Dostupni linkovi

Eto nam iznova na delu surovog balkanskog sado-mazo pravila «dok jednome ne smrkne, drugome ne svane»: na ulicama Prištine ekstatično veselje, a na beogradskom asfaltu bes, čemer, jed, nasilje.

Samozvani urbani ratnici i fudbalski huligani (iz zemlje bez ozbiljnog fudbala), a zapravo tek beslovesni nasilnici opšte prakse, uspešno su se obračunali ne samo sa dežurnim «spoljnim i unutrašnjim neprijateljem», nego i sa samoposlugama, poslastičarnicama, pekarama, cvećarama, hamburgerijama i sličnim «opasnim mestima» u kojima se, kao Babaroga u pećini strogoj, krije mistični, strašni i grozni Dušmanin. I pekare su, šta će, posle kraćeg i zanimljivog okršaja priznale poraz, kao Federer protiv Đokovića. Sasvim ozbiljno, rekao bi čovek, kad pogleda spisak njihovih meta, da se radi o nekakvim ekološko-vegetarijanskim ekstremistima, ili o turbolevičarskoj gerili koja ratuje protiv velikih internacionalnih prodajno-ugostiteljskih lanaca; kad ono, ne, to su «srpske patriote» koje su u kasirkama i prodavačicama vrućeg bureka pronašle zle krivce za «otimanje Kosova» u režiji SAD i Evropske unije.

Svako ko je imao utisak da su inače ne baš prevelike grupe nasilnika naprosto puštene da naprave svaku štetu i nevolju koje su se mogle dosetiti, treba da zna da ga utisak nije prevario. Ambasade su, doduše, još i bile nekako zaštićene – američka, naravno, mnogo više nego recimo slovenačka – ali manje «kapitalni» objekti bili su prepušteni svojoj sudbini. Ko dovoljno pamti, setiće se da je nešto slično viđeno na samom početku NATO intervencije u proleće 1999, mada čak ni tada nije bilo toliko neartikulisane destruktivne energije i neke otužne, samosvrhovite mržnje na bilo koga i bilo šta što bi obeućenoj linčerskoj gomili moglo zaličiti na pogodan objekat pražnjenja. Upadljiva pasivnost policije – one iste koja je na pitomim i mirnim demonstrantima iz devedesetih i te kako ekspeditivno trenirala strogoću - nekako neminovno upućuje na to da je vlast rešila da dopusti nekakav «narodni odisaj», kako je to kadgod Pašić govorio, što je na neki perverzan način i pravedno, jer kako da narediš da se silom smiruje i rasteruje masa koju si baš ti prethodno svojom retorikom nahuškao? A ono što i ovih dana, kao i mesecima unazad, radi barem Koštuničina polovina vlasti i dobar deo najtiražnijih medija upravo je to: sistematsko huškanje. To što su oni zasejali, ovih dana niče na ulicama gradova Srbije. Sve ono što huligani izvikuju samo je, dakle, prevod reči svih tih naših koštunica i samardžića na tvrdi, betonski dijalekt ulice. Kad je Velimir Ilić u pitanju, čak ni taj prevod nije potreban...


No, ako je glavna odlika ovih uličnih dešavanja njihova naprosto vrišteće očigledna besvrhovitost, bauljava nefokusiranost i jalova štetnost, onda je to ponajpre zato što su ti protesti samo nešto «grublja» slika same državne politike: ono što govore i čine najodgovorniji ljudi u državi, uz vrlo retke izuzetke, nije mnogo suvislije, a kamoli korisnije, od onoga što urlaju profesionalni ulični larmatori, koje je angažovao valjda još Milošević davne 1988, i još od tada nikako ne uspevaju da se uklone s druma. I to je ono što izaziva zebnju: godinama srpska politička elita odlično zna da će svakako doći dan samoproglašenja nezavisnosti Kosova (kakva god to nezavisnost bila), pa ipak, čovek bi po stepenu osmišljenosti i efikasnosti reakcija države Srbije, njene diplomatije i njenih zvaničnika, rekao kao da ih je neko probudio u nedelju oko podneva i saopštio im senzacionalnu novost, pa sad onako bunovni, iznenađeni i uvređeni nikako ne umeju da se saberu i sastave, nego uprazno podižu glas, i sami slabo razumevajući šta bi tačno uopšte hteli da poruče, osim poneke prkosne parole, koja izvesnom ukusu svakako dobro zvuči, ali inače veoma slabo pomaže.

Kako god bilo, proći će i ova huka-buka, povući će se bučne naplavine sa ulica naših gradova, tetkice u plavim kombinezonima pomešće srču ispred zanatskih i trgovinskih radnji, i Srbija će morati da se uozbilji, ma koliko bilo jasno da bi dobar deo političke elite da odloži taj trenutak koliko je god moguće. A kada se uozbilji, Srbija će se naći pred onim istim pitanjem koje je bila načas potisnula, da se lagodnije prepusti kravalu oko Proglašenja: hoće li Srbija, dakle, u tu «prokletu Jevropu», ili će podleći onima kojima je Kosovo – ne od prekjuče, nego već najmanje dvadeset godina! – idealan i permanentan izgovor za strateško bekstvo od matičnog kontinenta, to jest, od političkih, ekonomskih, pravnih i svih drugih standarda koje možda komplikovani, ali svakako prosperitetni život u evropskoj familiji podrazumeva. Zato će njima Kosovo i nadalje biti potrebno, kao izvor stalne frustracije, kao nepresušni ksenofobni mobilizacijski motiv.

Samo, bolje da ne trčimo pred rudu, daleko je još do tog časa «uozbiljenja». Prethodno će još malo da se saboruje, valjda ne bi li se ostalo u formi. Za četvrtak se najavljuje veliki «miting parlamentarnih stranaka», gde bi radikali, demokrate i Koštuničini (socijalisti se valjda podrazumevaju) trebali – svakako prvi i nesumnjivo poslednji put u istoriji i Srbije i vascelog kosmosa – zajedno da kažu i otpevaju svoje «istorijsko ne» nezavisnosti Kosova i njegovim pokroviteljima. Srbija jeste zemlja čuda, ali da je moguće i to čudo da zajedno demonstriraju oni što su klicali, recimo, Zoranu Đinđiću onog davnog decembra, i oni koji su istih tih dana autobusima dovezeni da se «obračunaju s narodnim izdajnicima» (pa se, jadni, pogubili po Beogradu) e, u to neću verovati dok to ne vidim. Pa čak ni tada, uostalom: biće to samo još jedan klasični «miting» iz gnjecavog «antibirokratskog žanra» uvežbavanog još od 1988, i jako se dobro zna ko pripada, a ko nikako ne pripada takvom događaju. A ko je neumorni optimista, taj neka se nada da je to (post)kosovsko saborovanje možda oproštaj ratnika, možda poslednji čin jedne tužne priče, poslednja sumračna svetkovina jedne dvadesetogodišnje istorije odlučnog stupanja iz poraza u poraz do konačnog... čega, zapravo? Odlučićete sami, to niko ne može da učini umesto vas.

  • 16x9 Image

    Teofil Pančić

    Kolumnista je i kritičar nedeljnika "Vreme", a od 1999. politički komentator RSE. Pored niza drugih priznanja, Pančić je u 2010. godini dobio nagradu "Dušan Bogavac" za etiku i hrabrost.

XS
SM
MD
LG