Dr. Vedran Džihić, politolog, predavač na Institutu za političke nauke u Beču, komentariše aktuelnu političku situaciju u Bosni i Hercegovini, masovne proteste građana i bh. zastoj na evropskom putu.
RSE: Kako Vi, gospodine Džihiću, doživljavate plenume građana, u čemu je njihova snaga i šta kao poseban domet ove građanske inicijative izdvajate?
Džihić: Mislim da su plenumi u principu krucijalna stvar, pošto smo u Bosni i Hercegovini od '95. do danas imali sve raznorazne pokušaje demokratizacije – izvana, iznutra, sastanaka, pregovora – ali, u principu nikada nismo imali nešto što je suštinski demokratsko. Sad su krenuli po prvi put. Oni su na neki način prodigmatična stvar za sve što je do sada dejtonska Bosna bila, a što nije trebala da bude, i sve ono što Bosna i Hercegovina može da bude, a nije bila. Ja ih vidim kao neko embrionalno začeće neke nove Bosne i Hercegovine.
RSE: Zbog čega mislite da su oni vjesnici nečeg novog?
Džihić: Oni prvi put pokazuju da je ta partikularna priča o tim zasebnim, suprotstavljenim entitetima koja se baštini već dvije decenije, u principu jedna mitologija, jedan narativ koji se razvija na političkoj matrici, koji suštinski nije takav, iako se nama, kad posmatramo sa strane, čini da je to tako. To je prva dimenzija. Nisu to samo entiteti, mržnja, ugroženost, nego tu postoji nešto drugo. Drugo, konačno se kroz plenume, suštinska demokratska debata vraća u javni prostor, vraća građanima. Od Dejtona je počelo da se sve dogovara iza zatvorenih vrata, po nekim zračnim lukama, po nekim specijalnim, tajnim mjestima, u nekom specijalnom aranžmanu interesne zajednice. Ovo je prvi put da se pregovaranje, kao proces i demokratska deliberalizacija, vraća u javni prostor, vraća se građanima. Treći element – ovo je po prvi put debata bez hijerarhija. Naravno, postoje neke strukture u okviru plenuma, ali je ona dehijerarhizirana, ravnopravna, i u okviru tih plenuma, i ako postoje pokušaji manipulacije izvana, čini mi se da to građani uspijevaju zaista dobro da organiziraju, da je to i na taj način nešto novo. Formira se neka drugačija kompetencija Bosne i Hercegovine, neki mladi eksperti koji su do sada bili u sjenci ovih nadrieksperata koji su do sada vodili i koji su, u principu, samo eksperti za krađu.
RSE: Slijedeći ovu vašu ocjenu, zanima me koliko su plenumi, a samim tim i protesti, na određeni način izraz nezadovoljstva zbog stalnih isticanja nacionalnog ili entičkog? Vidite li Vi ovu, uslovno rečeno, kopču?
Džihić: Ima tu jedan strateški element. Mislim da su u protestima i plenumima građani uspjeli da ne upadnu automatski u tu neku etnopolitičku klopku. Recimo, etnopolitička klopka bila bi ta da su oni kao privi zahtjev istakli reformu Ustava, ukidanje Republike Srpske... To bi onda dalo političarima mogućnost da počnu onu svoju standardnu ploču da puštaju o tome kako Bošnjaci napadaju Srbe, Srbi Bošnjake, Hrvati Bošnjake itd. Oni su zaista išli putem da su to socijalni protesti, da žele konkretne stvari koje uopšte nemaju etnički predznak. E, sad, tumačeći sve te zahtjeve i gledajući na čemu je ta takva nepravedna Bosna i Hercegovina nastala, a velikim dijelom je nastala na činjenici da je posljedica nakaradnog državnog ustrojstva koje potiče iz Dejtona. Iza svega toga u suštini stoji, implicitno, promišljanje i zahtjev da je ta iracionalna struktura, skupa, nefunkcionalna, kleptokratska struktura od Dejtona na ovamo nešto što je prouzrokovalo i socijalni pad, i nezaposlenost i proizvelo te neodgovorne elite, pošto im je dala okvir za to. Na kraju ipak stoji ta činjenica da je bez suštinske promjene dejtonskog ustava nemoguća neka, na duge staze normalna, Bosna i Hercegovina.
RSE: Kako objašnjavate 'iznenađenost' bh političara demonstracijama i protestima?
Džihić: Iznenađenost je bila za očekivati – poznato je iz svakodnevnog života i života ljudske vrste, da kad neko živi neki duži period u nekom stanju, kao što je od '95 na ovamo slučaj sa bh. elitama, onda taj život u tom stanju počinje da postaje realnost, onda tu nastaju iluzije i čovjek misli da je to realni život, da je to to, da ne postoji ništa drugo, da ih niko ne može maknuti, i da je taj njihov ustaljeni način, modus operandi na koji su se navikli, do vječnosti. Kada se desi ovako nešto, onda su oni zbunjeni. Na početku su prvo zbunjeni, onda su, ovaj put na sreću, bili malo uplašeni. Treća reakcija, koju sad vidimo na državnom nivou, na entitetskom nivou, kod nekih političkih stranaka, jeste reakcija koja je reakcija iz ovog prijašnjeg lažnog života. Znači, oni su opet počeli da vrte tu ploču – ugroženost, Milorad Dodik kaže da su ovi borci koji su na ulicama Banjaluke manipulisani, da nisu pravi borci, HDZ tvrdi da je to sve zavjera protiv nekog trećeg entiteta, za neku bošnjačku unitarnu Bosnu i Hercegovinu. U principu, njihova reakcija pokazuje da nisu ništa shvatili. Činjenica da još uvijek nisu shvatili poruku, da još uvijek nisu počeli da se suštinski bude iz sna, jednostavno ukazuje na to da se protesti moraju nastaviti, da plenumi moraju da nastave sa radom, da to mora da bude proces koji se ne smije zaustaviti. Jednostavno, našim političkim elitama, pošto su tako dugo spavale u tom nekom zimskom iluzornom snu, buđenje može doći samo onda ako ih neko radikalno prodrma. To radikalno prodrmavanje je u procesu, važno je da je počelo. Ja mislim, ako se tu ustraje, da će elite na kraju biti ogoljene i da shvate da taj život koji su živjeli zadnjih petnaestak godina i taj sistem na koji su navikli pripadaju prošlosti.
RSE: Razlozi za demonstracije proističu, između ostalog, iz potpuno blokiranih reformskih procesa, zbog čega Bosna i Hercegovina ima izuzetno slabe rezultate u procesu približavanju Evropskoj uniji. Da li je izlaz u drugačijem pristupu Unije prema BiH, u skraćenom putu do članstva, kako to predlaže Vesna Pusić, ministrica spoljnih poslova Hrvatske?
Džihić: Ja mislim, a to su i ovi protesti pokazali, da je u ovom momentu na neki način raskrinkana i politika Evropske unije prema Bosni i Hercegovini, koja je zadnjih godina, tamo negdje od početka krize u Evropi oko ustava, oko ekonomske krize 2006.,2007., 2008. do danas, bila reaktivna, pasivna, nikakva, ljudi u Briselu su nezainteresovani, svaki put se koriste standardne floskule, tako da se politika Evropske unije prema Bosni i Hercegovini zadnjih par godina može svesti na jednu riječ – da je to ciničan odnos - 'Uzmite sudbinu u vaše ruke, ali mi smo ti koji smo vam napravili takvu sudbinu '95. i poslije toga' – to je jednostavno samo cinično. Mislim da za 'be there as usual' u Bosni i Hercegovini više nema prostora. To možda može biti strategija u Crnoj Gori ili nekim drugim zemljama regije, ali u Bosni i Hercegovini definitivno ne. Mora doći do neke promjene. E, sad, šta ta promjena može da bude? Ja bih sugerirao – potrebno je nešto zaista radikalno od strane Evropske unije, bez obzira da li je to u ovom momentu moguće, da li je to realno ili nije. To bi mogla da bude neka vrsta Big Banga u tom smislu da Evropska unija, ne samo Bosni i Hercegovini nego i nekim drugim zemljama regije, ponudi puno brži put ka punom članstvu u EU, imajući u vidu da je to regija koja nema puno stanovnika, koja je de facto većim dijelom već integrisana u strukture Evropske unije, i taj Big Bang bi mogao početi u Bosni i Hercegovini konkretno, recimo, sa početkom tog screening procesa.
