Dostupni linkovi

Dragoslav Marković: Diskontinuitet


Dragoslav - Draža Marković, jedan od čelnika državnog i partijskog rukovodstva Srbije: "Mislim da veliku odgovornost snosi srpska inteligencija. Taj Miloševićev koncept velike Srbije, teza da je Srbija obespravljena i da svi Srbi treba da žive u jednoj državi, imala je skoro bezrezervnu podršku i srpske akademije nauka i univerziteta i udruženja književnika, čak i crkve. Dolazi do jedne nacionalističke euforije koja nema granica: miting na Ušću, miting pred skupštinom, mitinzi po Crnoj Gori...".

RSE: Gospodine Markoviću, kad je, po vama, počeo raspad Jugoslavije? Neko pominje vreme kad je Jugoslavija nastala, neko kad je Tito umro, neko kad su pali liberali, neko dolazak Slobodana Miloševića.
Marković: Ne može se odrediti tačan datum ili godina početka raspada Jugoslavije. Ja mislim da se može reći da je stvaranje Jugoslavije 1918. godine nosilo u sebi elemente budućeg razdora, pa i konačnog rešenja tog pitanja. Naime, činjenica je da je jugoslovenska ideja dugo trajala, da je ona još u 19. veku nastala i da je stvaranje zajedničke države rezultat i tih htenja. Međutim, za stvaranje Jugoslavije je bila odlučujuća želja velikih sila da se problem raspada Austro - Ugarske reši na taj način da ne dođe do stvaranja brojnih malih državica u tom delu Evrope. Tada je nastala i Jugoslavija, tada su nastale i čehoslovačka, Rumunija i tako dalje.
RSE: Da li to znači da osporavate autentičnost jugoslovenske ideje na prostoru bivše Jugoslavije?
Marković: Ne. Ne osporavam autentičnost ideje, ali hoću da kažem da je pored te orijentacije za zajedničku državu bila jako prisutna i želja za ravnopravnošću, za svojom nacionalnom afirmacijom. Ta želja nastankom Jugoslavije nije ostvarena.Država se najpre zvala Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca i kako je rasla deja o centralističko - unitarističkom shvatanju koncepta države, tako se i menjalo ime drzzave pa je, posle vojne diktature, proglašena za Kraljevinu Jugoslaviju. Bila je potresana raznim sukobima i protivrečnostima. Razloge treba tražiti i u činjenici da su narodi koji su ušli u bivšu Jugoslaviju imali vrlo velike razlike u istorijskom, kulturnom, pa čak i ekonomskom razvoju. Srbija i Crna Gora su relativno, za naše prilike, imale dugi period državnosti. Slovenija se tek tada emancipuje. Hrvatska je opsednuta srednjevekovnim pojmomom hrvatske državnosti. Makedonija se poslednja u Evropi formira kao nacija. Sve je to stvaralo određene tenzije. S tim u vezi treba naglasiti i činjenicu da je srpski narod samo delom živeo u Srbiji, to jest da je mnogo pripadnika srpskog naroda živelo u Hrvatskoj i u Bosni. To isto važi i za Hrvate koji, takođe, nisu bili svi u svojoj nacionalnoj državi. Tu su i mnogobrojne manjine, pre svega u Srbiji. Sve je to bilo prisutno za celo vreme trajanja Jugoslavije. I bivše i Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
RSE: Da li mislite da je klica raspada Jugoslavije sadržana u načinu kako je stvarana i različitim interesima?
Marković: Apsolutno. To je klica. Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija, stvorena tokom Drugog svetskog rata, koja je na principu federativnog uređenja obezbeđivala, tj. trebalo da obezbedi ostvarivanje državotvornih htenja članica federativne zajednice, bila je pokušaj da se prevazidju ili da se na najbolji način reše te potrebe za ravnopravnošću, kao i da se obezbedi zajednički život. Međutim, Drugi svetski rat je bio karakterističan po ozbiljnim međunacionalnim sukobima, podstrekivanim od strane okupatora, tako da je to ostavilo svoga traga i politika bratstva i jedinstva, ma koliko se na njoj insistiralo, uz sve naše zablude, nije bila garant rešavanja tih problema.
RSE: Da li su, gospodine Markoviću, to razlozi zašto je često menjan ustav, čas u pravcu jačanja federalnih, čas u pravcu jačanja konfederalnih elemanata?
Marković: Apsolutno. Zato mi i spadamo u zemlje koje su imale mnogo ustavnih promena za relativno kratko vreme. A, ustav iz '74. godine, bez obzira na sve svoje slabosti, predstavlja jedan ozbiljan pokušaj da se stvore ustavno -pravni uslovi za opstanak i razvoj zajedničke države.
RSE: Dakle, u ovom dužem razgovoru treba dati odgovor na pitanje zašto se raspala Jugoslavija i da li je morala da se raspadne u krvi. Krenućemo od '74. godine, to jest od ustava o kome ste vi upravo govorili. Dakle, sada smo na početku sedamdesetih godina. Ima mišljenja da ste vi bili protivnik ustavnih amandmana kojima je unošena neka vrsta konfederalnih elemenata u tadašnju Federaciju?
Marković: Ja sam bio predsednik Ustavne komisije Srbije i član Ustavne komisije Jugoslavije od 1967. godine i zaista sam bio u toku svih promena. U toku rasprava sam imao određenih rezervi, određenih neslaganja. Međutim, na kraju sam se složio sa ustavnim amandmanima. Ustavne amandmane nije usvajao Centralni komitet Srbije nego Skupština Srbije. Saglasnost je davala Skupština Srbije, to jest njena delegacija u Skupštini SFRJ.
RSE: Da li je tačno da je zbog tih neslaganja i zbog vaših primedbi na ustavne amandmane Josip Broz Tito tražio od Marka Nikezića, koji je tada bio na čelu Komunističke partije Srbije, da vas smeni, a da je Marko Nikezić to odbio?
Marković: To nije tačno. Tačno je da je imao neke primedbe na mene, što mi je mnogo kasnije Latinka Perović rekla, jer mi tada o tim primedbama niko nije ništa govorio, kao da se ja ne bih uzbudio ili nervirao. A, kada je Tito povremeno imao neke primedbe na Marka, Latinku i druge, o tome sam ih redom uvek obaveštavao. Mika Tripalo je u jednoj svojoj izjavio rekao da je jugoslovenski vrh ili CK Jugoslavije tražio da se formira komisija u vezi sa tim. Međutim, komisija nije formirana. Ja ne znam otkud njemu to da je neko tražio formiranje komisije.
RSE: Raif Dizdarević, jedan od naših sagovornika u seriji o raspadu Jugoslavije, rekao je da je odnos srpskog i kosovskog rukovodstva bio uvek pun podozrenja, izuzev u vreme liberala kada je bio najskladniji. Da li sa sadašnje distance mislite da u tome ima istine, odnosno kakav ste vi lično imali odnos sa albanskim kadrovima s Kosova?
