Srbija i Hrvatska su nekako u isto vreme krenule u kupovinu dodatne avio-opreme. Nakon što je kao ruski novogišnji poklon Srbija dobila šest ruskih MiG-ova 29, posle čega je Hrvatska najavila nabavku američki borbenih helikoptera „blek hok“, srpska vlast nabavlja devet helikoptera, ovog puta sa Zapada. Reč je o devet „Erbasovih“ modela X-145M. Te nabavke ne predstavljaju trku u naoružanju između dve zemlje, ocenjuje za Radio Slobodna Evropa Igor Novaković, direktor istraživanja u ISAK fondu. One su izraz legitimni vojnih potreba dveju zemalja.
„Srbija ima, s jedne strane vrlo zastarelu, a s druge, nedovoljnu količinu vojne opreme u ovom domenu. Setimo se, još za vreme vojnog ministra Dragana Šutanovca bilo je mnogo spekulisano o tome koje su potrebe Srbije i onda je, koliko se ja sećam, izvršen onaj remont vazduhoplovne vojne opreme. U tom smislu, određena vrsta potrebe postoji“, ocenjuje Novaković i dodaje da je u igri politički ugao posmatranja, iz kojeg se postavlja pitanje od koga se ta oprema nabavlja.
Upitan zašto je Srbija prihvatila rusku donaciju od šest ruskih MiG-ova 29, za čije modernizovanje se mora potrošiti 185 miliona evra, posle čega će im rok trajanja biti samo 14 godina, Novaković kaže da nema dovoljno informacija o toj analizi troškova i beneficija, ali navodi:
„Ono što znam jeste da je naša sva ostala avijacija, sem domaćih aviona, poticala iz SSSR-a, odnosno, iz Rusije, tako da određeno iskustvo rada na tim letelicama dakako postoji i verovatno su naši mehaničari mnogo više osposobljeni za njih nego da se sad uzimaju neki novi avioni.“
To što dve zemlje istovremeno nabavljaju avio-vojnu opremu Igor Novaković ne vidi kao izraz njihovog međusobnog rivaliteta.
„Ono što je bio tekući plan obeju zemalja jednostavno se istovremeno materijalizovalo i to su mediji, a i političari, upotrebili kako bi stvorili famu oko toga. Hrvatska je članica NATO-a, a Srbija članica NATO programa Partnerstvo za mir i određeni nivo koordinacije sigurno da postoji. To je, dakle, više za upotrebu u javnom mnenju i domaćim političkim diskursima nego što tu ima zaista nekog materijala koji bi se mogao analizirati“, kaže Novaković, ocenjujući da ne vidi nikakvu mogućnost za sukob Srbije i Hrvatske.
A čemu onda služe pitanja ministra Aleksandra Vulina da koga to Hrvatska, kao članica NATO, u okruženju drugih članica Alijanse namerava da napade ako ne Srbiju koja je vojno neutralna?
Novaković takva javna oglašavanja političara svrstava u domen namenjen domaćoj javnosti:
„Čini mi se da je to više za dnevnopolitičku upotrebu u jednom momentu kada slede predsednički izbori, možda i parlamentarni. Na taj način ti političari verovatno pokušavaju da mobilišu elektorat, a naravno, ove teme su uvek oportune i vrlo popularne i lake za takvo korišćenje“, ocenjuje Igor Novaković.