu."
Veliko tržište za srpsku odbrambenu industiju je i Libija, koja je kupac iz vremena SFRJ, a interesantno je da je još od 1953. značajan klijent bio i sadašnji Mijanmar, koji se od nedavno nalazi pod embargom.