Marković: Ja ne znam otkuda Raifu Dizdareviću takva ocena i takva procena. Ja nisam primetio da se taj problem odnosa uopšte menjao, dakle ni za vreme liberala, ni pre, ni posle njih. Naprotiv, poznata je stvar da su rukovodioci Kosova, Fadil Hodža, Veli Deva, bili odlučno protiv Marka Nikezića.
RSE: Kako to tumačite, s obzirom da se tadašnje rukovodstvo, na čelu sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović, zalagalo za decentralizaciju Federacije?
Marković: Nisam siguran da se zalagalo za decentralizaciju Federacije. Zalagalo se za veću samostalnost Srbije u Federaciji, što ne tangira problem Kosova.
RSE: Vi ste bili ključna figura u Srbiji u raščišćavanju sa takozvanim liberalnim rukovodstvom Marka Nikezića i Latinke Perović. Ima mišljenja da je smenom liberala, zapravo, otvoren put da se jednog dana pojavi Slobodan Milošević. Da li sada, sa ove distance, mislite da ima istine u tome?
Marković: Tačno je to što kažete da sam u sukobu sa liberalima, odnosno sa takozvanim liberalima, imao ključnu ulogu. Taj sukob nije bio prouzrokovan nekim suštinskim razlikama, ni kad se radilo o nacionalnim problemima, pa na kraju-krajeva, ni drukčijoj organizaciji ekonomije i političkog sistema. Više se radilo o metodima ponašanja u sistemu. Tačno je da se mnogo govorilo o modernoj Srbiji, ali to je zvučalo kao prazna fraza. Nikakvih konkretnih predloga u tom smislu nije bilo. Stoji činjenica da su ljudi koji su radili u državnoj upravi, u skupštini, u vladi, bili protiv tadašnjeg rukovodstva Centralnog komiteta, što se ne može objasniti uticajem, recimo mojim, na ljude sa kojima sam radio. Mislim da je uzrok u nečem drugom. To je vreme kada imamo dosta krupnih ekonomskih problema, kada se bavimo problemima nelikvidnosti privrede, kada se borimo za koliko-toliko redovno isplaćivanje zarada i tako dalje. Centralni komitet se time nije bavio. CK je bio okupiran propagandom svojih ideja. A treba reći da sve političke aktivnosti imaju svoju vrednost ako su na pravi način situirane u postojeće društveno-ekonomske i političke odnose. Mislim da taj koncept, ta ideja, nije bila situirana u odgovarajuće društvene okolnosti i samim tim je bila osuđena na propast. Što se tiče ovog drugog pitanja, šta mislim sa ove distance, ja sam već negde rekao da mi se te ideje u ovim novim okolnostima čine i dosta bliske. Ali, o čemu se radi? Nisam se ja izmenio u svojim shvatanjima. Izmenili su se međunarodni odnosi. Izmenili su se društevno-ekonomski odnosi. U to vreme, 1972. godine, postojala je blokovska podeljenost, borba za uticaj u našoj zemlji i od strane Istoka i od strane Zapada. To je vreme kada je ubačena velika diverzantska, ustaška grupacija koja je vršila diverzije po zemlji 30 - 40 dana, dok nije bila likvidirana. U skladu sa tim uslovima je bilo i moje tadašnje opredeljenje. Danas kada imamo detant, kada nema trke u naoružavanju, kada zapravo imamo borbu za razoružavanje, i moja opredelenja su drugačija. Na kraju-krajeva, posle raspada Sovjetskog Saveza, Gorbačova i njegove perestrojke, stvari imaju sasvim drugi značaj, drugu vrednost.

Plava knjiga
RSE: Da se vratimo na ustav iz '74. godine. Da li je on donet zapravo na liniji onoga što su tražila smenjena rukovodstva u Srbiji i u Hrvatskoj?
Marković: Ja moram da kažem da celo vreme neki poseban interes za ustavna rešenja i za rad u Ustavnoj komisiji rukovodstvo Saveza komunista Srbije nije pokazivalo.
RSE: O kom periodu govorite? Ja govorim o ustavu iz '74. godine.
Marković: Rasprave o ustavu iz '74. godine su trajale godinama. Svako je odstupao od svojih polaznih osnova. Mi smo prihvatili mnoge kompromise. Međutim, mnoge kompromise su prihvatile i druge republike i drugi činioci. Drugo rešenja nije bilo nego da se dođe do nečega što je rezultat zajedničkih interesa i zajedničkih opredelenja.
RSE: Da li danas mislite da je ustav iz '74. godine otvorio vrata za razvoj demokratskih odnosa u tadašnjoj Federaciji ili mislite, kao što misle oni koji su kasnije završili sa Slobodanom Miloševićem, da je ustav iz '74. godine zapravo doveo Srbiju u neravnopravan položaj?
Marković: Ne, naprotiv. Mislim da je taj ustav jedan ozbiljan pokušaj da se na datom stupnju našeg razvoja odgovori na rastuće potrebe…
RSE: Zašto onda 19'77. godine zapravo Vi postajete inicijator otvaranja takozvane Plave knjige, odnosno otvaranja pitanja odnosa unutar Srbije sa pokrajinama?
Marković: Ustav iz 19'74. godine, pored nekih drugih slabosti, recimo u sferi ekonomije i ekonomskih odnosa itd., imao je i jednu drugu bitnu karakteristiku, a to je da je bio suviše načelan, suviše opšti. A to je rezultat činjenice da smo išli na načelno opredelenje kada se nismo mogli oko nečega dogovoriti, što možda nije ni loše, prepuštajući da vreme učini svoje i da se pronađu konkretni izlazi. Ta načelnost i nedorečenost ustava iz '74. godine je dovela do određenih problema u sprovođenju ustava, i to unutar Srbije pre svega, ali i na nivou Jugoslavije. Naime, princip konsenzusa, koji je predviđen na nivou SFRJ, bio je zloupotrebljen, pa se proširio i na druge oblasti. Recimo, kad je reč o kadrovskoj zastupljenosti, princip pariteta predviđen je samo za određene funkcije, ali se širio neustavno i na mnoge druge oblasti. Zato sam ja u jednoj raspravi u Skupštini SFRJ rekao: "Više od ustava je takođe protivustavno kao i manje od ustava". Ta opštost, ta načelnost ustava najpogubnije se odrazila na Socijalističkoj Republici Srbiji i njenom jedinstvu. Ustav je republiku definisao kao državnu i društveno-političku zajednicu, a pokrajine kao društveno - političke samoupravne zajednice. Time je napravio veliku razliku između republike i pokrajina. Međutim, razvoj je išao tako da od jedinstva nije bilo ništa - ni narodna odbrana, ni spoljna politika, ni zajednički plan i tako dalje. Na pola godine trajanja mandata Predsedništva Srbije, čiji sam predsednik u to vreme bio, doneta je odluka da se formira jedna stručna grupa, na moju inicijativu, koja će da sagleda kritički pitanje odnosa u Srbiji, pitanje statusa pokrajina i tako dalje.
RSE: Kako su na tu inicijativu reagovala tadašnja rukovodstva Kosova i Vojvodine?
Marković: Posle samo jedne rečenice u izveštaju o radu Predsedništva - da treba preispitati to pitanje jedinstva - nastala je paljba, i to pre pojavljivanja Plave knjige, samo zbog te jedne rečenice.
RSE: Ko je bio najoštriji?
Marković: Vojvođani. Verovatno su oni imali najviše sposobnih stručnih kadrova.
RSE: Šta su oni tada govorili, šta su zamerali? Jesu li vas lično prozivali?
Marković: Jesu, i mene i Predsedništvo. A, kad se pojavila Plava knjiga, tek je onda krenulo. Mislim da su imali i podršku pojedinaca iz ostalih republika, a bilo je i nekih iz Republike Srbije.
RSE: Kojih pojedinaca?
Marković: Ne bih hteo da ih pominjem. Pominjao sam ih javno. Miloš Minić, Živan Vasiljević, Mirko Popović, Momo Dugalić i tako dalje.
RSE: A iz drugih republika?
Marković: Dušan Dragosavac, Hamdija Pozderac, Branko Mikulić i tako dalje.
RSE: A kosovsko rukovodstvo?
Marković: Također, samo oni su bili, kako bih rekao, manje angažovani. Jer, mislim da su bili manje kadri.
RSE: Znači, prepustili su stvari Vojvođanima?
Marković: Jeste. Dali su im prioritet.
RSE: Ko je tada bio na čelu Kosova i Vojvodine?
Marković: Pa, ja mislim da je bio Alimpić u Vojvodini, a Veli Deva na Kosovu.
RSE: Šta je tada Srbija zapravo htela? Da li je htela da ukine predstavljanje pokrajina u Federaciji?
Marković: Ne.
RSE: A da li je htela da pokrajine budu predstavljane preko Srbije? Da to bude drugačije urađeno?
Marković:Da njihove delegacije istupaju u sastavu delegacije Srbije.
RSE: To znači da, kada se za nešto glasa, glasaju jedinstveno predstavnici Kosova, Vojvodine i Srbije, čime bi Srbija, zapravo, imala više glasova u Federaciji nego svi drugi.
Marković: Verovatno je dovodilo, ali je dovodilo i do problema u Srbiji koje drugi nisu imali.
RSE: Kako je te godine zatvorena priča?
Marković: Priča je zatvorena tako da se smatralo da nije ni postojala.
RSE: Ko je doneo takav zaključak?
Marković: To je bio zajednički zaključak proširene sednice Predsedništva CK.
RSE: Znači, Vi ste na Predsedništvu CK izašli sa Plavom knjigom. O njoj se razgovaralo. Vojvođani i Kosovari su bili jako nezadovoljni time. I onda, šta? Ima priča da je Tito sve zaustavio.
Marković: Ne.
RSE: Već se videlo da je otpor toliko veliki da to treba odložiti?
Marković: Jeste. I to je poznato da je čak i Kardelj, koji je u to vreme vodio Ustavnu komisiju, pogledao Plavu knjigu i složio se sa stavovima - autonomija da, ali pokrajine ne mogu biti republike. To je osnovna teza takozvane Plave knjige.
RSE: Mislite li, gospodine Markoviću, da su kasnije srpski nacionalisti i oni krugovi koji su smatrali da je Srbija bila zakinuta u tadašnjoj Federaciji, crpili neke argumente iz toga što je tada zaustavljena rasprava?
Marković: Pa, verovatno. Međutim, iako je Plava knjiga povučena, u kasnijim zaključcima Centralnog komiteta Srbije su sadržani mnogi stavovi u vezi sa odnosima u Srbiji i statusom pokrajina. I od tada stalno postoji interna rasprava između Jugoslavije i Srbije oko tog pitanja, da bi ta interna rasprava 1981. godine, na dvodnevnoj sednici, bila javno postavljena.
RSE: Da li ste tada imali kontakte sa ljudima iz Akademije nauka, sa Dobricom Ćosićem konkretno, i da li mislite da su elementi iz Plave knjige posle bili ugrađeni u Memorandum Srpske akademije nauka?
Marković: Memorandum nema nikakve veze sa Plavom knjigom. Prvo, ne vidim da su ikakvi argumenti u Memorandumu mogli da nađu osnova u Plavoj knjizi. Plava knjiga je raspravljala samo o ustavno-pravnom položaju dve pokrajine u okviru Srbije i izgrađivanju njenog jedinstva. Memorandum je, ustvari, jedna velikosrpska platforma koja je razmatrala položaj Srba u Jugoslaviji koja je zastupala stanovište da su Srbi večno obespravljeni, o Srbima kao gubitnicima u miru, a večnim dobitnicima u ratu.
RSE: Da li je te godine, kada je pokrenuto pitanje odnosa pokrajina unutar Srbije, naprimer rukovodstvo Kosovo bilo zadovoljno sa statusom Kosova? Da li je tu bilo problema? Da li su oni tražili nešto drugo nego što su imali?
Marković: Razume se.
RSE: Šta su tražili?
Marković: Pa, manje-više, branili su postojeće stanje.
RSE: Znači, nisu tražili više od onoga što su imali?
Marković: Tada nije bilo ideja o nezavisnom Kosovu.
RSE: Da li je tadašnje kosovsko rukovodstvo bilo jugoslovenski orijentisano?
Marković: Pa, ne znam. Što se tiče javnih istupanja, reklo bi se da su bili jugoslovenski orijentisani. Pokojni Koča Popović je jednom s pravom rekao: "Albanci mogu biti Jugosloveni, ali ne mogu biti Srbi", što je tačno.
RSE: Da li ste vi to tada razumeli? Da li su ljudi u Srbiji to tada razumeli? Da li ste o tome razgovarali ili je to bila tabu tema?
Marković: Ne, to nije bila nikakva tabu tema. O tome smo pričali, recimo, i sa Fadilom Hodžom.
RSE: Da li biste se prisetili nekih razgovora? Kako je to izgledalo?
Marković: Morao bih opet da napravim jednu malu digresiju da bih došao do tog odgovora. Poznata je stvar da je Kosovo najzaostaliji deo Evrope i da na tom području decenijama, vekovima žive Srbi i Albanci. Nije tačno to što se danas priča da su nekada Srbi bili u većini na tom području, na početku srednjeg veka ili kako se već govori. Pravo da vam kažem, kroz istoriju je postojalo sukoba između Srba i Albanaca. Međutim, bilo je i perioda saradnje, pa čak i zajedničke borbe protiv otomanskih okupatora. Ja sam se, recimo, posle rata začudio kad sam čuo da do Drugog svetskog rata na Kosovu nije postojala nijedna osnovna škola na albanskom jeziku. Vršena je nasilna kolonizacija Kosova Srbima i Crnogorcima. Dolazi Drugi svetski rat, okupacija. Okupator, podgrevajući međunacionalne tenzije, stvara Veliku Albaniju, daje joj neke kulturne i druge autonomije. Tako da ta ideja o Velikoj Albaniji sazreva, nastaje u toku Drugog svetskog rata. Posle Drugog svetskog rata, pošto je bio mali broj učesnika albanskog porekla u NOB-u, većinu u rukovodstvima na Kosovu čine Srbi i Crnogorci i samo poneki Albanac, učesnik NOB-a. Dolazi do pobune u Drenici i vojne uprave od šest meseci, kada gine Miladin Popović.
RSE: Ja bih vas, ipak, molila da idemo na kraj sedamdesetih, vreme Plave knjige. Kako je izgledao vaš razgovor, naprimer, prilikom privatnih susreta, sa ljudima iz Prištine kada je reč o statusu Kosova, odnosu Beograda i Prištine, Zagreba i Prištine i tako dalje?
Marković: Uvek se stvar kretala oko tih pitanja: šta je autonomija, šta je republika? Šta možete samostalno, šta morate u skladu sa ostalima?
RSE: S kim ste, naprimer, od tadašnjih albanskih kadrova iz kosovskog rukovodstva vi lično mogli najotvorenije da razgovarate?
Marković: Sa Fadilom Hodžom u svakom slučaju, sa Džavidom Nimanijem. Kasnije i sa Veli Devom. Međutim, najviše i najduže sa Fadil Hodžom i Džavidom Nimanijem.
RSE: Da li su se ti odnosi u jednom trenutku pokvarili? Da li ste ikad osetili da više ne možete tako lako da se dogovorite?
Marković: Nikad.
RSE: Sve do 1986. godine, dok niste otišli u penziju, mogli ste o svemu otvoreno da razgovarate?
Marković: Da. O svemu smo mogli da razgovaramo i na sastancima, bilo je tu i polemike, i van sastanaka i tako dalje.

Na udaru "pokrajinaca"
RSE: Idemo sada na 1981. godinu. Znači, Tito je umro, na Kosovu se dešavaju velike demonstracije. Da li možete da se prisetite tih godina?
Marković: Kako da ne. Te demonstracije su počele kao studentski protest i stav kosovskog rukovodstva je bio da se ne radi o nacionalističkim motivima, nego da je to izraz nezadovoljstva položajem u studentskom domu, u studentskim menzama i tako dalje. Rasprava rukovodstva Srbije oko karaktera tih demonstracija je trajala celu noć. U to vreme ja sam bio predsednik Skupštine SFRJ, ali sam pozvan da učestvujem na zajedničkoj sednici Predsedništva CK i Predsedništva Republike. I tada je usvojena ocena da se radi o nacionalističkoj kontrarevoluciji. Fadil Hodža je nerado prihvatio taj stav Predsedništva SFRJ ili Predsedništva CK - vrlo često su držani zajednički sastanci - i javno je osudio te demonstracije sa jednim zahtevom - da se ne vraća unazad na 19'72. godinu.
RSE: Kakve su bile parole na tim demonstracijama? Šta su zahtevali kosovski demonstranti?
Marković: Pravo da vam kažem, ne mogu da se setim.
RSE: Da li su zahtevali otcepljenje?
Marković: Ne, nisu. Nosili su, čak, i jugoslovenske zastave, čini mi se.
RSE: Znači, problem je bio u Srbiji?
Marković: Da, problem je bio u Srbiji. U odnosima u Srbiji. Ja mogu da kažem da je Predsedništvo CK Jugoslavije intervenisalo da ne držimo javnu sednicu. Ja tada nisam bio u Srbiji, ali sam smatrao da treba ići sa javnom sednicom.
RSE: Šta je bilo posle toga, 1982. godine? Da li je to što se dogodilo na Kosovu, te demonstracije, bio neki znak da se nešto uradi?
Marković: Kako da ne. Tada jugoslovensko rukovodstvo prvi put akceptira, priznaje problem izgradnje jedinstva na Kosovu. Formira se komisija - na čijem čelu je bio, ja mislim, Kučan - koja dosta dugo radi. Međutim, još dok komisija radi, na jednom sastanku CK, ne sećam se tačno kojem, ja mislim 1983. godine, usvaja se jedan stav koji prvi put govori o potrebi izgradnje jedinstva u Socijalističkoj Republici Srbiji. Znači, demonstracije i javna sednica CK doprinele su da prvi put jugoslovenski vrh ozbiljnije shvati problem odnosa u SR Srbiji, razume se ne akceptirajući od početka stavove koje je Srbija zastupala, ali priznajući da problem postoji.
RSE: Šta se dešava sa Kosovom? Da li nezadovoljstvo na Kosovu raste upravo zbog toga što ste rekli, zbog straha da će pokrajina izgubiti status koji već ima?
Marković: Ti problemi dugo traju i ne bi se moglo reći da su umanjeni, možda su čak i nešto povećani posle te sednice, ali kreću se u domenima odnosa autonomija - republika. Vodi se dijalog i oštar i tako dalje, ali ne dolazi do nekih pojačano zaoštrenih odnosa.
RSE: Jedan od sagovornika našeg radija iz Hrvatske, Dušan Bilandžić, kaže da je početak osamdesetih vreme prodora velikosrpskog nacionalizma i da je to vodilo ka 8. sednici.
Marković: Ne znam da li je Dušan Bilandžić u tom razgovoru pominjao i takozvanu istorijsku 10. sednicu i maspokret na čelu sa Mikom Tripalom i Savkom Dapčević na valovima narodnog oduševljenja, koji su ozbiljno prouzrokovali porast nacionalizma u periodu između sedamdesetih i osamdesetih godina. Veroratno da je ta javna sednica, to sam već rekao, podgrejala određena nacionalistička raspoloženja i da smo mi kao svoju obavezu smatrali da se treba tome suprotstaviti i suprotstavljali smo se koliko smo mogli. Ne vidim nikakvu vezu između toga i 8. sednice.
RSE: Vi ste u nekim jugoslovenskim krugovima tada smatrani nosiocem ideje velikosrpskog nacionalizma i ideje unitarizma. To se videlo posle 12. kongresa, kada niste prošli na izbornom, na tajnom glasanju za člana Predsedništva CK SKJ iz Srbije. Da li biste se mogli setiti šta se tada događalo?
Marković: Kako da ne. Znalo se da su pokrajinci uvek protiv mene. Ja sam kao predsednik Ustavne komisije i kao član Savezne ustavne komisije, zastupajući zajedničke stavove u Srbiji, bio i u prvim redovima borbe za te stavove. Prema tome, ja sam morao da personificiram sve te rezerve koje su postojale u odnosu na Srbiju, odnosno srpsko rukovodstvo. Mi smo unapred znali da se to priprema. Nastala je jedna apsurdna situacija da Centralni komitet, koji nije biran na kongresu, već čiji je izbor samo verifikovan, znači verifikovani su članovi CK SKJ izabrani na centralnim komitetima republika, odjedanput treba da bira članove Predsedništva, koje predlažu kongresi republika.
