Odustajanjem od gasovoda “Južni tok” otvara joj se šansa da smanji svoju zavisnost od ruskog monopoliste Gazproma, ali Srbija je još uvek gasno zavisna od Rusije. Evropa nastoji da smanji sopstvenu energetsku zavisnost od Moskve, a i srpska vlast u poslednje vreme ne libi se da naznači da će diverzifikovati snabdevanje gasom.
Tako je na marginama bezbednosne konferencije u Minhenu početkom februara došlo do susreta izmedju srpskog premijera Aleksandra Vučića sa američkim potpredsednikom Josephom Bidenom i pomoćnicom državnog sekretara Victoriom Nuland, u kome se razgovaralo o energetskoj situaciji u regionu i u Evropi, što je srpski predsednik vlade pre nekoliko dana i potvrdio novinarima.
“Kao predsednik vlade moram da razmišljam o energetskoj bezbednosti i stabilnosti Srbije u budućnosti. Razgovarao sam i sa gospodinom Bidenom i sa gospodjom Nouland veoma ozbiljno, razgovarao sam i o energetskoj situaciji u Evropi. Što se mene tiče, bilo bi najbolje za nas kada bismo mogli da imamo utakmicu različitih izvora i da biramo najpovoljnije rešenje za našu zemlju”, kazao je Vučić.
Alternativni tok gasa u Srbiju mogao bi voditi preko hrvatskog ostrva Krk, nakon što tamo bude izgradjen terminal za tečni prirodni gas. Procene su da je za izgradnju te infrastrukture potrebno oko godinu dana. Krak gasovoda iz tog terminala na severnom Jadranu išao bi u Madjarsku, odakle bi Srbija mogla preuzimati gas, ali je uslov za to da obezbedi konekciju prema Madjarskoj. Tu opciju je nedavno nagovestio i američki ambasador u Hrvatskoj Keneth Herbert, koji je izjavio da Amerika računa da će se Srbija uključiti u projekat gasovoda preko Krka.
Izvoz američkog tečnog prirodnog gasa do Krka i dalje do balkanskih zemalja pominjao je krajem januara i Christopher Murphy, američki senator iz redova Demokratske partije.
“To je potencijalni izvoz iz Sjedinjenih Država koji bi mogao biti veoma uspešan. Naravno, potrebno je imati kapacitete da bi se gas dopremio do Balkana, ali novi terminal u Hrvatskoj o čijoj gradnji se diskutuje prilika je za Sjedinjenje Države omogućio bi to dopremanje američkog tečnog gasa u region”, kazao je Murphy.
Dodatni izvor, za tri do četiri godine, mogao bi biti i gas iz Azerbejdžana. Iz te zemlje bi išao gasovod „Južni koridor“ kroz Gruziju, Tursku do Grčke. Jedan kraj bi se odvajao za Bugarsku, gde bi Srbija mogla da ga preuzme.
U tom kontekstu mediji podsećaju da se premijer Vučić u Minhenu sastao i sa predsednikom Azerbejdžana Ilhamom Alijevim. Kako bi taj aranžman postao realnost, treba izgraditi gasovod do Bugarske, odakle bi se gas preuzimao.
Verovatno u isti kontekst treba staviti i izjavu ministra energetike Aleksandra Antića da će medju važnim energetskim zadacima biti gradnja konekcije sa susednim zemljama, pre svih sa Bugarskom.
Kovačević: Alternativni izvori gasa
Srbija je zemlja koja hronično ima tri do četiri puta manju efikasnost korišćenja gasa i to se mora promeniti da bi upotreba tog energenta uopšte imala ekonomskog smisla, upozorava Aleksandar Kovačević, član Istraživačkog foruma Evropskog pokreta u Srbiji i viši naučni saradnik Oksfordskog instituta za čvrsta i fosilna goriva. On iznosi argumente da bi Srbija uz relativno niske investicione troškove mogla dospeti i do drugih izvora snabdevanja gasom. Najbliži su, kaže, oni u susednim zemljama, kao što je Rumunija.
“Rumunija je veliki proizvodjač gasa, a uz to ima i veliku gasnu infrastrukturu i velika podzemna skladišta i cevovode. Ima i sopstvenu proizvodnju i ima dve konekcije prema Ukrajini, jednu prema Madjarskoj i jednu prema Bugarskoj. Tamo se obavljaju istraživanja za dodatnu proizvodnju gasa, tako da povezivanje sa Rumunijom nas očigledno dovodi na jedno zanimljivo gasno tržište. Povezivanje sa tom zemljom je vrlo jednostavno. Još početkom 2000-tih godina predvidjeno je u dokumentima Svetske banke da se možemo povezati na liniji Kikinda-Arad, a verovatno i na još nekim tačkama, sa rumunskim tržištem”.
Alternativni gasni izvor je, nastavlja Kovačević, i Bugarska. Ta zemlja poseduje odličnu gasnu infrastrukturu. Iako ima relativno malu sopstvenu proizvodnju, Bugarska ima izgledna nalazišta gasa na svojoj crnomorskoj obali, kaže on i dodaje:
“Povezivanje sa Bugarskom nas takodje dovodi u vezu sa infrastrukturom u Turskoj i Grčkoj - Bugarska je već povezana – gde se nalaze i izvori gasa iz centralne Azije, kao što su Iran i Azerbejdzan, a tamo se nalaze i terminali za tečni gas, što će reći da se tim putem takodje može kupiti gas iz različitih izvora. Pored toga, u Tursku stiže i ruski gas ovim postojećim cevovodom ispod Crnog mora, tako da je, dakle, i to jedan alternativni put”, kaže Kovačević.
I hrvatsko tržište gasa, iako malo, ima dosta interkonekcija – prema Austriji, Madjarskoj, Italiji - i veoma je dinamično. Prema Kovečevićevom mišljenju, i ono bi moglo biti alternativni put za snabdevanje Srbije tim energentom. Na tom otvorenom tržištu može se kupiti bilo čiji gas – američki, kanadski, katarski, nigerijski, egipatski, alžirski.
Kovačević smatra da je i za Rusiju i za zemlje kao što su, recimo, Bugarska i Srbija, dobro što se odustalo od gradnje gasovoda “Južni tok” i to ovako obrazlaže:
“Uvek je dobro umesto samo jednog velikog tranzitnog pravca imati otvoreno tržište. Drugo, prevelika su bila i finansijska i politička očekivanja od tih tranzitnih renti, očigledno daleko veća nego što je taj projekat mogao da podnese. Konačno, zato je i otkazan”.
Izlazak na otvoreno tržište, zaključuje Kovačević, dobar je i zbog toga što u situaciji monopolističkog prodavca i kupca koji je od njega zavisan nema dobrog rešenja u ekonomskoj nauci – to rešenje je uvek političko.