Udovica bivšeg predsednika SFRJ Jovanka Broz, preminula je u nedelju, 20. oktobra u 11.45 sati u Beogradu u 89. godini života. Sednica Vlade na kojoj će biti doneta odluka o mestu i vremenu sahrane, biće održana u ponedeljak u Beogradu, potvrđeno je Radiju Slobodna Evropa. Tada će se, verovatno, saznati i da li će biti ispunjena poslednja njena želja da bude sahranjena pored svog supruga u Kući cveća.
Jedan od zaslužnijih za to što su joj posle tri decenije jula 2009. godine vraćene lična karta, pasoš i dodeljeno državljanstvo, akutelni potpredsednik srpske Vlade Rasim Ljajić potvrdio je za RSE. Slučaj Jovanke Broz biće tema predstojeće sednice Vlade Srbije:
„Na toj sednici biće doneta odluka o mestu i vremenu sahrane. Biće formiran i organizacioni odbor. Predlog je da ona bude sahranjena u Kući cveća. U kontaktu smo sa porodicom sa kojom dogovaramo datum sahrane“.
Premijer Srbije Ivica Dačić je u telegramu saučešća rekao da je istorijska nepravda prema njoj počela da se ispravlja tek pred kraj njenog života.
"Vlada Republike Srbije smatra da Jovanka Broz treba da bude sahranjena pored svog supruga Josipa Broza Tita i u tom smislu će doneti odgovarajuće odluke", navedeno je u telegramu.
Rasprave o tome gde bi trebalo sahraniti Jovanku Broz, nedopustivo su u javnosti otvorene ubrzo pošto je 23. avgusta ove godine primljena u Klinički centar u Beogradu. Produžen je tako bezočni odnos prema, pre svega, jednoj ljudskoj osobi, što su prvi učinili i neki lekari koji su javnost iznosili detalje njenog teškog zdravstvenog stanja. Sada je na Vladi Srbije i da stavi tačku, te odluči da li će Titova udovica biti ukopana na mestu koje se danas zove Muzej istorije Jugoslavije, u kojem od maja 1980. godine počiva i sam Broz (od koga je razdvojena tri godine ranije, što nikada nije prebolela). Njegov unuk, sin Titovog sina Žarka, Joška Broz nezavisno od neukusnog nagađanja, ipak, apeluje:
„Imam nadu i čini mi se da će to tako i biti da će ipak biti sahranjena pored svog muža, pored mog dede. Da će bar tu nešto od njenih želja biti ispunjeno“.
Tito i Jovanka bili su par koji je simbolizovao slavu Jugoslavije u i izvan zemlje. Putovali su zajedno po svetu, sastajali se sa visokim političarima, intelektualcima, zvezdama šou biznisa. Kao predstavnike države koja je dala veliki doprinos borbi protiv fašizma, a posle rata okrenula leđa ruskom diktatoru Staljinu, te u vreme blokovske podele zauzela poziciju između Istoka i Zapada i bila jedna od nosećih u uspostavljanju Pokreta nesvrstanih, svuda su bili rado dočekivani. Međutim, posle Titove smrti, ona je pala u izolaciju. Više o njenom životu saznajte ovde.
Iza sebe će ostaviti razlog za preispitivanje svih onih koji su odgovorni za neljudske uslove u kojima je provela poslednje tri decenije u vili u Bulevaru mira, preko puta Belog dvora u beogradskom naselju Dedinje. To je zdanje koje se pod zubom vremena samo od sebe raspadalo, a u kome je ova starica provodila dane često i bez grejanja, izbegavajući skoro svaki kontakt sa javnošću. Ostaje i misterija, zbog čega je Brozova udovica doživela tako sramni tretman. Nekadašnji visoko rangirani diplomata, poslednji jugoslovenski šef diplomatije, Budimir Lončar za RSE ukazuje:
„Ona je verovatno imala neke svoje slabosti. Koliko sam čuo, bila je pomalo opsesivna, preokupirana time ko su Titovi potencijalni neprijatelji. Na tome je zapravo i izgubila svoju poziciju supruge. Ona je došla dotle da je rekla ’ili ja ili oni’. Što sa njene strane nije bilo pravilno. Ali, izgleda da je ipak imala dobar predosećaj jer se radilo o Ljubičiću i o Dolancu. Dakle, o dvojici ljudi koji jesu pokušavali u situaciji Titovih poznih godina, da sa njime manipulišu. Prema tome ona je imala dobar instinkt, ali nije imala dobar i opravdani postupak“.
Sama je upravo te funkcionere završnog perioda Titovog života, Staneta Dolanca, kao i Mitje Ribičiča, te generala Nikolu Ljubičića, određivala kao kreatore njene nesreće. No, odnos prema njoj se nije bitno promenio ni u devedesetim, pa ni u postpetooktobarskom periodu u Srbiji. Zbog svega toga, predsednica Helsinškog odbora u Srbiji Sonja Biserko, na dan smrti Jovanke Broz, podvlači da je njen život priča koja tek zahteva objašnjenja:
„S obzirom da je vrlo nejasno zašto su se prema Jovanki Broz odnosili kako se nigde u tom socijalističkom bloku odnosili ni prema jednoj ženi ili rukovodiocu tog sistema, tadašnjeg vremena. Znači, to je apsolutno nedovoljno objašnjeni odnos prema toj osobi. Osobi koja je trideset godina ostala na totalnoj margini bez ikakvih ljudskih prava, što je prosto neprimereno. Neshvatljivo je i da nije bilo većih reakcija unutar društva na tu situaciju“.
Izvan istorijskih, političkih i svih drugih rasprava, ostaje istina da Jovanka Broz tako nešto nije zaslužila. Ostaće upamćena kao jedan od simbola države, koja je, uprkos tragičnom raspadu, u vreme blokovske podele sveta, politikom „ni na Istoku ni na Zapadu“, doživela međunarodni uspon. Istovremeno, njeni građani, uprkos svim unutrašnjim sistemskim deformitetima, približili su se tački blagostanja koju će teško u budućnosti ponovo dosegnuti. Zbog toga je Jugoslavija Brozovih većini, ipak, u prijatnoj uspomeni. Sada kada se zatvara jedna istorijska stranica – Joška Broz ne krije:
„Teško mi je. Ipak sam deo života proveo pored nje i dede. Mislim da je sve što se njoj dogodilo proizvod svega onoga što se i nama dogodilo u bivšoj Jugoslaviji. I onoga što nam se sada događa. Jer, žalosno je da su se nakon toliko godina svi odjednom setili Jovanke Broz. Pri tome tridesetdve godine ostavinska rasrpava nije uspela da joj vrati niti jednu haljinu, koja joj je u ono vreme oduzeta“.
Ali, greška bi bila ukoliko bismo ih pamtili samo po glamuru i raskoši koji su ih pratili. Budimir Lončar podseća da se sa manje od dvadeset godina Jovanka Broz priključila partizanima, da je u ratu izgubila brata i oca, da su imovinu koju je njena porodica Budisavljević posedovala u selu Pećani u Lici spalile italijanske i ustaške snage, te da je nosilac dva oredena za hrabrost. Uz to kao Titova supruga, ona je predstavljala zemlju kao retko ko:
„Obavljala je funkcije kojima nije po svom prethodnom životu i obrazovanju dorasla. Ali je to obavljala sa mnogo zanosa i mislim konstruktivno“.
Sada kada je nema, zaključuje Sonja Biserko: „Njena smrt obeležava kraj njene lične priče i drame. Naravno i zatvara jednu istorijsku stranicu. Međutim, ona će sigurno vremeno ponovo biti otvaranja od raznih istraživača, pošto je ostalo nejasno pre svega kako je ona nestala sa scene još za života Josipa Broza. Ali i kasnije, njena društvena i svaka druga margnizaliacija. Šta su bili uzroci, zašto je srpsko rukovodstvo dozvolilo da to tako ostane. Ne samo Milošević, nego i kasnije takozvane demokratske vlasti. Sve zajedno ostavlja mučan utisak koji nije utemeljen ni u kakvim jasnim i pravim argumentima“.
Jovanka Broz je otišla, ali pitanja ostaju. Čini se, ne samo za istorijsku nauku.
Jedan od zaslužnijih za to što su joj posle tri decenije jula 2009. godine vraćene lična karta, pasoš i dodeljeno državljanstvo, akutelni potpredsednik srpske Vlade Rasim Ljajić potvrdio je za RSE. Slučaj Jovanke Broz biće tema predstojeće sednice Vlade Srbije:
„Na toj sednici biće doneta odluka o mestu i vremenu sahrane. Biće formiran i organizacioni odbor. Predlog je da ona bude sahranjena u Kući cveća. U kontaktu smo sa porodicom sa kojom dogovaramo datum sahrane“.