RSE: Pre nego što su rezultati objavljeni, da li ste pomislili da se može dogoditi da ne budete izabrani?
Marković: Mi smo to očekivali.
RSE: U čemu je bio problem? Da li je to bio problem s vama lično, ili je to bio problem odnosa između srpskog i drugih rukovodstava i zašto im je neko drugi iz Srbije bio prihvatljiviji nego vi?
Marković: Niko drugi nego Miloš Minić, zbog svojih ranijih stavova.
RSE: Možete li mi u jednoj rečenici reći: u čemu je razlika između vas i gospodina Minića?
Marković: On je imao drukčije stavove u vezi sa autonomijama.
RSE: On je mislio da autonomijama treba ostaviti veće ingerencije u okviru Srbije. Da ih ne treba dirati.
Marković: Da, bio je za status quo. S tim što moram da kažem da je 1963. godine, ako već o tome govorimo, Miloš izašao sa tezom, za to bio kritikovan i povukao se, da treba ukinuti pokrajine i celu Srbiju podeliti na regione.
RSE: Nećemo se sada baviti 1963. godinom.
Marković: Hoću da kažem da je kod njega došlo do dijametralne promene stava.
RSE: Da, ali početkom osamdesetih su postojala dva stava u rukovodstvu Srbije. Jedan je bio da se odnos sa pokrajinama ne dira, a drugi da se izgrađuje, tako se to tada zvalo, i učvrršćuje jedinstvo Srbije. Iz današnje perspektive deluje da bi, da je pobedila Minićeva struja, možda bila izbegnuta ova sadašnja situacija sa Kosovom.
Marković: Naprotiv. Ta situacija sa Kosovom bi se pojavila u još oštrijem vidu. Nisu se zadovoljili ni ovim stepenom autonomije koje je Kosovo imalo. Kako bi to novo rukovodstvo gledalo na neku prošireniju autonomiju?
RSE: Na koje rukovodstvo mislite?
Marković: Na Slobodana Miloševića. Pa, oni nisu prihvatili ni postojeću autonomiju, kako bi tek onda gledali na neku prošireniju autonomiju?

"Ivane, istorija ti neće oprostiti ovu grešku"

RSE: Kada ste, gospodine Markoviću, upoznali Slobodana Miloševića?
Marković: Ja sam njega sreo možda dva-tri puta kod mog brata, čijom je ćerkom on oženjen. Inače sam ga bliže upoznao kad je došao za sekretara Gradskog komiteta i odmah ga doživeo kao jednu dosta neprihvatljivu ličnost.
RSE: Mislite na privatne susrete?
Marković: Ne, ne. Privatno smo se susreli dva-tri puta na nekim rođendanima ili tako nešto.
RSE: I tada nije bilo nikakvih političkih razgovora?
Marković: Ne, nikakvih. To su bili čisto porodični susreti. Međutim, on je kao sekretar Gradskog komiteta odmah nastupio kao netolerantna, apsolutno dogmatska ličnost. Odmah je formirao nekakvih 13 komisija da ispitaju odgovornost članova redakcije za izdavanje celokupnih dela Slobodana Jovanovića, NIN-a, Srpske književne zadruge i tako dalje. Imao je običaj da dođe na sastanke ( kao sekretar Gradskog komiteta je automatski bio član Predsedništva Centralnog komiteta), na koje sam ja s vremena na vreme pozivan, izrecituje što je unapred spremio i napusti sastanak. Delovao je vrlo netolerantno, nasilnički, samouvereno, prepotentno i to su bili glavni razlozi zbog kojih sam mu se ja kasnije suprotstavio.
RSE: Da li ste tada na tim sednicama reagovali?
Marković: Nisam mogao, jer on dođe, kaže i ode.
RSE: A, tada je predsednik CK bio Ivan Stambolić. Da li ste mu nešto govorili u vezi sa Miloševićem?
Marković: Kako ne. čak sam dva-tri puta na sastanku protestovao - kakav je to način, dođe, govori i napusti sastanak, ja bih hteo da polemišem sa njim i tako dalje.
RSE: I?
Marković: I ništa.
RSE: Šta je govorio Ivan Stambolić?
Marković: Govorio je da Milošvić verovatno ima obaveza, da će s njim razgovarati i tako dalje.
RSE: Da li su vam, naprimer, smetali stavovi Slobodana Miloševića, vezano za Kosovo, vezano za tadašnju Jugoslaviju, odnosno Federaciju? Da li je to uopšte bilo na dnevnom redu?
Marković: Nije. U to vreme nije. Ali, što se tiče njegove karakteristike, možda je bitno da na tom sastanku proširenog Predsedništva CK, gde se raspravljalo o njegovoj kandidaturi, kažem, nisam samo ja, već su i mnogi drugi bili protiv. Recimo, Pera Živadinović, Baljak i drugi. Govorili su kritički o njemu. Pošto je sa Ivanom Stambolićem unapred sve rešeno, da se ne ide sa dva kandidata na izbor predsednika CK, on je ta dva dana ćutao i jedino što je u jednom trenutku meni poluglasno rekao, bilo je: "Pa, Dragoslave, nije valjda sve tako?"
RSE: Govorite o Slobodanu Miloševiću?
Marković: Da, o Slobodanu Miloševiću.
RSE: Znači, ta dva dana traje sednica proširenog Predsedništva CK. Koji je to datum?
Marković: To je 1985. godina. Priprema da se Slobodan Milošević izabere za predsednika CK Srbije.
RSE: Šta ste Vi tada javno zamerali?
Marković: Ovo što sam vam prethodno rekao: dogmatizam, netolerantnost, samovolju i klan ljudi koji su zajednički radili.
RSE: Da li vam smetalo to što taj klan nije bio pod vašom kapom?
Marković: Zašto pod mojom kapom? Ja sam tada predlagao Špiru Galovića, koji je isto godište, možda čak i mlađi od Miloševića.
RSE: Da, ali Špiro Galović je bio vaš politički prijatelj, da tako kažem.
Marković: Pa, nije. Više je bio politički prijatelj Ivana Stambolića.
RSE: A, šta vam se više dopadalo kod Špire Galovića nego kod Slobodana Miloševića?
RSE: Njegov liberalniji, progresivniji stav. čak je u međuvremenu dolazilo do sukoba između ideološke komisije koju je vodio, čini mi se, u to vreme Špira Galović i Gradskog komiteta oko nekih konkretnih pitanja. Recimo, u to vreme bilo je vrlo zaoštreno pitanje uvođenja predmeta marksizma u školama, što je predlagao Gradski komitet, to jest Slobodan Milošević pod uticajem Mirjane Marković, čemu su se, recimo, Špira Galović i društvo oštro suprotstavili, smatrajući da to nema nikakvog smisla, da marksizam može da bude samo deo istorije filozofije i opšte filozofske nauke.
RSE: Vratimo se na sednicu Predsedništva CK SKS. Ona je trajala dva dana. Koliko je uopšte ljudi bilo protiv Miloševića? Koliko vas?
Marković: Pa, ja mislim desetak.
RSE: A koliko je bilo za?
Marković: Skoro svi sekretari opštinskih konferencija.
RSE: Koliko ljudi je prisustvovalo tom sastanku?
Marković: Pa, četrdesetak.
RSE: Znači, jedna četvrtina je bila protiv Miloševića.
Marković: Govorila protiv Miloševića.
RSE: A glasalo?
Marković: Nije se glasalo za kandidaturu Slobodana Miloševića, nego za jednog ili za dva kandidata. Pobedio je, i to zahvaljujući kosovskim glasovima, sa 12:8, stav da se ide sa jednim kandidatom.
RSE: Ko je iz kosovskog rukovodstva prisustvovao?
Marković: Mislim da je bio Sinan Hasani ili Veli Deva? Ne mogu da se setim.
RSE: Zanimljivo je da su oni tada tako glasali.
Marković: Pa, verovatno, kao što je i jugoslovenski vrh u prvo vreme bio za Slobodana Miloševića u doba 8. sednice, tako su bili o oni. Računali su - ovoga znamo, mislim na Ivana Stambolića, dolazi novi čovek, verovatno će biti bolji.
RSE: Prema Ivanu Stamboliću je takođe bilo rezervi zbog pokretanja pitanja pokrajina?
Marković: Jeste, u jugoslovenskom vrhu.
RSE: A, činilo se da Milošević brani nasleđe Josipa Broza Tita i da ima veći otklon, tako se činilo, prema velikosrpskim nacionalistima, prema krugu oko Akademije?
Marković: Ko zna šta je. Ni meni to nije jasno.
RSE: Čini mi se kao da je bila neka zbrka. Da nije bilo jasno ko je tu opasan, zbog čega je opasan. Da li se vama to tako isto činilo?
Marković: Apsolutno. Jer, to će se pokazati naročito na 8. sednici.
RSE: Jer, niko u tom trenutku iz rukovodstva nije osporavao da postoji problem odnosa sa pokrajinama. Da treba oduzeti deo tadašnjih prava Kosovu i Vojvodini. Tu nije bilo spora. Nije bilo spora u oceni onoga što se događalo na Kosovu. Znači, niko u srpskom rukovodstvu nije dovodio u pitanje odnos prema srpskom nacionalizmu i tako dalje. Tada se oko toga nisu vodile rasprave. Da li je to tačno?
Marković: Moje rezerve u odnosu na Miloševića u to vreme nemaju nikakav oslonac u odnosu na stavove oko nacionalnih problema. Milošević tada ne nastupa kao nacionalista.
RSE: Posle izbora Miloševića za predsednika CK, Ivan Stambolić je predsednik Srbije, čini se da su dva mlada čoveka došla na čelo Srbije, da li se tada vi povlačite?
Marković: Da, tada se ja povlačim, dajem ostavku i razgovaram sa Ivanom Stabolićem.
RSE: Tajno?
Marković: Da, u četiri oka.
RSE: Sastali ste se na vašu inicijativu ili na njegovu?
Marković: Sastali smo se više puta. I ja sam mu na kraju rekao: "Ivane, ja odlazim u penziju, neću vam praviti nikakve probleme, ali ću se distancirati od vaše politike. Ali, Ivane, zapamti, istorija ti neće oprostiti ovu grešku".
RSE: Baš ste mu tako rekli?
Marković: Baš sam mu tako rekao. To on kasnije pominje i u svojoj knjizi.
RSE: A šta ste imali na umu kad ste rekli da mu istorija neće oprostiti? Da li ste verovali da će se dogoditi upravo ovo što se posle događalo?
Marković: Ne.
RSE: Mislili ste da će samo biti usporeni neki procesi?
Marković: I da će doći do sukoba.
RSE: Na nivou Jugoslavije?
Marković: Na nivou Srbije.
RSE: Unutar Srbije?
Marković: Unutar Srbije.
RSE: A između koga?
Marković: Između Ivana Stambolića i Slobodana Miloševića.
RSE: To ste predviđali?
Marković: Da.
RSE: Da li ste to vezivali za Kosovo, ili za šta?
Marković: Ne. To sam vezivao za Miloševićevu prepotentnost, netolerantnost, njegov dogmatizam.
RSE: A, Ivan vam nije verovao?
Marković: Nije.
RSE: Niste ga ni u čemu pokolebali?
Marković: Nisam.
RSE: Kako je on to shvatio? Šta je on vama govorio? Da grešite?
Marković: Govorio mi je da ima iskustvo sa njim, da su dosta dugo zajedno radili i tako dalje. Tada mi je nudio da budem biran za CK Jugoslavije, što sam ja odbio. Jedino sam prihvatio da budem član Saveta Federacije.
RSE: Da li sad mislite da je, zapravo, Ivanova želja bila neka smena generacija u Srbiji? Jer, tada je u rukovodstvu Srbije zaista bio neki mlad svet koji je bio i za ekonomske reforme. Tu je Srbija prednjačila.
Marković: Neminovan je bio sukob u Savezu komunista Srbije zbog očite netolerantnosti i ambicija Slobodana Miloševića. čak sam rekao: "Ivane, dovodiš svoju grupu ljudi, dovodiš Bucu Pavlovića za sekretara Gradskog komiteta." Najviša funkcija koju je on pre toga zastupao, bila je zamenik ili sekretar osnovne organizacije. "Buca će biti prva žrtva sukoba koji će uslediti" - i pokazalo se da sam bio u pravu. Ivan je u naknadnom razgovoru, kritičkom osvrtu na taj period, rekao da sam ga ja na vreme upozorio, ali da mu nisam rekao sve. Ne znam na šta je time mislio, jer sam mu tada rekao sve što sam znao.
RSE: Ništa tada niste zadržali za sebe?
Marković: Ništa. Ovo što sam sad rekao vama, rekao sam i njemu.
RSE: Neki misle da postoji kontinuitet od Draže Markovića, znači od vremena Draže Markovića, do vremena Slobodana Miloševića.
Marković: To je vrlo interesantno mišljenje - s obzirom da je Draža Marković bio protiv izbora Slobodana Miloševića. Da je Draža Marković posle 8. sednice prvi javno osudio nacionalšovinzam, populizam i dogmatizam Slobodana Miloševića. Da je odmah posle 8. sednice, kada je, za razliku od prethodnog stanja kada je Draža Marković bio kvalifikovan kao srpski nacionalista i unitarsta, na zborovima, javno, osuđivan kao izdajnik srpskog naroda, kao čovek koji je anacionalan, koji je služio drugima u Jugoslaviji radi svoje karijere. Kako se onda može govoriti o Slobodanu Miloševiću i njegovom ponašanju kao kontinuitetu? A to govore oni koji su se, recimo, za to vreme, to sam, čini mi se, čitao ili slušao kod Raifa i kod drugih, vrlo blagonaklono povlačili pred tom euforičnom najezdom velikosrpskog nacionalizma, čiji je nosilac bio Slobodan Milošević.

Izgubljena opklada
RSE: Kada se pojavio Memorandum, vi ste tada bili još u politici. Kakav je vaš stav prema Memorandumu?
Marković: Vrlo negativan. Smatram da je to platforma Moljevića, ravnogorskog pokreta.
RSE: Kakav je bio vaš lični odnos sa Dobricom Ćosićem? Da li ste imali kontakata?
Marković: Samo sam ga jedanput sreo u jednoj privatnoj situaciji.
RSE: Posle 1968. godine?
Marković: Sigurno sam ga sretao posle 1968. godine. Ali, govorim o tome da sam ga samo jedanput sreo posle Memoranduma, u jednoj vrlo privatnoj situaciji, čak smo malo bili i popili, malo smo se sporili, onako drugarski polemisali i tako dalje.
RSE: Znači, s njim niste imali kontakte osamdesetih godina?
Marković: Ne, nikad. Ni s njim, ni sa Slobodanom Miloševićem nisam imao kontakte posle razlaza, sem što sam došao kao član Saveta Federacije na dva sastanka u Predsedništvu, koje je organizovao Slobodan Milošević, gde se razgovaralo i gde je bilo davano ono njegovo uobičajeno saopštenje, gde su uglavnom bili iznošeni njegovi stavovi, a prećutkivane kritičke primedbe koje su iznošene.
RSE: Da li mislite da je Slobodan Milošević nacionalista?
Marković: Ja mislim da Slobodan Milošević nije ništa. Niti je socijalista, niti je komunista, niti je nacionalista. On je ono što mu u određenom trenutku treba. I mislim da je najveća nepravda koja se danas čini, to je da se slom diktature Slobodana Miloševića ocenjuje kao konačan krah sistema Josipa Broza Tita. Jer, ovo što je Slobodan Milošević u poslednjih 10 - 12 godina, to je jedna kombinacija najkonzervativnijeg birokratskog, socijalističkog centralizma, recidivi tog socijalističkog centralizma, i prvobitne akumulacije, prapočetnog mafijaškog kapitalizma. Tako da, po mom mišljenju, zaista je nepravda to povezivati sa periodom Titovog vremena. Jer, na kraju-krajeva, svaka delatnost, svaka aktivnost se meri po rezultatima. Rezultati Titovog vremena, bez obzira na sve greške, na sve propuste, na sve slabosti, u svakom slučaju su vrlo pozitivni. Ja moram da kažem, recimo, da se poljska Solidarnost, zalažući se za promene i tako dalje, pozivala na jugoslovensko iskustvo. Sve do raspada Sovjetskog Saveza ili godinu dana pre toga, to je bio stalni problem, u programu KPSS-a stajala je osuda SKJ kao revizionističke, izdajničke partije. A Miloševićev period je period neuspeha.
RSE: Znači, mislite da je Milošević diskontinuitet u odnosu na Titovo vreme?
Marković: On je diskontinuitet u odnosu na sve. Pogledajte, diktatura nije monopol socijalizma. Diktature su se rađale i na tlu građanskih društava - Hitler, Musolini, Franko, grčka vojna diktatura i tako dalje. Znači, radi se o najdirektnijoj i najsurovijoj diktaturi i autoritativnom režimu.
RSE: Kada ste shvatili da će se Jugoslavija raspasti? Da Jugoslavija više nema budućnosti?
Marković: Na 14. kongresu 1989. godine. Tada sam i prestao da budem član Saveza komunista. Vratio sam partijsku knjižicu.
RSE: Kada ste čuli šta se dodgađa na 8. sednici, kad je došlo do sukoba između Slobodana i Ivana, da li ste tada na bilo koji način pokušali da kontaktirate sa nekim ili ste samo odgledali tu sednicu? Šta ste tada mislili?
Marković: Bio sam do kraja protiv zaključaka 8. sednice, što sam odmah i javno izjavio. 8. sednica je bila 1987. godine, a ja sam javno objavio svoje pismo 1988. godine.
RSE: Zašto se tada niste zabrinuli za Jugoslaviju?
Marković: Jesam. Ali sam mislio da se Slobodan Milošević sa svojom politikom ne može održati i uzgred da vam kažem da sam u to vreme izgubio tri opklade, kladeći se da će Slobodan Milošević da propadne.
RSE: Vi ste predviđali brzi politički kraj Slobodana Miloševića, a ne kraj Jugoslavije?
Marković: Da. I kada je došao kraj Jugoslavije, posle toga se više nikad nisam kladio da će Milošević brzo da propadne.
RSE: Znači , vi ste u to vreme verovali, to je 1987. godina, da će Milošević pasti. A da li ste verovali da će pre toga doći do krvavih događaja na Kosovu?
Marković: Ne.
RSE: Nije vas uplašio njegov govor na 8. sednici?
Marković: Na 8. sednici to nije tako izgledalo.

Sve je organizovano iz srpskog centra
RSE: Vratimo se sada na početak razgovora, znači na raspad Jugoslavije. Vi smatrate Titovu smrt jednim od bitnih događaja?
Marković: Prvo, Titova smrt. Drugo, nedovoljne mere za prilagodjavanje vremenu posle njega. Treće, stagnacija u razvoju političkog sistema i ozbiljna ekonomska kriza.
RSE: Da li se tada u vašim krugovima uopšte razmišljalo o uvođenju višepartijskog sistema?
Marković: Ne. Tada je postojala ideja, na osnovu teoretskog rada Edvarda Kardelja o pluralizmu socijalističkih interesa u socijalizmu, da ulogu opozicije u našem društvu treba da igra Socijalistički savez.
RSE: Zašto kod nas nije postojala "perestrojka"?
Marković: Zato što dolazi Slobodan Milošević.
RSE: Mislite da je sa vama i sa Ivanom Stambolićem, naprimer, perestrojka bila moguća?
Marković: Ja sam u to vreme već odavno u penziji, ali sam ubeđen da bi sa Ivanom Stambolićem do perestrojke došlo.
RSE: A, šta je sa drugim rukovodstvima u drugim republikama tadašnje Jugoslavije?
Marković: Šta bi bilo da je bilo, to je teško reći. Stoji, recimo, činjenica da su i Srbi i Hrvati i Slovenci, verovatno svako iz svojih razloga, bili protiv reformskih poteza Ante Markovića.
RSE: Ali su prvi Slovenci bili za neke proevropske reforme u Jugoslaviji na političkom planu?
Marković: Jesu, ali mislim da su se suprotstavili reformskom kursu Ante Markovića zbog njegovog jasno izraženog jugoslovenskog opredelenja.
RSE: Ja bih se vratila na onu vašu zanimljivu ocenu da perestrojka nije bila moguća u Jugoslaviji, jer je došao Slobodan Milošević. Da li to znači da je i raspad Jugoslavije postao izvestan dolaskom Slobodana Miloševića?
Marković: Apsolutno.
