Teofil Pančić: Cenzura, poroci i vrline

(Mišljenja izrečena u komentaru ne odražavaju nužno stavove RSE)

Stara je iluzija, povremeno gajena na obe strane, kako umetnost i politika mogu koegzistirati sasvim nezavisno jedna od druge, ne dotičući se i ne stupajući ni u saradnju ni u konflikt.

Ali, to obično ne može da potraje dugo: umetnost „čačka“ politiku jer joj je posao i poslanje da na svoj način i sebi primerenim sredstvima preispituje sve ljudske delatnosti kao simptome ukupnog ljudskog stanja, a politika „čačka“ umetnost najčešće zapravo – zato što joj se može. Zato što je fizički jača. Zato što u svom posedu drži i javni novac, i institucije, i sredstva prinude, zakonska i nešto manje zakonska.

Ovakvog se stanja stvari vredi prisetiti dok čitamo vesti o najnovijoj aferi ili „kratkom spoju“ na relaciji politike i umetnosti u Srbiji (a sa konotacijama mnogo širim od skučenih granica istorijski indisponiranog „pijemonta srpstva“).

Onima koji ne poznaju prilike iznutra ili barem sa sasvim bliske udaljenosti, sve je moglo delovati kao šala, ili izmišljena vest: putujuća pozorišna trupa koja igra svoje predstave po selima i gradićima severa Vojvodine dobila je „sugestiju odozgo“ da svoju turneju obustavi jer najnovijom predstavom (a i one prethodne su pod sumnjom) u kojoj se, kažu, psuje, ima golotinje i čak tobože i „uriniranja“, kvari javni moral i čednost nedužnih seljana i varošana, pripadnika mađarske nacionalne manjine. A o deci da se i ne govori.

Trupa se, dakle, zove Salašarsko pozorište, postoji već decenijama, sačinjavaju je studenti glume i profesionalni glumci iz Novog Sada i Subotice, a dušebrižnici koji su de facto sprečili njen rad su političari koji deluju preko Mađarskog nacionalnog saveta.

Koji, savet, nije to neka osobita tajna, u ovakvim situacijama deluje kao paravan za Savez vojvođanskih Mađara, devedesetih godina jednu od perjanica demokratske i antiratne opozicije na severu, a danas odlično užljebljenu etno-klijentelističku stranku koja je vlast na mnogim lokalnim nivoima i na nivou same pokrajine Vojvodine, odlično stoji i na beogradskom dvoru gde aktuelnom srpskom Knezu jede iz ruke, a na peštanskom dvoru, odakle joj stiže svakovrsna pomoć i poneka konstruktivna ideja i preporuka, stoji još bolje.

RSE na 'zabranjenoj' predstavi u Vojvodini

Tačnije: nikad bolje. Otkad je Viktor Orban po drugi pu osvojio vlast i rešio da se ne birajući mnogo sredstva potrudi da je više nikada ne izgubi, SVM deluje kao lokalna, „južna“ transmisija njegove neokonzervativne, „hrišćanske“, nacionalističke politike.

A takva politika uvek se najbolje ogleda u kulturi: „kulturni ratovi“ protiv brojnih grehova, grešnika i svakovrsnih blasfemija njena su najuža specijalnost.

U neku ruku, štošta je bizarno i čak iznenađujuće u vezi s ovom ni iz čega iskonstruisanom aferom.

Salašarsko pozorište i reditelj Robert Lenard optuženi su za vulgarnost upravo na uvredljivo vulgaran i neznalački način, a na tapetu se našlo izvođenje znamenitog komada „Kazimir i Karolina“ Edena fon Horvata, izuzetno uglednog i važnog međuratnog nemačko-austrijskog pisca, protivnika fašizma, nacionalizma, verske bigotnosti i svakovrsnih malograđanskih nastranosti.

• Pozorišna turneja otkazana po zahtevu Mađarskog saveta

Trupa je bila ucenom uskraćivanja materijalne pomoći primorana da otkaže turneju (koja je, da se razumemo, i smisao i specifičnost njenog postojanja: dovođenje kvalitetnog pozorišta „na noge“ ljudima iz tzv. malih sredina), ali je rešila da je igra svake večeri u svom „salašarskom“ središtu, u minijaturnom naselju usred bačke ravnice, po strani od svih magistralnijih puteva i od svih većih naselja, desetinama kilometara udaljena od najbližeg semafora.

I da vidite, ljudi dolaze, kako znaju i umeju, što od gladi za dobrim pozorištem, što iz otpora i prkosa dušebrižničkoj cenzuri.

Bilo bi dobro da se pokaže da je ova nepotrebna afera samo posledica lobiranja „nervoznog“ ili preambicioznog pojedinca, ali budimo realni: ništa ne ukazuje na to.

Nakon što je Orbanova Mađarska već „izručena“ komesarima „hrišćanske obnove“ u tzv. iliberalnoj demokratiji (kao konceptu koji se doima poput tempirane bombe postavljene pod Evropsku uniju), sve je više naznaka da se i u Vučićevoj Srbiji polako uvodi ista agenda, u toku je tiha, ali temeljita najezda na institucije i na resurse, uz jasnu poruku svojeglavim pojedincima i odviše zaigranim umetnicima: ili se priklonite ili se uklonite.

Ko ne posluša, možda mu se „dogodi narod“. Doduše, i druga strana tu nije bez svog „naroda“, što je idealan pretekst za jalove konflikte oko pitanja koja su u zapadnoj Evropi uglavnom apsolvirana još pre celog jednog veka.

I tako društva koja su prihvatila populizam kao vladajuće načelo polako ali neumitno tonu u neku od bezbrojnih podvrsta kulturne degeneracije. Jedna od najraširenijih podvrsta je, naravno, ona koja „gine“ od brige za malograđanski shvaćenu pristojnost i javni moral.

„Poroci tajni, vrline javne“, kako je to odavno formulisao jedan drugi lucidni posmatrač licemerja „ćudoredniih“.

Eden fon Horvat umro je 1938. u Parizu, u izgnanstvu. Svoje komade ipak nije mogao da spase od dejstva onog duha od kojeg je potražio spas.