RSE: Šta bi to konkretno podrazumijevalo?
Džihić: Znači – Evropska unija definiše neke jasne stepenice koje moraju da se dostignu, pravi jasne nagrade ako se to uspije, i definiše jasne kazne ako se to ne uradi. Proces screeninga bi pokazao jasno gdje se Bosna i Hercegovina nalazi, šta može, šta ne može, stvorio bi jednu atmosferu gdje bi, uz jasnu definiciju pojedinih reformi i datuma u kojim okvirima se te reforme moraju ispuniti, moglo doći do neke alijanse između građana i Evropske unije. Znači, ne političara. Taj neki sistem jasnih i transparentnih uslova, ali u okviru punopravnih pregovora s EU, mogao bi biti rješenje za Bosnu i Hercegovinu, pa i za Makedoniju, koja je blokirana zbog imena. Isto tako i za Kosovo i za neke druge zemlje. Jednostavno, Evropska unija može i mora puno više u Bosni i Hercegovini, potpuno jasno, jer ovo do sada je porazna strategija koja nema nikakve rezultate. Evropska unija može više, što pokazuje slučaj Srbije i Kosova – tu postoji jasan pritisak, jasan zadatak, jasan deadline do kad se nešto mora ispuniti. Evropska unija može da stvori okvir gdje političari počnu da se kreću i da djeluju.
RSE: Kako Vi, gospodine Džihiću, doživljavate plenume građana, u čemu je njihova snaga i šta kao poseban domet ove građanske inicijative izdvajate?
Džihić: Mislim da su plenumi u principu krucijalna stvar, pošto smo u Bosni i Hercegovini od '95. do danas imali sve raznorazne pokušaje demokratizacije – izvana, iznutra, sastanaka, pregovora – ali, u principu nikada nismo imali nešto što je suštinski demokratsko. Sad su krenuli po prvi put. Oni su na neki način prodigmatična stvar za sve što je do sada dejtonska Bosna bila, a što nije trebala da bude, i sve ono što Bosna i Hercegovina može da bude, a nije bila. Ja ih vidim kao neko embrionalno začeće neke nove Bosne i Hercegovine.
RSE: Zbog čega mislite da su oni vjesnici nečeg novog?
Džihić: Oni prvi put pokazuju da je ta partikularna priča o tim zasebnim, suprotstavljenim entitetima koja se baštini već dvije decenije, u principu jedna mitologija, jedan narativ koji se razvija na političkoj matrici, koji suštinski nije takav, iako se nama, kad posmatramo sa strane, čini da je to tako. To je prva dimenzija. Nisu to samo entiteti, mržnja, ugroženost, nego tu postoji nešto drugo. Drugo, konačno se kroz plenume, suštinska demokratska debata vraća u javni prostor, vraća građanima. Od Dejtona je počelo da se sve dogovara iza zatvorenih vrata, po nekim zračnim lukama, po nekim specijalnim, tajnim mjestima, u nekom specijalnom aranžmanu interesne zajednice. Ovo je prvi put da se pregovaranje, kao proces i demokratska deliberalizacija, vraća u javni prostor, vraća se građanima. Treći element – ovo je po prvi put debata bez hijerarhija. Naravno, postoje neke strukture u okviru plenuma, ali je ona dehijerarhizirana, ravnopravna, i u okviru tih plenuma, i ako postoje pokušaji manipulacije izvana, čini mi se da to građani uspijevaju zaista dobro da organiziraju, da je to i na taj način nešto novo. Formira se neka drugačija kompetencija Bosne i Hercegovine, neki mladi eksperti koji su do sada bili u sjenci ovih nadrieksperata koji su do sada vodili i koji su, u principu, samo eksperti za krađu.
RSE: Slijedeći ovu vašu ocjenu, zanima me koliko su plenumi, a samim tim i protesti, na određeni način izraz nezadovoljstva zbog stalnih isticanja nacionalnog ili entičkog? Vidite li Vi ovu, uslovno rečeno, kopču?
Mislim da su u protestima i plenumima građani uspjeli da ne upadnu automatski u tu neku etnopolitičku klopku
Džihić: Ima tu jedan strateški element. Mislim da su u protestima i plenumima građani uspjeli da ne upadnu automatski u tu neku etnopolitičku klopku. Recimo, etnopolitička klopka bila bi ta da su oni kao privi zahtjev istakli reformu Ustava, ukidanje Republike Srpske... To bi onda dalo političarima mogućnost da počnu onu svoju standardnu ploču da puštaju o tome kako Bošnjaci napadaju Srbe, Srbi Bošnjake, Hrvati Bošnjake itd. Oni su zaista išli putem da su to socijalni protesti, da žele konkretne stvari koje uopšte nemaju etnički predznak. E, sad, tumačeći sve te zahtjeve i gledajući na čemu je ta takva nepravedna Bosna i Hercegovina nastala, a velikim dijelom je nastala na činjenici da je posljedica nakaradnog državnog ustrojstva koje potiče iz Dejtona. Iza svega toga u suštini stoji, implicitno, promišljanje i zahtjev da je ta iracionalna struktura, skupa, nefunkcionalna, kleptokratska struktura od Dejtona na ovamo nešto što je prouzrokovalo i socijalni pad, i nezaposlenost i proizvelo te neodgovorne elite, pošto im je dala okvir za to. Na kraju ipak stoji ta činjenica da je bez suštinske promjene dejtonskog ustava nemoguća neka, na duge staze normalna, Bosna i Hercegovina.
RSE: Kako objašnjavate 'iznenađenost' bh političara demonstracijama i protestima?
Džihić: Iznenađenost je bila za očekivati – poznato je iz svakodnevnog života i života ljudske vrste, da kad neko živi neki duži period u nekom stanju, kao što je od '95 na ovamo slučaj sa bh. elitama, onda taj život u tom stanju počinje da postaje realnost, onda tu nastaju iluzije i čovjek misli da je to realni život, da je to to, da ne postoji ništa drugo, da ih niko ne može maknuti, i da je taj njihov ustaljeni način, modus operandi na koji su se navikli, do vječnosti. Kada se desi ovako nešto, onda su oni zbunjeni. Na početku su prvo zbunjeni, onda su, ovaj put na sreću, bili malo uplašeni. Treća reakcija, koju sad vidimo na državnom nivou, na entitetskom nivou, kod nekih političkih stranaka, jeste reakcija koja je reakcija iz ovog prijašnjeg lažnog života. Znači, oni su opet počeli da vrte tu ploču – ugroženost, Milorad Dodik kaže da su ovi borci koji su na ulicama Banjaluke manipulisani, da nisu pravi borci, HDZ tvrdi da je to sve zavjera protiv nekog trećeg entiteta, za neku bošnjačku unitarnu Bosnu i Hercegovinu. U principu, njihova reakcija pokazuje da nisu ništa shvatili. Činjenica da još uvijek nisu shvatili poruku, da još uvijek nisu počeli da se suštinski bude iz sna, jednostavno ukazuje na to da se protesti moraju nastaviti, da plenumi moraju da nastave sa radom, da to mora da bude proces koji se ne smije zaustaviti. Jednostavno, našim političkim elitama, pošto su tako dugo spavale u tom nekom zimskom iluzornom snu, buđenje može doći samo onda ako ih neko radikalno prodrma. To radikalno prodrmavanje je u procesu, važno je da je počelo. Ja mislim, ako se tu ustraje, da će elite na kraju biti ogoljene i da shvate da taj život koji su živjeli zadnjih petnaestak godina i taj sistem na koji su navikli pripadaju prošlosti.
