Telefonski razgovor Ivice Dačića i Hashima Thaçija.
- Alo, Hašime, Ivica je...
- Molim?
- Kažem: Ivica je, Ivica Dačić...
- Znam ja koji Ivica, ali ne znam šta da kažem.
- Nadam se da ne smetam.
- Ne smetaš, ne smetaš...
- Pa što si onda tako zbunjen?
- Nisam zbunjen, nego nisam ni primijetio kad je prije došla nova godina...
- Koja nova godina?
- Pa 2013.
- Koliko ja znam, još nije došla. Tek je 11. decembar.
- A zašto onda zoveš?
- A što da ne zovem?
- Zar nije dogovoreno da se vidimo 17. januara u Bruxellesu i da nastavimo razgovore?
- Jeste, dogovoreno je.
- Pa što me zoveš mjesec dana unaprijed? Ako misliš da otkažeš sastanak, nazovi gospođu Ashton, pa će ona da mi prenese.
- Uopšte ne mislim da otkažem. Što da otkazujem kad nam je ovako lepo krenulo: i kontrola na graničnim prelazima i sve ostalo što se od nas u ovom momentu traži...
- Nitko ne traži da održavamo telefonske kontakte.
- Ne traži, ali možemo valjda da se čujemo s vremena na vreme.
- Možemo, ali ne znam zašto. Sve smo rekli prije pet-šest dana na sastanku s gospođom Ashton.
- Pa nismo rekli baš sve. Znaš, hteo sam nešto da te pitam, ali nije bila prilika, imali smo toliko toga konstruktivnog na dnevnom redu...
- Šta si, čoveče, zapeo za tu gospođu Ešton?! Ne mora ona da zna baš sve...
- Oprosti, ali ja ne želim da išta radimo iza njenih leđa i bez njenog dopuštenja.
- A jesi li pitao njeno odobrenje za onu izjavu o Velikoj Albaniji?
- Čiju izjavu?
- Onu tvoju. Nemoj da se sad praviš mutav...
- Ja nisam spominjao nikakvu Veliku Albaniju.
- Jok, već je moja pokojna čukunbaba govorila da bi za sve Albance bilo bolje da žive u jednoj jedinoj državi. Šta je to ako nije Velika Albanija!?
- Ja sam rekao da bi bilo bolje da živimo u jednoj državi unutar europske obitelji. A ti si, ako imaš nešto protiv europskog zajedništva, mogao da se žališ gospođi Ashton.
- Opet ti s tom gospođom Ešton!
- Hoćeš da je nazovem i da joj kažem da ti dobiješ ospice svaki put kad spomenem njeno ime?
- Nemoj, nemoj, nema potrebe... Ali znaš šta, Hašime... Stvarno nije u redu da s jedne strane šuruješ s Tiranom po pitanju Velike Albanije, a s druge strane se zaklinješ u Evropu.
- Mogao si to da kažeš prošle sedmice u Bruxellesu, pred gospođom Ashton.
- Jeste, pa da umesto konstruktivnog dijaloga imamo svađu...
- Kakvu svađu? Nije mi ni na kraj pameti da se pred gospođom Ashton s tobom svađam oko toga tko je veći zagovornik Velike Albanije: ti ili ja...
- O čemu ti, čoveče, govoriš?
- O tome što zna i gospođa Ashton: da si ti najveći Velikoalbanac koji postoji.
- Ja?
- Nego tko drugi? Na cijelom Kosovu, a ni u Albaniji, nema Albanca koji bi se usudio predložiti ono što si ti predložio.
- A šta sam to ja predložio?
- Mnogo mi se praviš kratkopametan. Oprosti što pitam, ali eto baš me zanima: jesi li ikad čuo za novine koje se zovu NIN?
- Kakvo je to pitanje? Naravski da jesam.
- Dobro. Mozak ti, znači, nije posve ishlapio... A jesi li ikad čuo za nekog Ivicu Dačića koji je u tom NIN-u izjavio da bi Kosovo trebalo podijeliti između Albanije i Srbije, jer da je to jedina realna opcija?
- Ih, kad je to bilo...
- To je bilo lani u junu – dakle, ne tako davno – kad si isto tako govorio da dijalog između Beograda i Prištine neće ništa riješiti.
- Pa dobro, tada nije bilo dijaloga...
- I šta sad hoćeš: da ga opet ne bude? Hoćeš da kopiju tog tvog intervjua NIN-u dostavim gospođi Ashton, pa neka ona vidi ima li smisla da nastavimo dijalog s velikoalbanskim iredentistom Ivicom Dačićem?!
- Hašime, nemoj da vređaš! Ti znaš da je za mene Kosovo svetinja.
- Vidim, toliko ti je sveto da si htio da ga podijeliš s Albanijom.
- A šta ti oćeš: da joj ga priključiš? Pa u čemu je razlika?
- Razlika je u izvedbi.
- Kakvoj izvedbi?
- Traljavoj. Kad vidim kakva vam je ispala ta vaša Velika Srbija, ne usuđujem se ni zamisliti na šta bi sličila Velika Albanija koju bi nam ti pomogao praviti.
- Alo, Hašime, Ivica je...
- Molim?
- Kažem: Ivica je, Ivica Dačić...
- Znam ja koji Ivica, ali ne znam šta da kažem.
- Nadam se da ne smetam.
- Ne smetaš, ne smetaš...
- Pa što si onda tako zbunjen?
- Nisam zbunjen, nego nisam ni primijetio kad je prije došla nova godina...
- Koja nova godina?
- Pa 2013.
- Koliko ja znam, još nije došla. Tek je 11. decembar.
- A zašto onda zoveš?
- A što da ne zovem?
- Zar nije dogovoreno da se vidimo 17. januara u Bruxellesu i da nastavimo razgovore?
- Jeste, dogovoreno je.
- Pa što me zoveš mjesec dana unaprijed? Ako misliš da otkažeš sastanak, nazovi gospođu Ashton, pa će ona da mi prenese.
- Uopšte ne mislim da otkažem. Što da otkazujem kad nam je ovako lepo krenulo: i kontrola na graničnim prelazima i sve ostalo što se od nas u ovom momentu traži...
- Nitko ne traži da održavamo telefonske kontakte.
- Ne traži, ali možemo valjda da se čujemo s vremena na vreme.
- Možemo, ali ne znam zašto. Sve smo rekli prije pet-šest dana na sastanku s gospođom Ashton.
- Pa nismo rekli baš sve. Znaš, hteo sam nešto da te pitam, ali nije bila prilika, imali smo toliko toga konstruktivnog na dnevnom redu...
Ljudi sa albanskim zastavama
- Možeš da me pitaš kad se sljedeći put sretnemo s gospođom Ashton.- Šta si, čoveče, zapeo za tu gospođu Ešton?! Ne mora ona da zna baš sve...
- Oprosti, ali ja ne želim da išta radimo iza njenih leđa i bez njenog dopuštenja.
- A jesi li pitao njeno odobrenje za onu izjavu o Velikoj Albaniji?
- Čiju izjavu?
- Onu tvoju. Nemoj da se sad praviš mutav...
- Ja nisam spominjao nikakvu Veliku Albaniju.
- Jok, već je moja pokojna čukunbaba govorila da bi za sve Albance bilo bolje da žive u jednoj jedinoj državi. Šta je to ako nije Velika Albanija!?
- Ja sam rekao da bi bilo bolje da živimo u jednoj državi unutar europske obitelji. A ti si, ako imaš nešto protiv europskog zajedništva, mogao da se žališ gospođi Ashton.
- Opet ti s tom gospođom Ešton!
- Hoćeš da je nazovem i da joj kažem da ti dobiješ ospice svaki put kad spomenem njeno ime?
- Nemoj, nemoj, nema potrebe... Ali znaš šta, Hašime... Stvarno nije u redu da s jedne strane šuruješ s Tiranom po pitanju Velike Albanije, a s druge strane se zaklinješ u Evropu.
- Mogao si to da kažeš prošle sedmice u Bruxellesu, pred gospođom Ashton.
- Jeste, pa da umesto konstruktivnog dijaloga imamo svađu...
- Kakvu svađu? Nije mi ni na kraj pameti da se pred gospođom Ashton s tobom svađam oko toga tko je veći zagovornik Velike Albanije: ti ili ja...
- O čemu ti, čoveče, govoriš?
- O tome što zna i gospođa Ashton: da si ti najveći Velikoalbanac koji postoji.
- Ja?
- Nego tko drugi? Na cijelom Kosovu, a ni u Albaniji, nema Albanca koji bi se usudio predložiti ono što si ti predložio.
- A šta sam to ja predložio?
- Mnogo mi se praviš kratkopametan. Oprosti što pitam, ali eto baš me zanima: jesi li ikad čuo za novine koje se zovu NIN?
- Kakvo je to pitanje? Naravski da jesam.
- Dobro. Mozak ti, znači, nije posve ishlapio... A jesi li ikad čuo za nekog Ivicu Dačića koji je u tom NIN-u izjavio da bi Kosovo trebalo podijeliti između Albanije i Srbije, jer da je to jedina realna opcija?
- Ih, kad je to bilo...
- To je bilo lani u junu – dakle, ne tako davno – kad si isto tako govorio da dijalog između Beograda i Prištine neće ništa riješiti.
- Pa dobro, tada nije bilo dijaloga...
- I šta sad hoćeš: da ga opet ne bude? Hoćeš da kopiju tog tvog intervjua NIN-u dostavim gospođi Ashton, pa neka ona vidi ima li smisla da nastavimo dijalog s velikoalbanskim iredentistom Ivicom Dačićem?!
- Hašime, nemoj da vređaš! Ti znaš da je za mene Kosovo svetinja.
- Vidim, toliko ti je sveto da si htio da ga podijeliš s Albanijom.
- A šta ti oćeš: da joj ga priključiš? Pa u čemu je razlika?
- Razlika je u izvedbi.
- Kakvoj izvedbi?
- Traljavoj. Kad vidim kakva vam je ispala ta vaša Velika Srbija, ne usuđujem se ni zamisliti na šta bi sličila Velika Albanija koju bi nam ti pomogao praviti.