Srbija praznuje bez radničke solidarnosti

Iako se položaj radnika svakodnevno pogoršava, ni ovaj 1. maj u Srbiji nisu obeležili masovni ulični protesti. Čini se da je mnogo više onih koji praznik provode na prvomajskim urancima, uz roštiljanje u prirodi. Razlog tome može se tražiti u apatiji i odustajanju ljudi od borbe za svoja prava, ali i u razjedinjenosti sindikata u Srbiji koji su novo vreme dočekali nespremni.

Za razliku od drugih gradova regiona i sveta, u centru Beograda, više simbolično - dva protesta, uz nekoliko odvojenih sindikata, koji skreću pažnju na težak položaj radnika u Srbiji. Savez samostalnih sindikata Srbije okupio je nekoliko stotina ljudi u centru grada. Sat vremena kasnije, na drugom mestu okupili su se predstavnici policijskog sindikata, Novog sindikata zdravstva i Sindikata industrijskih radnika "Sloga".

Tako, iako saglasni u oceni da su radnici potpuno obespravljeni, sindikati u Srbiji i ovaj 1. maj dočekuju razjedinjeni. Uprkos malom broju ljudi koje su izveli na ulice, Dragan Zarubica iz Saveza samostalnih sindikata Srbije očekuje da će se to uskoro promeniti.

“Radimo sve i na međunarodnom planu i na domaćoj sceni, učestvujemo na svim skupovima na kojima ukazujemo na nepoštovanje zakona i prava radnika. Mislim da možemo da učinimo i više od toga. Nadam se da ćemo polako da podižemo tenzije i da se borimo za svoja prava. Dakle, radnici moraju da podignu svoj glas jer ovo kako sada ide, ne valja ništa. Mislim da će vrlo brzo ta svest proraditi u svima nama i da ćemo uskoro organizovati i mnogo veće proteste”, kaže Zarubica.

Zbog čega se to još uvek nije dogodilo i zašto je snaga sindikata danas znatno manja nego što je to bila, dopisnica RSE Novka Ilić pitala je neke od radnika u Užicu.



Slabljenje sindikata u borbi za prava radnika, Branislav Čanak iz sindikata Nezavisnost objašnjava time što se većina njih nije pripremila za novo vreme i, kako navodi, i dalje tavori u okvirima potreba socijalizma, a ne kapitalizma.

“To je kao kada glumcu ukradete scenu, i kažete igraj Hamleta, a nema ništa, nema scene. Ja nisam sindikat, ja samo samo predsednik sindikata, a glas treba da diže članstvo. Ali ako ono celo bude na roštiljanju 1. maja, ja tu ne mogu ništa da uradim. Dugo je vremena prošlo i naša tranzicija je najduža u istoriji. Ljudi su odustajali i trpeli, a kada to trpljenje pređe granicu kod pojedinca ili gurpe, postaje kasno za buđenje”, navodi Čanak.

Pored toga što nisu organizaciono prilagođeni novim tendencijama, sociolog Srećko Mihajlović ocenjuje da sindikati u Srbiji ne okupljaju dovoljno radnika, te da imaju problem sa obezbeđivanjem kadrova. Ako se tome dodaju i međusobni sukobi, lako se može uočiti da je društvena moć sindikata veoma niska.

„Ukoliko ne ostvare neki uspeh na planu međusobnog približavanja, onda se sindikatima u nas loše piše. Radnici im se obraćaju tek kada im dogori do prstiju. Ali, ne treba se celokupna sindikalna akcija za izlazak iz krize usmeravati samo ka povećanju broja članova. I pored malog broja članova, imamo primere sindikata Grčke, Italije, Španije, koji uspevaju da organizuju velike proteste i na ulice izvedu milion ljudi. Ovde je to nezamislivo jer je trend individualizacije uzeo toliko maha da svako gleda stanje stvari u svojoj avliji i nema radničke solidarnosti“, kaže Mihajlović.

Za razliku od praznih gradskih ulica, beogradska izletišta puna su od ranih jutarnjih sati. Poslušajte reportažu Milana Nešića iz Košutnjaka.