Dostupni linkovi

Ne znam jesmo li to zaista tražili, ali fakat je da smo to dobili: život je u Srbiji iznova nepodnošljivo zanimljiv. Toliko je zanimljiv da ne postižemo da ga pratimo, nego sopćući trčkaramo za njim.

Evo, pogledajte samo šta smo imali u februaru: prvo je Boris Tadić izabran za predsednika Srbije, sa programom svodivim na parolu “I Evropa i Kosovo”. To u praksi znači “da” približavanju članstvu u Evropskoj uniji bez obzira na proglašenje nezavisnosti Kosova, za koje su ama baš svi znali da će uslediti za koji dan. I usledilo je, praćeno nasiljem i paležom po Beogradu i Srbiji. Sve je to moglo još nekako da se razume – predugo je i predobro stvarana sva ova psihoza “sudnjeg dana” da bi mogla tek tako da se izduva – dok u četvrtak nije sama vlast, uz pomoć radikala za koje se više uopšte ne zna kakav im je tačno položaj unutar srpskog političkog sistema (tj. jesu li više paravlast ili paraopozicija), organizovala “miting” (neće ovde svanuti dok ta idiotska reč ne nestane iz naših života: vampira za nama već dvadeset godina i sapliće nas gde stigne!) koji naprosto, po kombinovanim zakonima žanra i situacije, nije mogao da se ne degeneriše u onu Strahotu.

Bio je to logičan i prilično neizbežan epilog (ako je epilog?!) sistematskog stvaranja i ohrabrivanja zastrašujuće histerične atmosfere, koja je gotovo preko noći ozbiljno zapretila da Srbiju pretvori u tamni vilajet, zlokobno osvetljen samo bakljama siledžijskih hordi. Da li se to desilo “spontano” ili “organizovano”, o tome bi se moglo divaniti ceo dan, ali nesporno je da je prošli četvrtak bio trijumf, mada verovatno i početak kraja “ideologije vanrednog stanja”, koja je već poduže omiljeni sport i razonoda jednog dela vlasti. Nije da nismo mesecima jasno upozoravali na to, ali nije da je imao ko da nas sluša...

Mesec koji je, dakle, počeo Nadom, ide ka svome kraju u znaku Košmara, a da se u međuvremenu zapravo dogodilo samo i jedino ono za šta se mesecima, zapravo godinama, znalo da će se dogoditi, ovog ili onog datuma: Skupština Kosova proglasila je nezavisnost, neki su je priznali, neki nisu i kažu da ne nameravaju, a Srbija ju je “poništila”. Dakle, sve jasno, sve očekivano. I što je najvažnije, na Kosovu je sve to prošlo prilično mirno, u smislu mogućih “međuetničkih sukoba” koji bi Srbe, pogotovu one južno od Ibra, mogli zaista egzistencijalno da ugroze. Pa čak ni to što je prvih dan-dva došlo do izvesnih izliva nasilja i besa po Srbiji ne bi bilo ništa tako strašno i nepopravljivo, samo da nije bilo ministarskih i drugih zvaničničkih izjava koje opravdavaju, pa čak i podstiču i jedva uvijeno pohvaljuju nasilje i nasilnike, i da nije bilo onakvog “mitinga”, i potonjeg prepuštanja Beograda na milost i nemilost podivljaloj linčerskoj hordi, koja je izgleda odlično razumela ministarska podjarivanja.

Kako je, naime, moglo doći do toga? Jedno moguće objašnjenje kaže da je policija ispoljila zapanjujući diletantizam. Ali, jasno je da bi baš takvo objašnjenje bilo diletantsko: beogradska policija odavno je dokazala da ume da izađe na kraj i sa mirnim demonstrantima i sa nasilnim huliganima. Ostaje, dakle, drugo objašnjenje: neko ih je svesno i ciljano pustio da se malko “isprazne”, ili s namerom da tako “pošalje poruku” nekome u svetu – ta poruka bi, prevedena u verbalni iskaz, verovatno bila neprikladna za citiranje u ozbiljnim medijima, iz čega nekako slutimo i rukopis mogućeg autora – ili pak da malko uvežbava vanredno stanje, tj. da “spoljnim dušmanima i unutrašnjim neprijateljima” pokaže šta ih čeka ako nastave da sekiraju ovdašnje “elitne patriote” i ostale oprobane marodere, na delu dokazane u ama baš svakoj srpskoj nesreći od 1990. naovamo. Uostalom, i sa visokih adresa vlasti ovih su dana stizale škrgutave pretnje i “dobronamerna upozorenja” medijima, opoziciji i aktivistima organizacija za ljudska prava.

Srbija se, dakle, našla na samom rubu ambisa, a onda ju je jedan deo izvršne vlasti pozvao da slobodno iskorači napred... Sledeći dani morali bi doneti odgovore na nekoliko ključnih pitanja. Najpre, misli li Boris Tadić zaista da je dobio mandat samo zato da se slika, da putuje u Rumuniju, i da, kao neka stidljiva snaša koja se zarumenela od neprijatnosti, lepo moli siledžijske horde da se, ako bi bile tako ljubazne, pomalo pomere sa ulica? Drugim rečima, misle li Tadić i njegova Demokratska stranka da je krajnje vreme da se ili za nešto u ovoj zemlji pitaju – kao, naime, većinska stranka u Vladi – ili da pređu u opoziciju, pa da znamo na čemu smo?

Srbija neće moći ovako da taljiga još dugo, jer na sceni je neka vrsta puzajućeg državnog udara koji se svodi na sistematsko poništavanje svega onoga što je Srbija postigla nakon svrgavanja Slobodana Miloševića. “Odbrana Kosova” je, po hiljaditi put, odigrala rolu univerzalniogizgovora za zamrzavanje reformi i za ustoličenje i(li) rehabilitaciju mračnjaka svih fela.

A šta je to što je Srbija uopšte “postizala” od petog oktobra 2000? To je, naravno, kontinuirano približavanje Evropskoj uniji, uz sve što to podrazumeva – u politici, ekonomiji, pravu etc. Jer, ako to nije smisao rušenja “starog režima”, onda ga nije trebalo ni rušiti. Ako se Demokratska stranka otvoreno ne suprotstavi tome udaru, onda se i njeno postojanje obesmišljava, to jest, svodi se na interesni klub za raškošno udomljavanje ciničnih političkih tehnokrata. I zato, ako uskoro ne bude izbora, Srbija će biti zemlja bez izbora, zemlja (samo)osuđena na truljenje uz gusle i balalajke, i uz pojanja i prenemaganja krvopija i demagoga, zemlja temeljito skuvana u sopstvenom sosu, a zaklopljena odozgo poput pretis-lonca. Osim, naravno, ako se planeta Zemlja u poslednji čas ne predomisli, i izvini se Koštunici i društvu zbog toga što ih je ljutila!

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG