Tema Mosta Radija Slobodna Evropa bila je odnos vlasti u Srbiji prema pozorištu. Sagovornici su bili Milena Dragićević Šešić, dugogodišnja profesorka i nekadašnja rektorka Univerziteta umetnosti u Beogradu, i Ivan Medenica, pozorišni kritičar i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.
Bilo je reči o tome da li je represija prema pozorišnim umetnicima počela kada je dobar deo glumaca, glumica, reditelja i pozorišnih radnika podržao studente izlazeći na scenu sa simbolima podrške studentskoj pobuni, kako je vlast reagovala na te poruke, ko su ljudi koje režim postavlja za upravnike pozorišta, koja su beogradska pozorišta najviše na udaru i da li je najbrutalniji pritisak na pozorišta u unutrašnjosti.
Razgovaralo se i o tome kako se režimski upravnici obračunavaju sa pozorišnim umetnicima koji podržavaju studente, o crnim listama na koje vlast stavlja glumce i glumice koji su glasni u kritici režima, zašto vlastima smeta u svetu proslavljeni BITEF, kao i o tome da li će sadašnje nasilje nad pozorištem ostaviti dugoročne posledice na pozorišni život u Srbiji.
Vaš browser nepodržava HTML5
Dragićević Šešić i Medenica: Da li je u Srbiji represija nad pozorištem veća nego u doba diktature kralja Aleksandra?
Omer Karabeg: Čini mi se da se Vučićev režim u početku nije mnogo bavio pozorištem. Represija je krenula poslednjih godina, naročito nakon što je dobar deo glumaca, reditelja i profesora Fakulteta dramskih umetnosti podržao studente. Da li je podrška studentima glavni razlog sadašnje represije?
Milena Dragićević Šešić: Podrška studentima je svakako glavni razlog sadašnje ogromne, nikad viđene represije nad pozorištem u istoriji Srbije. Rekla bih da čak ni u vreme diktature kralja Aleksandra nije bila takva represija, niti u vreme Milana Obrenovića.
Milena Dragičević Šešić: Čak ni u vreme diktature kralja Aleksandra nije bila takva represija, niti u vreme Milana Obrenovića
A o socijalističkom upravljanju i da ne govorim. To iz današnje perspektive deluje kao potpuno slobodno umetničko ispoljavanje iako znamo da je bilo kontrolisano jer je vlast bila autoritarna.
Negativan odnos prema kulturi u celosti, i što je paradoksalno čak i prema kulturnom nasleđu, počinje od dolaska ovog režima na vlast. Režim se verbalno zaklinje u podršku nacionalnom kulturnom identitetu, a suštinski ga razara društvenim podelama i stavljanjem na marginu kulturnog stvaralaštva u celini.
Nakon izbijanja studentskog protesta glavna optužba za korupciju dolazila je sa scena nacionalnih i gradskih pozorišnih ustanova širom Srbije. Pozorišni umetnici su nakon završetka predstava izlazili na scenu sa jakim simbolima podrške studentskom protestu.
To su, pre svega, bile crvene ruke sa porukom - ruke su vam krvave. Te slike su jako potresle vlastodršce. Glumci su vrlo često koristili monologe i replike iz svojih predstava da bi razotkrili mehanizme autoritarnog sistema. Te jake poruke, koje su dolazile sa scene - sad je to strogo zabranjeno – raspamećivale su vlast.
Punokrvni lojalisti
Ivan Medenica: Na početku vladavine ovog režima na čelu kulturnih institucija nisu bili samo lojalisti dok danas gotovo da nema nijedne kulturne institucije na čijem čelu nije njihov punokrvni lojalista.
Neki benigniji upravnici, članovi njihove partije i podržavaoci njihove politike, u međuvremenu, su sklonjeni jer nisu represivno postupali prema svojim glumačkim ansamblima. Nisu sankcionisali podršku studentskom i građanskom protestu koja je dolazila sa scene.
Pozorište je živa izvođačka umetnost i nemate mogućnost da nekim rezom ili montažnim postupkom izbacite ono što vam ne odgovara. Nikad se ne zna u kom pravcu će se razvijati razmena između gledalaca i glumaca.
Klanjanje glumaca publici na kraju predstave sa podignutim indeksima u crvenim rukavicama, koje asociraju na krvave ruke, strahovito je iritiralo vlast, a posledice su snosili ne samo glumci, nego i upravnici jer nisu to sankcionisali iako su podržavali vlast.
Čitajte:
Narodno pozorište u Beogradu u štrajku zbog zabrane iznošenja 'političkog stava'S druge strane, mislim da repertoar naših pozorišta nije dovoljno kritički nastrojen. Nemate predstava koje za temu imaju studentske proteste osim predstave mlade rediteljke i performerke Andree Kargačin.
Ja tu detekujem neku vrstu autocenzure upravnika i umetničkih timova koji osmišljavaju program, pa i reditelja, mada treba imati u vidu da je autocenzura uvek posledica autoritarnog društva u kome se ljudi plaše da slobodno govore ono što misle.
Omer Karabeg: Ko su ljudi koje vlast danas postavlja na čelo pozorišnih ustanova?
Milena Dragićević Šešić: To je vrlo različit krug ljudi. Neki od njih već dugo rade kao upravnici pozorišta, a neki su sada prvi put imenovani poput Filipa Gajića koji dolazi na čelo Bitef teatra i koji za sebe s ponosom kaže da je imenovan kao nestranačka ličnost. Međutim, on dolazi iz škole Ljubiše Ristića, a pre njegovog imenovanja Ljubiša Ristić je postavljen na čelo Ateljea 212.
Reč je o čoveku koji je imao velike umetničke rezultate osamdesetih godina, ali već od početka devedesetih, pa nadalje toga više nema. Ristić nema ni menadžerskog rezultata, a dolazi u Atelje 212 sa idejom da treba da sredi stanje u tom pozorištu koje je inače u skladu sa onim kako se država ponaša prema pozorištima.
Filip Gajić dolazi na čelo Bitef teatra s ambicijom da sprovede kulturnu politiku ove vlasti, pre svega ministra kulture Nikole Selakovića. Gajić ima jasan antievropski diskurs. Njemu su ekologija i feminizam negativne reči. Sve to stavlja u globalizaciju.
Dakle, proces ženske emancipacije za njega je globalizacija. Tako na to gledaju i talibani u Avganistanu. Profil upravnika, koje postavlja vlast, je različit, važan je samo jedan kriterijum - moraš biti apsolutno lojalan i spreman da koristiš sve mehanizme represije, od finansijske do normativne.
Čitajte:
Dragoslav Bokan od paravojske do Narodnog pozorištaU pozorištu se sve više vlada internim dekretima koji se postavljaju na oglasne table. Zabrana ulaska prvakinji Narodnog pozorišta Bobi Stojnić je paradigmatičan primer te ostrašćenosti u kojoj uprava sa najvećim zadovoljstvom ispisuje šta je zabranjeno. Zabranjuje se da ulazite u pozorište, zabranjuje se u stvari svaki kontakt.
A pozorište je uvek bilo tradicionalno mesto druženja cele kulturne scene. Bifei Narodnog pozorišta, a naročito Ateljea 212, bili su kultne institucije kritičkog dijaloga.
Crne liste
Omer Karabeg: Gospodine Medenica, Vi ste bili dugogodišnji selektor BITEF-a. Zašto režimu toliko sada smeta taj festival?
Ivan Medenica: BITEF je jako specifična pozorišna manifestacija, a ja bih rekao i kulturna u širem smislu. Takav je bio od svog osnivanja. On nije samo platforma za promociju novih pozorišnih tendencija kako glasi njegov slogan od osnivanja 1967. do danas, nego i platforma za progresivne društvene politike, za emancipatorske vrednosti.
iz arhive rse
Medenica: BITEF brani vrednosti EvropeVredelo bi istražiti koliko je BITEF doprineo emancipaciji ljudskog tela u našoj sredini u smislu seksualnosti. BITEF je jako mnogo doprineo promociji LGBTIQ plus prava i drugih progresivnih politika.
Moje tematske sezone BITEF-a imale su kao tematski okvir i ekološki pokret i radnička prava. A danas su neke od vrednosti, kao što je ekologija, za koje mislimo da smo se za njih izborili u 20. veku, postale upitne za neke pozorišne menadžere.
Tako je u jednom intervjuu Filip Gajić rekao da su i ekologija i feminizam zapadne političke agende i da takvom aktivizmu nije mesto u pozorištu.
Omer Karabeg: Kakvoj su represiji izloženi glumci, glumice, reditelji i profesori koji su najoštriji kritičari režima?
Milena Dragićević Šešić: To su nekada suptilne, a nekada vrlo grube forme represije. Naročito su grube u unutrašnjosti Srbije gde je brojnim glumcima i glumcima čak ukinuto pravo na rad. Sve njihove predstave skinute su sa repertoara, a u novima ne dobijaju uloge što je, recimo, slučaj u šabačkom pozorištu.
Drugi način represije je da upravnik stavi glumce na crnu listu, pa pošto ih onda niko ne angažuje za filmske i televizijske uloge, javno ih ismeva da su loši glumci. Veliki je stepen mobinga i ponižavanja, a ima i otpuštanja kao što je bio slučaj u Zaječaru.
Uostalom, najveća represija je činjenica da je kompletni kulturni sistem dobio 50 posto manje sredstava u odnosu na 2024. godinu. Tako da su mehanizmi kontrole i represije jako raznovrsni - od finansijskih mera do pretnji, zastrašivanja i otpuštanja.
Poseban vid represije je kada uprava optužuje glumce i glumice, koji podržavaju studente, da će pozorište biti zatvoreno ako oni nastave s aktivizmom i kritikom, pa će, eto, njihova koleginica, samohrana majka, dobiti otkaz i neće imati od čega da izdržava decu.
Čitajte:
Štrajk u Narodnom pozorištu u Beogradu, podrška studentima i zahtev za veće plateCenzura
Omer Karabeg: Da li se vlast direktno meša u repertoare pozorišta? Ima li cenzure?
Ivan Medenica: Vlast se, po mojim saznanjima, ne meša direktno. Pre je reč uzmicanju pozorišnih uprava i stvaralaca, o nekom vidu autocenzure. S tim što je, ponavljam, autocenzura uvek direktni rezultat autokratskog režima.
Što se tiče cenzure, ona se dogodila prošle godine na BITEF-u kada odbor festivala, koji postavlja Skupština grada Beograda, nije usvojio selekciju Miloša Lolića, poznatog reditelja srednje generacije, zbog toga što je u programu, koji je on predložio, bila predstava "Proces Pelicot", čuvenog švajcarskog i svetskog reditelja Mila Raua.
Milo Rau, švajcarski pozorišni reditelj
Nisu imali problem sa samom predstavom, nego s činjenicom da je Milo Rau godinu dana pre toga postao persona non grata za srpski režim jer je u govoru na otvaranju BITEF-a optužio nemačke vlasti za saučesništvo u ekološki sumnjivom projektu iskopavanja litijuma u Srbiji.
On je fokus stavio na nemačke vlasti, na kancelara Olafa Scholza i njegovu vladu, ali naravno proces iskopavanja litijuma ne bi mogao da funkcioniše bez naše vlade, tako da su se oni osetili direktno prozvanim.
To je bio jasan oblik cenzure i onda je Miloš Lolić kao odgovorna ličnost podneo ostavku, pa BITEF nije održan jer odbor festivala nije mogao da za kratko vreme, mesec dana, izađe sa novim projektom. Ali "Proces Pelicot" je ipak prikazan u Beogradu na alternativnom, gerilskom NE:BITEF festivalu.
Omer Karabeg: Koje je beogradsko pozorište najviše na udaru?
Milena Dragićević Šešić: Mislim da je sada svakako najviše na udaru Narodno pozorište zato što je dobilo najradikalniju, desnu upravu koja je krenula u sukob sa zaposlenima. Na udaru su i Bitef teatar i Atelje 212 pogotovo nakon nedavnog intervjua Filipa Gajića koji je s najvećim prezrenjem govorio o prethodnoj upravi i prethodnom repertoaru upotrebljavajući reč papazjanija.
Jedna od predstava na sceni Bitef teatra, Beograd (foto-arhiv)
Taj odnos prezira prema svemu što je bilo pre njega ukazuje na to da će se verovatno mnogi ljudi povući i da će biti dovedeni neki drugi koji će da ispunjavaju njegovu antiglobalističku i antievropsku agendu.
Ne kažem da i druga pozorišta nisu na udaru. Sva su na udaru jer cenzura ide perfidno. Ona nikad nije otvorena i direktna i dolazi po nalogu vlasti.
Ovih dana se na sajtu Narodnog pozorišta pojavila informacija da s ponosom najavljuju da je Vučić Perović, glumac iz njihovog ansambla, osvojio Zlatnu arenu za najbolju mušku ulogu na Pulskom festivalu, a sutradan te objave više nije bilo. Ona je nestala jer za srpsku javnost treba cenzurisati da bilo koji srpski glumac može da dobije nagradu u Hrvatskoj.
Time uprava ne samo uskraćuju pravo jednom glumcu da se diči nagradom koju je dobio na značajnom regionalnom festivalu, već i Narodno pozorište svodi na provincijalno, čaršijsko pozorište.
Na prvoj liniji
Omer Karabeg: Da li je pobuna jača od straha?
Ivan Medenica: Pobuna nije izražena toliko kroz produkciju, koliko kroz ponašanje pozorišnih umetnika. Slika glumaca i glumica koji se nakon predstave sa podignutim indeksima uz gromki aplauz klanjaju publici izbezumljuje predstavnike vlasti. Rade manje-više benigne predstave i onda na kraju izađu pred publiku s podignutim indeksima i to je ono što izazove najveću reakciju.
I to je apsolutno, bez ikakve dileme, čin građanske hrabrosti. Zbog vidljivosti koju kod nas glumci imaju u medijskoj sferi oni imaju vrlo veliki uticaj.
Ivan Medenica: Mora se reći da su glumci danas na prvoj liniji fronta, da trpe najveći pritisak i da ih se najstrože kažnjava sa crnim listama zbog kojih ne mogu da snimaju filmove i serije
Lično mi je čudna ta medijska pojava da su glumci eksperti apsolutno za sve oblasti, ali se mora reći da su oni danas zaista na prvoj liniji fronta, da trpe najveći pritisak i da ih se najstrože kažnjava sa crnim listama zbog kojih ne mogu da snimaju filmove i serije.
Milena Dragićević Šešić: Sa koleginicom Katarinom Nikolić pravila sam analizu transparenata studentskog protesta. Broj transparenata, recimo, sa Danilom Batom Stojkovićem u različitim ulogama iz različitih predstava, filmova i serija zaprepašćujuće je veliki. Tu su i Milena Dravić, i Dragan Nikolić i mnogi drugi naši glumački velikani.
Glumci Milena Dravić i Dragan Nikolić
To pokazuje da su glumci imali značajan uticaj na animaciju i aktivizam unutar studentskog protesta u širem smislu, da naprave vezu i sponu između studentskog protesta i najšire javnosti.
Prazna kasa
Omer Karabeg: Da li će ovo sadašnje nasilje nad pozorištem ostaviti dugoročne posledice na pozorište u Srbiji?
Ivan Medenica: Što se tiče BITEF-a, iako mnogi misle da sadašnja raspolućenost može da dovede i do njegovog nestanka, ja sam optimista i mislim da će se s promenom režima, kad god se ona dogodi, BITEF vratiti na svoje pozicije.
Što se tiče pozorišta u institucionalnom smislu, njima nikakva velika šteta nije naneta. Ima jako mnogo nepravde prema pojedincima, represije i otkaza, ali institucije nisu dovedene pred gašenje. Veliki problem je smanjenje budžeta. Po nekim istraživanjima beogradska pozorišta nemaju sredstava za više od dve premijere godišnje.
Ono čega se najviše plašim je da ćemo se, kada dođe do smene vlasti, suočiti sa mnogim njihovim nepodopštinama koja sada samo naslućujemo. Jedna od njih je zaduživanje i stanje javnih prihoda. Bojim se da će nova vlast biti suočena sa praznom kasom i onda je moguća štednja, a iz iskustva znamo da štednja najpre pogađa kulturu.
Milena Dragićević Šešić: Svako nasilje ostavlja posledice, ali gledajući kako su ustanove kulture izlazile na kraj sa represijom nad crnim talasom 1971, 1972. i 1973. kada se relativno brzo uspostavio pozorišni i filmski sistem, mislim da će tako biti i nakon odlaska ove vlasti. Naravno, tada je bilo je trajnih posledica.
Reditelj Boro Drašković
Recimo, Boro Drašković, jedan od naših najvećih reditelja, godinama nije režirao u pozorištu zbog traume koja mu je naneta skidanjem sa repertoara predstave "Kad su cvetale tikve". Znači, posledica će sigurno biti. Ali imam apsolutnu veru u stvaralačke sposobnosti scene.
Evo, nedavno su glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta vrlo jasno i glasno obeležili početak sezone performansom ispred pozorišta kojim su želeli da poruče da neće ustuknuti u borbi za kulturu i umetnost.
Mislim da će pozorište nakon promene režima krenuti sa novom energijom ne da se vrati na staro, nego da ode u nekom novom, drugačijem pravcu jer smo u 21. veku.