Dostupni linkovi

Iako se mnogi od njih diče svojim atntikomunističkim pedigreom, vidi se »iz aviona« da su svi prvaci srpske političke klase bili dobri »Titovi pioniri«.

Kao vešti tehnolog vlasti, ali bogme neretko i državnik, Josip Broz Tito decenijama je uspešno balansirao politikom »ni istok ni zapad«, »ni kapitalizam ni dogmatski socijalizam«, zavodeći tim uhu ugodnim parolama – sa diskretnim zovom Zemlje Dembelije u kojoj nema ni velikog rada, ni velikog straha, što su mane onih drugih sistema – prvo domaće radne mase, a onda i dobar deo sveta, koji mu je do samog kraja jeo iz ruke...

Zašto se toga prisećam ovih dana? Teško da ovde bilo ko danas liči na Tita, u bilo kojem smislu, sa bilo kojim vrednosnim predznakom. Tačno, ali ostao je negde duboko zapretan taj manir, to da se instinktivno traži »zlatna sredina«, ili da se takva naprosto izmišlja tamo gde niti je ima niti je uopšte može biti. Vojislav Koštunica je baš na toj liniji »izgurao« one famozne izbore 2000. na kojima je nadvladao Slobodana Miloševića, jer je bio personifikacija »mekog« prelaza u postmiloševićevsku eru: niti je bio deo režima, niti je bio »prava« opozicija strašnim devedesetima, kao recimo Đinđić ili Vesna Pešić. Posle je Koštunica legendarni »koalicioni kapacitet«, ali i samoljubivu ideološku ekskluzivnost svoje stranke izgradio na »trećem putu«: demokrate i oni levo od njih nisu dobri jer su nekako »premalo nacionalni«, a radikali ne valjaju jer su »premalo demokratski«, ili evropski, ili šta god... Ovo je funkcionisalo dok je sam taj balans održavan; u poslednje vreme od te ekvidistance nije ostalo gotovo ništa, DSS juri ka radikalima kao što neki meteor, zarobljen njenom gravitacionom silom, nezaustavljivo pada ka nekoj planeti. Zna se kako se to završava: planeta dobija samo ogrebotinu, ali meteor nestaje, guta ga daleko masivnije nebesko telo. Ostaje samo krater. Dobro, u političkom žargonu, ta se rupa u tlu zove »mlađi partner u vladi«.

Do izbora je ostalo još četrdesetak dana, što će reći da je zec još uveliko u šumi, ali to nikoga ne sprečava da unapred sprema ražanj za njega. I da još i drugima postavlja uslove pod kojima će ih pripustiti na gozbu... Boris Tadić i Demokratska stranka pustili su ovih dana u opticaj nekoliko znakovitih signala, takođe spadajućih u evergrin rubriku »već viđeno«, to jest u besmrtni nesvrstani žanr: i DSS i LDP dobrodošli su – kažu demokrate – u našu vladu, ali samo ako svečano prisegnu na naših legendarnih Pet Principa. A tih neumrlih pet principa iz prethodne ture sklepavanja vlade zapravo se u političkoj pragmi svode na čuvenu parolu »I Evropa i Kosovo«, koja toliko dobro zvuči da mnogi naprosto nemaju srca da se priupitaju da li nešto i znači.

Drugim rečima, sada je na Tadićeve demokrate red da zaigraju tu večitu igru borbe protiv »levih i desnih skretanja«, taj neprestano svirajući tango »ni ovamo ni onamo«. Po novoj podeli uloga, Koštuničina je stranka - nakon što je uspešno (samo)izgurana sa »centra« - deficitarna sa evropejstvom, a Jovanovićeva sa rodoljubljem; slušajući jednu lišili bismo se »naše evropske budućnosti«, sledeći drugu fatalno bismo se odrekli »našeg svetog Kosova«. Sva sreća da su tu demokrate, da nas sačuvaju od obeju sablazni... I zato demokrate imaju srećonosno rešenje za svoje potencijalne partnere: neka svako odseče ono što mu štrči, sa leve ili desne strane, pa da se lepo nađemo u sredini. To jest, baš pred našom političkom kućom...

Neko je ovih dana nazvao tu taktiku (ili možda neko čak umišlja da bi to mogla biti i strategija?!) onom narodnom »i jare i pare«. Avaj, spominjani Tito je ipak bio poslednji kome je to uspevalo, a i to – pokazalo se – možda po ceni koja je bila mnogo viša od tada vidljive. Svi ovi posle njega ostajali su na suvom, pri tome zakopani sve dublje, zajedno sa celom zemljom kao taocem i zarobljenikom jednog dugog ciklusa falširaniih opsesija.

Možda je istina da kampanje podnose i otkačenije stvari od ove, ali ko nam garantuje da je stvar samo u kampanji, a da su to ipak sve zreli i prisebni ljudi, koji će – ako dobiju mandat – znati da razluče šta je ozbiljna politika, a šta su tlapnje dokonih guslara? Pogledajte samo ministra spoljnih poslova: koji god tekst da izgovara, on deluje kao da hiljadu odsto veruje u njega, baš kao da je to nešto ozbiljno i stvarno. Evo, koliko prekjuče, razvio je celu jednu teoriju o neophodnosti tihog postepenog »raspriznavanju« Kosova, koje će nas odvesti nazad za pregovarački sto, valjda na ponovno razmatranje nepravedno zanemarenih potencijala one nezaboravne »više od autonomije, manje od nezavisnosti«. Ako to i tome slično treba i ubuduće da bude osnov srpske politike prema Kosovu i prema EU-okruženju (kojem zvanična Srbija teži na onaj isti način na koji neki mlađani lenjivko »traži posao a moli boga da ga ne nađe«), onda Koštunica može komotno i da ostane premijer – čemu menjati trenera i tim koji ionako sjajno umeju da gube?

Od onako sklepanih »pet principa« nema nikakve vajde, ima samo sejanja iluzija i konfuzije, u kojoj ti Evropa sapliće Kosovo, a Kosovo ti sapliće Evropu, da na koncu ostaneš bez oboje. Zato bi, umesto traženja od drugih da im se prilagode, bilo mnogo pametnije da se zasnuju sasvim novi principi, realni, korisni, utemeljeni u prostoru i vremenu. Naravno, nije mnogo verovatno da će biti tako, jer ovde i dalje važi ono krucijalno pravilo Marfijevog zakona koje kaže da će ljudi i narodi primenjivati pametna i korisna rešenja tek kad iscrpu sva druga. Ili nešto docnije, kao u Srbiji.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG