Porodice 16 radnika Radio televizije Srbije (RTS) poginulih u NATO bombardovanju 1999., predale su Specijalnom tužilaštvu za organizovani kriminal nove dokaze o tom slučaju i zatražile obnovu i proširenje sudskog postupka. Zbog toga što zaposleni na vreme nisu izmešteni, osuđen je samo direktor RTS-a, ali su odgovorni na višim instancama ostali nekažnjeni.
Kao jedan od ključnih dokaza, roditelji poginulih dostavili su izveštaje oficira bezbednosti sa citatima presretnutih razgovora NATO pilota, koji ukazuju da su nadležni znali da će zgrada RTS-a biti bombardovana. U tom materijalu nalazi se i deo izveštaja vojnog potpukovnika Lakića Đorovića višoj instanci u kojoj se citiraju ti transkripti. Lakić Đorović, u vreme bombardovanja službenik Ministarstva odbrane SR Jugoslavije, sada se pojavio kao glavni svedok.
On je, kako je za naš program izjavio Zoran Janić, autor knjige "Tišina u Aberdarevoj" koja se do detalja bavi slučajem bombardovanja RTS-a, kao tadašnji vojni tužilac po nalogu civilnog suda 2001. formirao predmet 1114-2:
"U kome se nalazilo 20 dokumenata, između ostalog i izveštaj oficira bezbednosti – ukupno tri nezavisna izveštaja Vojne bezbednosti. I u sva tri se citiraju ti transkripti, i zaključak iz sva tri jeste da je vojni državni vrh bio upozoren na vreme o napadu na RTS."
Janić kaže da mora biti uzet u obzir taj dokument u kom je zabeleženo da su tog 23. aprila 1999. godine domaće službe presrele komunikaciju pilota NATO aviona sa svojom bazom:
"Tri puta su oni hvatali – kad su krenuli, kad su izvršili i u povratku. Pa kaže se da kreću na cilj, RTS, posle toga se javlja da je izvršen zadatak, i treći je u povratku. To pokazuje da je vojska, zapravo, glavni saučesnik u tom zločinu. Oni su imali, znači, presretnute te razgovore. Na stranu sve one tajne veze, diplomatske, javne i polujavne, kojima je javio da će bombardovati RTS."
Iako porodice poginulih sve vreme tvrde da za pogibiju u državnoj televiziji najveću krivicu snosi državno i vojno rukovodstvo režima Slobodana Miloševića, jedino je osuđen, na deset godina zatvora, tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović, koji je posle dugog bekstva uhapšen u Crnoj Gori.
Dragoljub Todorović, advokat porodica poginulih, rekao je da mu se ne može ponovo suditi jer je presuda pravosnažna, ali je najavio da će rodbina stradalih uputiti zahtev za zaštitu zakonitosti:
"Smatramo da je to čisto umišljajno delo ubistva više lica. Mogu da se izvedu dokazi, na zahtev republičkog javnog tužioca, koji će dovesti do rešenja, kojim Sud konstatuje da je povređen zakon, u korist okrivljenog Milanovića. Nama je i to dovoljno. Nama nije cilj da ne znam koliko dugo leži u zatvoru, nego da se tačno zna ko je kriv i zašto je kriv."
Porodice su tužilaštvu dostavile i izveštaje i upozorenja Vrhovnoj komandi od strane vojnih službi bezbednosti da će zgrada državne televizije biti bombardovana, kao i sva druga dokumenta koja se tiču odbrane RTS-a i njegovog delovanja u ratnim uslovima.
Žanka Stojanović, majka poginulog Nebojše, kaže da porodice žrtava smatraju da su mnogi dokazi i izjave svedoka bili zanemareni tokom suđenja Dragoljubu Milanoviću, i da tužilaštvo mora da pokrene novu istragu:
"I da pravda izađe na videlo, da su ljudi ostavljeni da izginu. Treba li ovoj državi da se nacrta? I želimo samo da ministar odbrane održi svoje obećanje od pre godinu i po dana. To je sve. Ako nemaju dokumentaciju, neka je pronađu – dokumentacija postoji."
Porodice poginulih radnika RTS-a ranije su od ministra odbrane Srbije Dragana Šutanovca zatražile da to ministarstvo sudu podnese dokaze da su državni i vojni vrh 23. aprila 1999. znali vreme u koje će televizija biti bombardovana. Da je samo suđenje Dragoljubu Milanoviću opstruirano, priča Zoran Janić, vidi se i po tome šta se dogodilo potpukovniku Lakiću Đoroviću, nakon što je po nalogu suda svedoke iz vojske oslobodio čuvanja vojne tajne:
"I onda je on dao dozvolu da se ti ljudi pojave pred sudom. Međutim, njegov nadležni, Cvetković, preinačio je tu odluku Đorovića i zabranio tim ljudima da svedoče. Posle toga počinje šikaniranje, proganjanje. On je uhapšen nasilno, prećeno mu je, prevremeno je penzionisan."
Za roditelje stradalih slučaj bombardovanja RTS-a nije završen jer, kako kažu, nisu osuđeni svi koji su zaposlene ostavili u televiziji, iako su znali da će biti bombardovana.
Kuzman Stojmenovski, otac poginulog Darka, poručio je da očekuje da pravosuđe konačno počne da radi svoj posao:
"Neka neko pita, i neka se zapita, zašto je to urađeno. Da neko na svoju ruku odlučuje – da li su to pojedinci, da li je to vojska, policija ili država – da neke ljude žrtvuje. U ime čega? Hoćemo da država kaže – jeste, krivi su. Nije samo jedan kriv, znate, još je neko učestvovao u toj grupi koja je rešila da žrtvuje 16 radnika RTS-a."
U NATO bombardovanju RTS-a 23. aprila '99, poginuli su Jelica Munitlak, Milovan Janković, Dragan Tasić, Dejan Marković, Milan Joksimović, Slobodan Jontić, Slaviša Stevanović, Nebojša Stojanović, Aleksandar Deletić, Ivan Stukalo, Tomislav Mitrović, Ksenija Banković, Siniša Medić, Branislav Jovanović, Darko Stojmenovski i Dragorad Dragojević.
Ukupno tri nezavisna izveštaja Vojne bezbednosti. I u sva tri se citiraju ti transkripti, i zaključak iz sva tri jeste da je vojni državni vrh bio upozoren na vreme o napadu na RTS.
"U kome se nalazilo 20 dokumenata, između ostalog i izveštaj oficira bezbednosti – ukupno tri nezavisna izveštaja Vojne bezbednosti. I u sva tri se citiraju ti transkripti, i zaključak iz sva tri jeste da je vojni državni vrh bio upozoren na vreme o napadu na RTS."
Janić kaže da mora biti uzet u obzir taj dokument u kom je zabeleženo da su tog 23. aprila 1999. godine domaće službe presrele komunikaciju pilota NATO aviona sa svojom bazom:
"Tri puta su oni hvatali – kad su krenuli, kad su izvršili i u povratku. Pa kaže se da kreću na cilj, RTS, posle toga se javlja da je izvršen zadatak, i treći je u povratku. To pokazuje da je vojska, zapravo, glavni saučesnik u tom zločinu. Oni su imali, znači, presretnute te razgovore. Na stranu sve one tajne veze, diplomatske, javne i polujavne, kojima je javio da će bombardovati RTS."
Iako porodice poginulih sve vreme tvrde da za pogibiju u državnoj televiziji najveću krivicu snosi državno i vojno rukovodstvo režima Slobodana Miloševića, jedino je osuđen, na deset godina zatvora, tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović, koji je posle dugog bekstva uhapšen u Crnoj Gori.
Dragoljub Todorović, advokat porodica poginulih, rekao je da mu se ne može ponovo suditi jer je presuda pravosnažna, ali je najavio da će rodbina stradalih uputiti zahtev za zaštitu zakonitosti:
"Smatramo da je to čisto umišljajno delo ubistva više lica. Mogu da se izvedu dokazi, na zahtev republičkog javnog tužioca, koji će dovesti do rešenja, kojim Sud konstatuje da je povređen zakon, u korist okrivljenog Milanovića. Nama je i to dovoljno. Nama nije cilj da ne znam koliko dugo leži u zatvoru, nego da se tačno zna ko je kriv i zašto je kriv."
I da pravda izađe na videlo, da su ljudi ostavljeni da izginu. Treba li ovoj državi da se nacrta?
Žanka Stojanović, majka poginulog Nebojše, kaže da porodice žrtava smatraju da su mnogi dokazi i izjave svedoka bili zanemareni tokom suđenja Dragoljubu Milanoviću, i da tužilaštvo mora da pokrene novu istragu:
"I da pravda izađe na videlo, da su ljudi ostavljeni da izginu. Treba li ovoj državi da se nacrta? I želimo samo da ministar odbrane održi svoje obećanje od pre godinu i po dana. To je sve. Ako nemaju dokumentaciju, neka je pronađu – dokumentacija postoji."
Porodice poginulih radnika RTS-a ranije su od ministra odbrane Srbije Dragana Šutanovca zatražile da to ministarstvo sudu podnese dokaze da su državni i vojni vrh 23. aprila 1999. znali vreme u koje će televizija biti bombardovana. Da je samo suđenje Dragoljubu Milanoviću opstruirano, priča Zoran Janić, vidi se i po tome šta se dogodilo potpukovniku Lakiću Đoroviću, nakon što je po nalogu suda svedoke iz vojske oslobodio čuvanja vojne tajne:
Neka neko pita, i neka se zapita, zašto je to urađeno. Da neko na svoju ruku odlučuje – da li su to pojedinci, da li je to vojska, policija ili država – da neke ljude žrtvuje.
Za roditelje stradalih slučaj bombardovanja RTS-a nije završen jer, kako kažu, nisu osuđeni svi koji su zaposlene ostavili u televiziji, iako su znali da će biti bombardovana.
Kuzman Stojmenovski, otac poginulog Darka, poručio je da očekuje da pravosuđe konačno počne da radi svoj posao:
"Neka neko pita, i neka se zapita, zašto je to urađeno. Da neko na svoju ruku odlučuje – da li su to pojedinci, da li je to vojska, policija ili država – da neke ljude žrtvuje. U ime čega? Hoćemo da država kaže – jeste, krivi su. Nije samo jedan kriv, znate, još je neko učestvovao u toj grupi koja je rešila da žrtvuje 16 radnika RTS-a."
U NATO bombardovanju RTS-a 23. aprila '99, poginuli su Jelica Munitlak, Milovan Janković, Dragan Tasić, Dejan Marković, Milan Joksimović, Slobodan Jontić, Slaviša Stevanović, Nebojša Stojanović, Aleksandar Deletić, Ivan Stukalo, Tomislav Mitrović, Ksenija Banković, Siniša Medić, Branislav Jovanović, Darko Stojmenovski i Dragorad Dragojević.