RSE: Znači, Slobodan Milošević je ključna figura za rasturanje Jugoslavije. A da li je ključna koncepcija za rasturanje Jugoslavije koncepcija Velike Srbije?
Marković: Apsolutno.
RSE: Znači, ne tendencija ka otcepljenju Slovenije i Hrvatske, nego Slobodan Milošević, a onda idu ostale priče u bivšoj Jugoslaviji?
Marković: Dokaz za to je, pored ostalog, i direktno odbijanje svakog razgovora o raznim konceptima koji su nuđeni u to vreme: konfederacija, asimetrična federacija. To je bilo neprihvatljivo za srpsko rukovodstvo. Ono uopšte nije prihvatalo nikakav razgovor. Vi znate za inicijativu Gligorov - Izetbegović. Ne da je to osporeno, nego nikakvi razgovori o tome uopšte nisu bili prihvaćeni.
RSE: Kraj osamdesetih i Kosovo. Dolazi do onog velikog pokreta Srba i Crnogoraca sa Kosova. Šta znate o tome? Kako je to organizovano?
Marković: To je direktno organizovano iz srpskog centra.
RSE: Ko je srpski centar?
Marković: Slobodan Milošević.
RSE: I Dobrica Ćosić?
Marković: Ne. Dobrica Ćosić je, ustvari, dao idejnu platformu čiji je izvršilac Slobodan Milošević. Ja mislim da je velika odgovornost srpske inteligencije u to vreme. Taj Miloševićev koncept Velike Srbije, teza da je Srbija obespravljena i da svi Srbi treba da žive u jednoj državi i tako dalje, imala je skoro bezrezervnu podršku i Srpske akademije nauka i Univerziteta i Udruženja književnika, čak i crkve. Dolazi do jedne nacionalističke euforije koja nema granica: miting na Ušću, miting pred Skupštinom, mitinzi po Crnoj Gori.
RSE: Kažete da su Srbi i Crnogorci sa Kosova bili u direktnoj vezi sa Beogradom i da su tadašnji masovni dolasci bili organizovani od strane Beograda, što, naravno, ne dovodi u pitanje činjenicu da je zaista bilo problema, to jest da su ti ljudi zaista imali autentične probleme.
Marković: Apsolutno.
RSE: Međutim, da li je tako i kad su u pitanju Srbi u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini? Da li su takođe bili organizovani od strane Beograda?
Marković: Kako da ne. To dolazi do izražaja za vreme rata u Hrvatskoj, koji je odavde organizovan, njim su rukovodili bivši oficiri JNA, plaćani su odavde, oružje je stizalo odavde.
RSE: Rekli ste da vam je na 14. kongresu, kada se raspala tadašnja partija, postalo jasno da će se raspasti i Jugoslavija. A kada vam je postalo jasno da će biti rata?
Marković: Dakle, ja sam predviđao zlo, ali ovakvo ne. Moram da priznam da sam bio iznenađen. Nisam računao sa takvom mogućnošću, mada je na Gazimestanu to obećano: "Ako treba, ponovo ćemo upotrebiti oružje". Mislim da ni drugi na to nisu računali. Inače, Raif Dizdarević ne bi govorio pred Skupštinom dok su zviždali i skandirali: "Slobodan!", "Slobodan!", a gospodin Slobodan dolazi tek u ponoć da bi najavio hapšenje Azema Vlasija. I ne bi se svi iz jugoslovenskog rukovodstva nacrtali na Gazimestanu. Ne verujem da su pretpostavljali da će biti rata, već mislim da su još uvek živeli u uverenju da je možda moguć nekakav dogovor. Jer, ja nemam objašnjenja za takvo povlačenje pred tim naletom nacionalističke euforije. Na potpuno nelegalan način se obara rukovodstvo u Vojvodini, u Crnoj Gori. Izlazi se sa tezom Mirjane Marković da su se svi istorijski događaji dešavali na ulicama. Slobodan Milošević izlazi sa tezom legitimno -nelegitimno, statutarno - nestatutarno, sve je dozvoljeno. Da bi, kad su obezbedili većinu u Skupštini, bili glavni zagovornici legaliteta i osude masovnih izražavanja.
RSE: Da li padom Slobodana Miloševića može da se zaustavi dalje rasturanje Jugoslavije, ili mislite da će se rasturanje Jugoslavije završiti kada ode Crna Gora i kada se definitivno reši status Kosova van Srbije?
Marković: Mislim da je problem Kosova danas mnogo teži za rešavanje nego što je bio pre. Ubeđen sam da svako rešenje, sem nezavisnosti Kosova, dolazi u obzir. Autonomija, čak veća i šira nego što je bila.
RSE: To je vaš stav i mislite da je to realno?
Marković: To je moj stav koji polazi od procene realnosti. A, reći ću zašto smatram da nezavisnost ne može doći u obzir. Prvo, to otvara problem Grčke, Makedonije, Crne Gore. To je prvi razlog. Drugi razlog, to vodi stvaranju Velike Albanije. A, stvaranje Velike Albanije stvara mnoge komplikacije ne samo na jugoistoku Evrope, nego i u Evropi celoj i suprotan je stavu da se ne mogu menjati granice u Evropi.
RSE: Znači, mislite da je moguće ono rešenje koje ne podržava 90 posto, a sad verovatno i više od 90 posto, stanovnika Kosova?
Marković: S tim što rešenje koje je danas dato ne znači da se ne može promeniti u budućnosti. Na kraju-krajeva, evropska integracija, tehnološki razvoj, industrijski razvoj, učiniće to deplasiranim pitanjem.
RSE: I na kraju, gospodine Markoviću, Crna Gora. Kakvu joj predviđate budućnost? Da li je Milošević potpuno proigrao igru federacije Srbije i Crne Gore?
Marković: Dobrim delom, da. Međutim, s obzirom na dugoročno zajedništvo, mislim da se to zajedništvo na neki način, s obzirom na sve, može održati, ali ne znam u kojoj formi - da li kao savez država, neka prilagođena federacija, odnosno konfederacija. Ja bih voleo da se to zajedništvo održi, ali nisam siguran da će se održati. Demokratski procesi i u Crnoj Gori i u Srbiji mogu, ono što danas izgleda teško rešivo da sutra učine lakše rešivim. Jeste složen problem dvojna federacije u kojoj je jedna članica deset ili ne znam koliko puta veća od druge. To jeste samo po sebi veliki problem, ali nije nerešiv problem. Tako da ja mislim da neki oblik zajedništva, makar sveden na nekoliko zajedničkih funkcija, recimo narodna odbrana, spoljna politika, monetarni sistem i tako dalje, može da bude održan - što bi, po mom opredelenju, bilo poželjno.
  • 16x9 Image

    Branka Mihajlović

    Novinarstvom se bavi od 1972. godine. Od 1995. do 2006. radi u Radiju Slobodna Evropa u Pragu kao novinar, od 2006. je dopisnik RSE u beogradskom birou.

XS
SM
MD
LG