RSE: Razlozi za demonstracije proističu, između ostalog, iz potpuno blokiranih reformskih procesa, zbog čega Bosna i Hercegovina ima izuzetno slabe rezultate u procesu približavanju Evropskoj uniji. Da li je izlaz u drugačijem pristupu Unije prema BiH, u skraćenom putu do članstva, kako to predlaže Vesna Pusić, ministrica spoljnih poslova Hrvatske?
Potrebno je nešto zaista radikalno od strane Evropske unije, bez obzira da li je to u ovom momentu moguće, da li je to realno ili nije
Džihić: Ja mislim, a to su i ovi protesti pokazali, da je u ovom momentu na neki način raskrinkana i politika Evropske unije prema Bosni i Hercegovini, koja je zadnjih godina, tamo negdje od početka krize u Evropi oko ustava, oko ekonomske krize 2006.,2007., 2008. do danas, bila reaktivna, pasivna, nikakva, ljudi u Briselu su nezainteresovani, svaki put se koriste standardne floskule, tako da se politika Evropske unije prema Bosni i Hercegovini zadnjih par godina može svesti na jednu riječ – da je to ciničan odnos - 'Uzmite sudbinu u vaše ruke, ali mi smo ti koji smo vam napravili takvu sudbinu '95. i poslije toga' – to je jednostavno samo cinično. Mislim da za 'be there as usual' u Bosni i Hercegovini više nema prostora. To možda može biti strategija u Crnoj Gori ili nekim drugim zemljama regije, ali u Bosni i Hercegovini definitivno ne. Mora doći do neke promjene. E, sad, šta ta promjena može da bude? Ja bih sugerirao – potrebno je nešto zaista radikalno od strane Evropske unije, bez obzira da li je to u ovom momentu moguće, da li je to realno ili nije. To bi mogla da bude neka vrsta Big Banga u tom smislu da Evropska unija, ne samo Bosni i Hercegovini nego i nekim drugim zemljama regije, ponudi puno brži put ka punom članstvu u EU, imajući u vidu da je to regija koja nema puno stanovnika, koja je de facto većim dijelom već integrisana u strukture Evropske unije, i taj Big Bang bi mogao početi u Bosni i Hercegovini konkretno, recimo, sa početkom tog screening procesa.
RSE: Šta bi to konkretno podrazumijevalo?
Džihić: Znači – Evropska unija definiše neke jasne stepenice koje moraju da se dostignu, pravi jasne nagrade ako se to uspije, i definiše jasne kazne ako se to ne uradi. Proces screeninga bi pokazao jasno gdje se Bosna i Hercegovina nalazi, šta može, šta ne može, stvorio bi jednu atmosferu gdje bi, uz jasnu definiciju pojedinih reformi i datuma u kojim okvirima se te reforme moraju ispuniti, moglo doći do neke alijanse između građana i Evropske unije. Znači, ne političara. Taj neki sistem jasnih i transparentnih uslova, ali u okviru punopravnih pregovora s EU, mogao bi biti rješenje za Bosnu i Hercegovinu, pa i za Makedoniju, koja je blokirana zbog imena. Isto tako i za Kosovo i za neke druge zemlje. Jednostavno, Evropska unija može i mora puno više u Bosni i Hercegovini, potpuno jasno, jer ovo do sada je porazna strategija koja nema nikakve rezultate. Evropska unija može više, što pokazuje slučaj Srbije i Kosova – tu postoji jasan pritisak, jasan zadatak, jasan deadline do kad se nešto mora ispuniti. Evropska unija može da stvori okvir gdje političari počnu da se kreću i da djeluju.