Dostupni linkovi

Nema boljeg dokaza da se predizborna kampanja zahuktava od impresivne količine bizarnosti koja je ispunila ovu nedelju.

Plivač Milorad Čavić postao je politički eksploatisani nacionalni junak manje zato što je osvojio zlatnu medalju a više zato što je jednim besmislenim i diletantskim kvazipolitičkim činom upropastio priliku da osvoji još jednu; vojvođanski ligaši i Jovanovićevi liberali, ideološki i personalno vrlo bliski, razmenjuju uvrede, koristeći pri tome verbalnu municiju kojom ih ljubazno snabdevaju njihovi zajednički arhineprijatelji; Mlađan Dinkić ugošćuje novinare u svojoj dnevnoj i spavaćoj sobi, pokazuje im i trpezariju, klavijature, slika se sa autobiografskom knjigom znamenitog Stinga, valjda sve misleći da se na njega odnosi ona Stingova pesma »The Book of My Life«. Jedino ikonu Dinkić ne pokazuje, nego ona sama diskretno izviruje sa zida, neka se vidi ko je onaj koga »ne nosi pogrešan tok, jer sluša ploče i svira rok«, što bi rekla jedna nepravedno zaboravljena pesmica iz nekih drugih vremena, kada se drugačijim ikonama klanjalo i metanisalo. Šalu na stranu, žestoko je sve to počelo, treba izdržati još mesec i po dana rastućeg pritiska.

Ipak, junak nedelje je odlazeći premijer Vojislav Koštunica, kojem je iznova uspelo da zadivi sve svojim »nekonvencionalnim« misaonim akrobacijama, i to prvo izjavom kako »bez Kosova čak ni samo postojanje Srbije ne bi imalo nikakvog smisla«, što je iskaz toliko, recimo, ekscentričan da ga je izuzetno teško pošteno analizirati a da se ne izrekne nešto utuživo, a potom i optuživanjem Demokratske stranke kako traženjem odgode početka izgradnje famoznog autoputa Horgoš-Požega podriva ekonomski prosperitet Srbije.

Zašto je onaj prvi izraz bizaran valjda nije neophodno obrazlagati, ali ovaj drugi je zapravo autentična poslastica. Radi se, naime, o tome da je izgradnja tog autoputa – u vezi s kojim je sve sumnjivo: od smislenosti i opravdanosti, tj. isplativosti gradnje deonice od Beograda do Požege, preko načina na koji su izvođači dobili posao, do načina na koji bi trebalo da ga finansiraju – ugrožena izostankom inače neophodnih ozbiljnih bankarskih garancija. A te su garancije, pak, izostale ne iz nekih misterioznih i ljudskom umu neshvatljivih razloga, nego zarad novostvorene jake političke nestabilnosti, neizvesnosti, nasilja, i sa zvaničnih mesta potpirivane političko-ekonomske ksenofobije. U takvim okolnostima, zvanim »Srbija posle 17. februara«, rizik svakog ozbiljnijeg investiranja dramatično raste. Ovo će reći da su upravo kreatori te i takve atmosfere »podrivači ekonomskog oporavka« Srbije, jer zbog njihovih postupaka Srbija postaje visoko rizično područje. I tako se, gle, zatvara krug: moglo bi se reći da bankarske garancije neće doći zato što premijer lično, pa makar i tehnički, javno de facto saopštava kako postojanje njegove zemlje više nema nikakvog smisla. I sad ti budi tako lud pa uloži makar i jedan jedini evro u zemlju čiji se prvi ljudi u radno vreme prepuštaju metafizičkom nihilizmu...

Ima još vremena da se vidi šta će biti sa celom tom u samom temelju klimavom pričom oko autoputa, ali čak i ako se ovo pokaže kao zastoj koji će možda biti moguće prevazići, ostaje činjenica da najnoviji zaplet temeljito, devastirajuće ruši neslužbenu, ali i nesumnjivu »narodnjačku« politekonomsku doktrinu, koja bi se mogla sažeti u to da se »Evropi« politički snažno suprotstavljamo, ali joj se ekonomski stavljamo na raspolaganje, a sve u skladu sa diskutabilnom narodnom mudrošću kako »novac ne smrdi«. Reklo bi se da je to proizvoljno toplo-hladno dvojstvo, uostalom, okosnica i narodnjačke i radikalske spoljne politike. Blago Srbiji ako dođu u priliku da je sprovode: dok se neopozivo ne uvere da takva politika ničemu ne služi, a uz to i ne radi, ovde neće ostati mnogo toga za šta bi još bilo neke nade. Zašto je to tako? Naprosto zato što tako doslovno odvajanje »politike« od »ekonomije« može da funkcioniše u ponekoj usijanoj glavi koja uredno precenjuje svoju moć racionalnog rasuđivanja, ali ne i u stvarnosti. U stvarnosti, naime, kapital – naročito onaj veliki, strateški, investicioni, a Srbiji je takav potreban kao ribi voda – ide samo tamo gde je pravno, politički, a bogme i fizički siguran, a ne tamo gde bi morao da strepi od zlovolje raspištoljenih lokalnih kabadahija koje su, eto, baš danas nešto ustale na levu nogu, ili su se »patriotski uvredile« zbog ko-zna-već-čega.

Dobro, takvi su nam »narodnjaci« i slični, i boljem se od njih nije ni nadati, ali srećom, tu je i ona druga strana... Načelno da, ali, ALI: glavni tok »proevropske politike« u ovoj zemlji nesumnjivi je sukrivac i za ustav koji je donesen samo zato da sapliće Srbiju, i za kaubojske gasno-naftne aranžmane, i za skupštinske antievroatlantske deklaracije i štošta još što je Srbiju korak po korak guralo ka rubu nad ambisom. U redu, bilo nekad, sada su se opametili? Možda, ali bilo bi bolje kada bi se to jasnije videlo iz, recimo, aktivnosti ministarstva spoljnih poslova. To je ono ministarstvo koje prvo opozove ambasadore »na konsultacije«, a onda ne zna ni šta bi s njima, ni sa zemljama u kojima su akreditovani, ni sa ambasadorima tih zemalja, koji u Beogradu, ispada, borave turistički i larpurlartistički, pošto ne mogu ni slučajno da razgovaraju sa nekim od domaćina odgovarajućeg ranga. A sa batlerima i domarima nisu navikli da sklapaju bilo kakve dogovore.

I dokle će to tako da taljiga, kao najveći svetski festival bizarnosti? Do jedanaestog maja sigurno, a posle, biće onako kako Srbija zasluži, dakle, ili bolje ili gore nego do sada – jer, ovako valjda više ne može. U međuvremenu, ne treba zaboravljati da je olovka najjače oružje, kao ni to da se olovkom možeš i kobno samopovrediti.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG