Da li sve ovo znači da je na momente krajnje dramatična »postkosovska kriza« prevaziđena, i da je Srbija na putu ozdravljenja i konačnog ukorenjivanja na tlu matičnog kontinenta, nakon skoro dvadesetogodišnjeg paranoičnog bekstva od svog prirodnog okruženja? E, upravo to je ono što »niko ne zna«, ono na šta 11. maj treba da da validan odgovor. Do tada, ono što pouzdano znamo jeste da je ova agonija na jedino legitimnom putu da bude prekinuta, da se ovom jalovom mrcvarenju s jednom Vladom koja više ni samu sebe nije mogla ubediti da postoji, nazire prirodan kraj. Nakon tog kraja, Srbija može dobiti istinski proevropsku vladu, i to u optimalnoj varijanti – bez Koštunice, koji više ni partiju šaha valjda ne bi mogao odigrati a da u nju ne uplete Kosovo. Dobro, ima takvih opsesivnih karaktera, nije to samo po sebi ništa tako strašno, ali pod uslovom da se radi o privatnom licu, a ne o predsedniku jedne vlade. Na drugoj strani, sve može ispasti i sasvim drugačije. »Kosovska trauma« biće još relativno sveža, a ne treba ni sumnjati da će Koštunica i Tomislav Nikolić uraditi sve što mogu, a mogu poprilično (Koštunica pre svega zato što mu je Boris Tadić »benevolentno« -. shvatili ste, ovo je žestoki eufemizam – prepustio sve medije u nekoj vrsti »javnog« vlasništva), da profesionalne narikače nad Kosovom održe atmosferu vanrednog stanja sve do izbora. Dakle, nikako nije nemoguće da Srbija izabere nekakvu »antievropsku« većinu koja će onda imati odrešene ruke da kreativno napravi toliko nevolja koliko ni sledećih deset vlada neće uspeti do kraja da saniraju. Zato taj jedanaesti maj, gledan sa dvomesečne distance, izgleda kao datum velike opasnosti koliko i velike šanse. No, neka možda čudna vrsta rasterećenja moraće svakako da nastupi, jer je ovakvo stanje kakvo je sada najnepodnošljivije: svi su pojmovi, vrednosti, ideje, stavovi zamagljeni, iskrivljeni, izobličeni, isprepleteni od dosledno manipulativne upotrebe, ne zna se u toj igri odavno ko pije, a ko plaća, previše je smutljivaca od zanata ostavilo svoj trag. Zato se nije moglo ovako dalje.
Predsednik Srbije Boris Tadić i njegova stranka imaju, bez ikakvog preterivanja, istorijsku šansu: kao središnja snaga »proevropske Srbije«, mogu da – naravno, sa svim mogućim saveznicima, a biće im potrebni baš svi! – dobiju mandat za konačno izvlačenje Srbije iz limba i gliba. Samo, da bi to učinili, za početak moraju sami da poveruju u svoje šanse, i da možda tiho, ali svakako odlučno napuste jalovu i duboko, fundamentalno bezveznu i štetnu politiku »duplog koloseka«, kojom se možda i mogu dobiti poneki izbori i politički životariti od danas do sutra, ali se ne može učiniti ništa bitno za Srbiju, jer ne možete pomoći nekome čije štetne iluzije stalno pothranjujete. Ima li ovaj sadašnji DS potencijala za takvo uozbiljenje? Naravno da ga ima, i naravno da će ga aktivirati samo ako ga ostatak »proevropske Srbije« nekako »natera« na to...
Svaka defanziva prema »patriotskim snagama«, svako ponizno opravdavanje i dokazivanje sopstvenog »patriotizma« u očima onih pred kojima bi bio »izdajnik« sve i da slavno pogineš na Ceru, Mišaru i Kolubari istovremeno, kao i svaka druga forma strerilnog nadmetanja u sterijanskom rodoljupstvu, direktno ide u račun onoj polovini srpske političke scene koja čini sve što može – i znatno više od onoga što bi smela – da Srbiju strpa u svoj džep i zaključa je tamo, da ne švrlja po Evropi, da još kukavna ne zaradi kakvu veneričnu bolest u tom dekadentnom okruženju.
A u taj je pol srpske politike, sada već reklo bi se bez priziva i bez prava na povratak, sebe svrstao i Vojislav Koštunica, kojem je kosovska agonija – u kojoj (se) vlada na samoj ivici pribranosti - naporosto odnela i izbrisala i ono malo preostalih demokratskih kredita, kod kuće i u svetu: nakon ovakvih mesec »postkosovskih« dana Srbije, a tokom kojih su baš Koštunica i njegovo najbliže okruženje držali sve konce u rukama, jasno je da ne može biti jasnije da taj čovek mora pod hitno da menja radno mesto, za dobrobit svih, uključujući i njegovu. I to je valjda jedino što je sigurno: ko god da pobedi, Koštunica više neće biti premijer Srbije. Smem li se zakleti u ovu tvrdnju? Ne smem; ne toliko zbog njega, koliko zbog njegovih glavnih suparnika, koji su do sada prečesto bili takvi da ni on sam ne bi bolje izabrao. Dakle, ako bi se to ipak dogodilo, Srbija bi naprosto trebala da ukine parlamentarne izbore kao preskup ritual bez smisla, jer Koštunica ionako na kraju postaje premijer, a sve drugo su detalji.
Kako god bilo, pred Srbijom je šezdesetak burnih dana; mnogo će se, strašno mnogo će se lagati i prenemagati u predstojećim nedeljama, čućemo najfantastičnija dostignuća tamne strane ljudskog uma, ali na kraju će svanuti i taj dan, pa ćemo se lepo prebrojati i presabrati. Jer, sve su važne odluke zapravo jednostavne: ili ćeš ovako, ili onako. Listić u ruke, pamet u glavu, i to je sve. Ne bi valjalo da je komplikovanije.