Uklanjanje Hamneija moglo bi da preoblikuje Iran: General Petraeus objašnjava rizike

Posledice ubistva iranskog vrhovnog vođe ajatolaha Alija Hamneija i mnogih visokih zvaničnika nisu izvesne dok se ne pojavi naslednik, izjavio je penzionisani general s četiri zvezdice Dejvid Petreus (David Petraeus ) koji je skoro je četiri decenije proveo u vojsci SAD, komandujući američkim snagama u Iraku i Avganistanu pre nego što je bio direktor (Centralne obaveštajne agencije) CIA 2011-12. godine.

Iako je navedeni cilj američke vojne akcije stvaranje uslova koji bi mogli da omoguće Irancima – ili nezadovoljnim elementima unutar režima – da sruše rukovodstvo Islamske Republike, Petreus naglašava da ostaje da se vidi da li je to realno.

U intervjuu za RSE/RL 2. marta, Petreus je podržao iskren izveštaje administracije predsednika SAD Donalda Trampa (Trump) o operacijama, u kojima se navode značajna dostignuća uz gubitke vojnika i aviona.

Pratite naš blog uživo.

RSE: Kakva je vaša reakcija na komentare ministra odbrane i načelnika Združenog generalštaba?

Petreus: Pa, mislim da su sekretar i načelnik Združenog generalštaba izneli veoma trezven, direktan i sveobuhvatan opis onoga što smo nastojali da uradimo: u opštim crtama su opisali šta smo uradili i postigli, što je izuzetno impresivno, a istovremeno priznajući rizike i izazove i gubitak četiri naša vojnika i tri naša F-15 aviona.

RSE: Američki zvaničnici su opisali strategiju kao stvaranje mogućnosti za Iran i iranski narod da odluči o svojoj budućnosti. Dozvolite mi da se osvrnem na sukcesiju: šta znači smrt vrhovnog vođe Alija Hamneija? Kako njegovo uklanjanje u napadu obezglavljivanja menja unutrašnji balans snaga unutar Islamske Republike?

Petreus: Pa, istina je da još ne znamo i nećemo imati odgovor dok ne saznamo ko će biti zamena. Navodno je postojao plan sukcesije, ali će se on zapravo sprovesti u skladu s ustavom, koji, kao što znate, predviđa privremeni savet predsednika, visokog sudskog zvaničnika i sveštenika, a zatim će se na kraju sastati Skupština stručnjaka i izabrati novog vrhovnog vođu.

Dok ne saznamo ko je novi vrhovni vođa i da li je on pragmatičar ili neki drugi čvrsti ideolog poput dva prethodnika, teško je proceniti.

Čitajte: Posle desetkovanja iranskog liderstva, Ali Laridžani postaje ključni igrač

Ono što bih primetio jeste da nije ubijen samo vrhovni vođa; ubijene su desetine drugih značajnih ličnosti režima – ekvivalenti, ako hoćete, ministra odbrane, načelnika Združenog štaba, vrhovnog komandanta Korpusa islamske revolucionarne garde i niz drugih veoma važnih lidera. Iako svi imaju zamenike, doći će do poremećaja njihovih kapaciteta, kao što je već slučaj.

Sasvim je jasno da se muče da organizuju neku vrstu masovnih udara koje su primenili tokom 12-dnevnog rata. Svakako je bilo mnogo iranskih naređenja za napade, ali izgleda da je došlo do delegiranja ovlašćenja podređenim jedinicama da preduzmu akcije protiv onoga što su verovatno bili prethodno odobreni ciljevi.

Neki od ovih napora su uspeli. Stotine i hiljade njih su odbijeni. Bilo je udara u mnogim zemljama u regionu. Većina je presretnuta, ali neki su prošli i naneli štetu nekim od naših baza u regionu. Jedan napad dronom je očigledno ubio tri vojnika u Kuvajtu. Takođe se dogodila tragedija u Izraelu, gde je pogođeno sklonište od bombi sa značajnim gubitkom života.

Na kraju krajeva, ono što je predsednik jasno stavio do znanja – napominjući da je u svom prvom govoru pomenuo promenu režima, a kasnije pojasnio – jeste da su američke, izraelske i druge operacije namenjene stvaranju uslova koji bi mogli da omoguće narodu, a možda i nezadovoljnim elementima režimskih snaga, da sruše režim. Da li je to realno, ostaje da se vidi.

RSE: Bela kuća navodi da Iran želi da ponovo pokrene pregovore i da će predsednik razgovarati s onim ko je na vlasti. Istovremeno, visoki iranski bezbednosni zvaničnici javno su odbacili razgovore. Ako SAD ponovo otvore razgovore, da li to znači da režim može da zadrži kontrolu, čak i ako je teško oštećen?

Petreus: Ponovo, s obzirom na to da ne idemo na teren da ga eliminišemo, nisam siguran koje su druge opcije. Mislim da je bolje pitanje da li treba da Irancima pružimo bilo kakvu priliku za pregovore. Mislim da bi odgovor trebalo da bude ne.

Ovo bi trebalo da bude razgovor između pobednika i poraženih – čak i ako poraženi još imaju kontrolu, ali su veoma teško oštećeni, razbijen i bez odbrane.

Oni zaista nemaju odbranu sa značajnim kapacitetima protiv vazdušnog ili raketnog napada. Ovo bi uglavnom trebalo da bude jednosmeran razgovor: više ne obogaćujete uranijum; ne obnavljate niti ponovo formirate svoje raketne snage; i prestajete da podržavate ubilačke proksije u regionu koji su ubili hiljade Amerikanaca, Izraelaca i Arapa širom zemalja Zaliva.

Tako bi trebalo da teku ti takozvani pregovori. Ostaje da se vidi da li će to biti održivo. Ako Iran ne pristane, imamo mogućnost da ponovo razmotrimo to pitanje, kao što smo to činili poslednjih nekoliko dana.

RSE: S obzirom na vaše iskustvo u regionu, da li treba da očekujemo konsolidaciju Korpusa islamske revolucionarne garde, fragmentaciju unutar klerikalnog establišmenta ili pojavu alternativnog centra vlasti? Ko je sledeći? Da li ovo povećava verovatnoću kolapsa države ili unutrašnjeg sukoba, ili bi moglo da otvori prostor za drugačiji politički kurs?

Petreus: Mislim da to nudi mogućnost rascepa. Karim Sadžadpur – koga veoma poštujem zbog njegove analize – citirao je iranskog akademika koji je primetio da je ranije režim bio 80 odsto onih koji su zaista verovali u njega – pripadnika tvrde linije i fundamentalista – i 20 odsto šarlatana, onih koji su tu iz koristi putu. Taj akademik sada kaže da je 80 odsto šarlatana i 20 odsto istinskih vernika.

Ako je to slučaj, ovo bi bio trenutak da pragmatičari preuzmu kontrolu nad režimom, napominjući da je ono što je režim postigao od 1979. godine devalvacija iranskog rijala od 99 odsto, međunarodna izolacija i siromaštvo. To nije posebno veliki uspeh.

Iran ima neke od najvećih rezervi sirove nafte na svetu – verujem treće – i drugi je po rezervama prirodnog gasa, kao i obrazovano stanovništvo i dugotrajnu civilizaciju. Kada bi neko mogao da ustane i kaže: "Hajde da zaustavimo ludilo"? Šta je donelo obogaćivanje uranijuma? Šta je donelo naoružavanje proksija na Bliskom istoku? Šta su donele akcije koje su rezultirale smrću toliko arapskih, izraelskih, pa čak i američkih suseda?

Čitajte: Smrt Hamneija veliki udarac, ali kolaps iranskog sistema nije zagarantovan

RSE: Ako promena režima treba da dođe iznutra, koliko je to realno, s obzirom na to da su obični Iranci nenaoružani i da nisu organizovani?

Petreus: Oni nemaju oružje, organizaciju niti stvarne vojne kapacitete. To može doći samo od elemenata unutar režima, koji imaju monopol na vojnu moć i liderstvo koje bi moglo da odvuče neke članove režima i okupi narod.

Primećeno je da u situacijama poput ove, ljudi s najviše oružja i najvećom spremnošću da budu brutalni često pobeđuju. Ali bilo je i obojenih revolucija koje su okončale neke autoritarne režime posle raspada Sovjetskog Saveza i pada Berlinskog zida. To daje izvesnu nadu.

Ipak, osnovna pretpostavka je da će režim biti veoma razbijen, okrvavljen i oslabljen, ali dovoljno kohezivan da preživi – preživeće s ogromnom štetom, gubicima i razaranjima.

RSE: Kratkoročno, kakvoj politici bi Vašington trebalo da da prioritet kako bi zaštito regionalnu stabilnost dok istovremeno ostvaruje svoje ciljeve?

Petreus: SAD, Izrael i drugi trebalo bi što pre da smanje iranska sredstva za odmazdu – njegovu sposobnost da poremeti slobodu plovidbe u Zalivu, minira Ormuski moreuz ili napadne brodove tamo. Verujem da su dva broda pogođena u širem području moreuza.

Trebalo bi da smanjimo njegovu sposobnost da obnovi svoje najopasnije kapacitete – ne samo rakete i lansere, već i proizvodne pogone. Isto važi i za dronove, kratkog i dugog dometa, i za mornaričke brodove koji mogu da poremete Zaliv. SAD su navodno juče uništile otprilike devet takvih brodova.

Sve veći strahovi od širenja sukoba na Bliskom istoku

Takođe bi trebalo da integrišemo i ojačamo odbranu od iranskih raketa i dronova i da obezbedimo stabilizujuću, koordinirajuću ulogu. Kada sam komandovao Centralnom komandom, bilo je trenutaka kada države Zaliva nisu htele da međusobno razmenjuju svoje slike protivvazdušne odbrane, ali su je delili s nama.

Na duži rok, cilj bi trebalo da bude Iran koji više nije ni približno toliko preteći, koji ne može da obogaćuje uranijum, koji ne može da postavlja rakete i koji ne podržava proksije. Ako ne pristane, Izrael i/ili Sjedinjene Države će možda morati ponovo da demonstriraju vojne kapacitete.

RSE: Kako će ovi događaji uticati na iranske proksi grupe širom regiona? Kako bi SAD i njihovi partneri trebalo da se pripreme za moguću eskalaciju?

Petreus: Prvo, shvatiti kapacitete posrednika. Svi su dramatično degradirani – među njima i Hezbolah – iako su juče ispalili nekoliko raketa ili projektila na Izrael, zbog čega će biti žestoko napadnuti. Hamas više nije značajna strateška pretnja, mada ostaje izazov jer je i dalje najjača oružana snaga u naseljenim delovima Gaze. Sirija više nije saveznik Irana.

Već su dramatično oslabljeni. Ključ je spremnost za ono što bi mogli pokušati u podršci iranskim naporima. Izraelski pristup od 11. septembra se promenio; neće dozvoliti da se pretnje ponovo pojave kao u prošlosti.