Lucić: Antologija srpske poezije u prahu

Ivica Dačić

Blekberi-razgovor između preduzetnika poznatog pod umetničkim imenom Miša Banana i njegovog susretljivog poznanika Ivice Dačića.

- Ćao, druže, ovde Miša.

- Kaži, Mišo! Šta se radi?

- Pa ko i uvek. Ista pesma.

- Koja pesma?

- Kako: koja pesma? Pa ona naša, za koju ne treba svako da zna.

- Bogami, Mišo, ni ja ne znam na koju pesmu misliš.

- Pa na onu tetka Desinu:

„Srbija je velika tajna:
ne zna dan šta noć kuva
niti noć zna šta zora rađa...“


- Nisam siguran da sam baš najbolje razumeo...

- Nemoj da me razočaravaš. Ajde, potrudi se malo!

- Trudim se, ali ne ide. Mislim, razumem ja da je Srbija velika tajna, ali...

- Nema, druže, nikakvo „ali“. Šta „ali“? Ili umemo da čuvamo tajnu ili ne umemo. A ko ne
ume da čuva tajnu, taj ne ume – ko što sama pesma kaže – da čuva ni Srbiju.

- Ti, Mišo, znaš da ja čuvam Srbiju.

- Pa lepo, čuvaj je i dalje! A ja ću da se pobrinem da joj ništa ne fali. Samo moram da ti kažem da sam u poslednje vreme veoma zabrinut.

- Zašto? Šta nije u redu?

- Stara pesma, druže, stara pesma.

- Koja pesma?

- Pa znaš kako počinje „Pesma trave“ Stevana Raičkovića:

„Imaju trave jednu misao tešku kao kamen
Jer one meni kažu: 'Ne treba tvoja pesma...'“


Razumeš šta oću da kažem?

- Stvarno ne razumem.

- Oću da kažem da ne bih voleo da sve završi ko u toj pesmi:

„Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.
Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.
Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume teško kao kamen.“


Jesi sad razumeo šta je pesnik hteo da kaže?

- Pa mislim da je hteo da kaže da mu nije lako.

- E, tako ni meni nije lako. Znaš, ne bih hteo da se osetim suvišnim ili da, ne dao Bog, neko prođe, pa da trava više ne raste.

- Ajde, ne beri brigu! Pa ko može da prođe i sve da pogazi?

- Znaš kako kaže isti pesnik:

„Magla vlada svetom (il se sprema).
Od nje se više odvojiti neću.
Čim zavesu maknem: već na mene sleću
Dimljive latice cveta koga nema.“


- A zašto ti, Mišo, meni recituješ te pesme o travi i cveću? Pa nisam ja ministar poljoprivrede, već ministar znaš već čega.

- Zato i govorim baš tebi. Ako si iz pesme shvatio da magla vlada svetom, onda možeš da shvatiš i zašto te zovem i šta ne treba da radiš.

- A šta to ne treba da radim?

- Pa ne treba da sprečavaš prodaju magle.

- Možeš li malo jasnije, malo manje maglovito?

- Mnogo si naporan, druže! Čuo si za Milana Dedinca?

- Čuo sam.

- Čuo si onda i za njegovu čuvenu pesmu „Trava u snu i na javi“, onu što počinje:

„Tri noći, tri puna dana opčinjen bejah od trave...“

I gde čovek jasno, da ne može jasnije, kaže:

„Ispod tog ogromnog cveta koji se širi iz mraka
ja videh da celim svetom svud vlada svemoćno trava.“


- Ali malopre si reko da svetom vlada magla...

- To su te pesničke slobode. Jedan pesnik kaže „magla“, a i detetu iz osnovne škole je jasno na kakvu maglu misli kad pomene „dimljive latice cveta koga nema“, dok drugi, nešto manje hermetičan pesnik ide direktno u glavu i kaže „trava“. Prema tome, obrati pažnju šta ti se govori. I uključi malo mozak, pa ćeš da vidiš da se ne radi ni o magli ni o travi, već o metafori. Znaš šta je metafora?

- To je ono kad pesnici govore a da ih niko ne razume.

- Tačno, druže. Ali isto tako treba da znaš da ti nisi niko i da si dužan da razumeš ovo što ti govorim.

- Kako da razumem kad mi govoriš u šiframa ko da sam ministar poezije, a ne ministar znaš već čega? Govoriš o travi koja nije trava, magli koja nije magla... Sami, bre, neki fantomi!

- Nisu fantomi već „Priviđenja“.

- Kakva priviđenja?

- Istoimena pesma Miloša Crnjanskog. Pažljivo me slušaj:

„Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad, nestajući, rasipa u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdani, zračni, čisti prah?“


- Kakav sad crni prah?

- Ko kaže da je crn?

- Pa kakav da bude prah kod Crnjanskog?

- Nemoj da si bukvalan! Ne misliš valjda da Crnjanski peva o biberu?!

- A o čemu peva?

- Razmisli malo... Evo, ukapiraćeš pomoću nekoliko stihova Aleka Vukadinovića:

„Sav u čudu put svoj gledam

Prvu crtu pitam Kuda
I gle čuda
Kako ravan put krivuda“


Ako ni sad nisi ukapiro, onda stvarno ne znam hoćemo li ikad da se razumemo.

- Šta da ukapiram kad u toj pesmi nema nikakvog praha?! Samo neka crta, pa onda krivudanje...

- Veruj mi, još nisam naišo na ovako komplikovan slučaj. Pa od čega je crta, šta misliš?! I što put krivuda?

- Ne znam, nisam ja ministar saobraćaja...

- Izem ti čoveka kod kog ne pomaže ni cela istorija srpske poezije!

- Pa daj nešto u prevodu...

- Evo ti Gustav Krklec u prevodu s hrvatskog:

„Sve je belo, sve je belo:
grad i selo, polje, gaj.
Celog dana, veče celo
svud se blista beli sjaj.“


Jel ti sad napokon jasno?

- Mislim, mislim, mislim da sam uhvatio metaforu.

- E pa ako si je uhvatio, ima odmah da je pustiš.

- A zašto?

- Pa zato što nije tvoje da mi kvariš posao.

- Ništa ja neću da kvarim, ali daj mi, pobogu, objasni: čime se ti, čoveče, ustvari baviš?

- Objašnjavam ti već frtalj sata, ali isti đavo objašnjavo ja tebi ili zidu. Metaforama se
bavim, metaforama, eto čime!

- Oćeš da kažeš da pišeš pesme?

- Ma jok, bre! Ako je metafora govor u prenesenom značenju, šta ja onda radim?

- Da možda ne prenosiš značenje?

- Otprilike. Mislim, ne prenosim ga ja lično, ima ko će da prenese. Ja samo organizujem i vodim računa da se značenje prenese tamo gde treba. A na tebi je da mi, metaforički kazano, obezbediš slobodu izražavanja. I da sve to bude lepo i diskretno ko u pesmi tetka Dese:

„O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio, ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.“


Eto, toliko od mene!
- Čekaj, Mišo, nisi me valjda samo zato zvao?

- Da budem iskren, nazvo sam te samo da vidim hoćeš li da se javiš na taj blekberi što ti ga je šef po meni poslo.

- Pa vidiš da sam se javio...

- Odlično si uradio. Sad mogu da potvrdim šefu da te imamo na vezi.