Premijer Srbije Ivica Dačić je u telegramu saučešća rekao da je istorijska nepravda prema njoj počela da se ispravlja tek pred kraj njenog života.
"Vlada Republike Srbije smatra da Jovanka Broz treba da bude sahranjena pored svog supruga Josipa Broza Tita i u tom smislu će doneti odgovarajuće odluke", navedeno je u telegramu.
Rasprave o tome gde bi trebalo sahraniti Jovanku Broz, nedopustivo su u javnosti otvorene ubrzo pošto je 23. avgusta ove godine primljena u Klinički centar u Beogradu. Produžen je tako bezočni odnos prema, pre svega, jednoj ljudskoj osobi, što su prvi učinili i neki lekari koji su javnost iznosili detalje njenog teškog zdravstvenog stanja. Sada je na Vladi Srbije i da stavi tačku, te odluči da li će Titova udovica biti ukopana na mestu koje se danas zove Muzej istorije Jugoslavije, u kojem od maja 1980. godine počiva i sam Broz (od koga je razdvojena tri godine ranije, što nikada nije prebolela). Njegov unuk, sin Titovog sina Žarka, Joška Broz nezavisno od neukusnog nagađanja, ipak, apeluje:
„Imam nadu i čini mi se da će to tako i biti da će ipak biti sahranjena pored svog muža, pored mog dede. Da će bar tu nešto od njenih želja biti ispunjeno“.
In Memoriam: Jovanka Broz
„Ona je verovatno imala neke svoje slabosti. Koliko sam čuo, bila je pomalo opsesivna, preokupirana time ko su Titovi potencijalni neprijatelji. Na tome je zapravo i izgubila svoju poziciju supruge. Ona je došla dotle da je rekla ’ili ja ili oni’. Što sa njene strane nije bilo pravilno. Ali, izgleda da je ipak imala dobar predosećaj jer se radilo o Ljubičiću i o Dolancu. Dakle, o dvojici ljudi koji jesu pokušavali u situaciji Titovih poznih godina, da sa njime manipulišu. Prema tome ona je imala dobar instinkt, ali nije imala dobar i opravdani postupak“.
Sama je upravo te funkcionere završnog perioda Titovog života, Staneta Dolanca, kao i Mitje Ribičiča, te generala Nikolu Ljubičića, određivala kao kreatore njene nesreće. No, odnos prema njoj se nije bitno promenio ni u devedesetim, pa ni u postpetooktobarskom periodu u Srbiji. Zbog svega toga, predsednica Helsinškog odbora u Srbiji Sonja Biserko, na dan smrti Jovanke Broz, podvlači da je njen život priča koja tek zahteva objašnjenja:
„S obzirom da je vrlo nejasno zašto su se prema Jovanki Broz odnosili kako se nigde u tom socijalističkom bloku odnosili ni prema jednoj ženi ili rukovodiocu tog sistema, tadašnjeg vremena. Znači, to je apsolutno nedovoljno objašnjeni odnos prema toj osobi. Osobi koja je trideset godina ostala na totalnoj margini bez ikakvih ljudskih prava, što je prosto neprimereno. Neshvatljivo je i da nije bilo većih reakcija unutar društva na tu situaciju“.
Izvan istorijskih, političkih i svih drugih rasprava, ostaje istina da Jovanka Broz tako nešto nije zaslužila. Ostaće upamćena kao jedan od simbola države, koja je, uprkos tragičnom raspadu, u vreme blokovske podele sveta, politikom „ni na Istoku ni na Zapadu“, doživela međunarodni uspon. Istovremeno, njeni građani, uprkos svim unutrašnjim sistemskim deformitetima, približili su se tački blagostanja koju će teško u budućnosti ponovo dosegnuti. Zbog toga je Jugoslavija Brozovih većini, ipak, u prijatnoj uspomeni. Sada kada se zatvara jedna istorijska stranica – Joška Broz ne krije:
„Teško mi je. Ipak sam deo života proveo pored nje i dede. Mislim da je sve što se njoj dogodilo proizvod svega onoga što se i nama dogodilo u bivšoj Jugoslaviji. I onoga što nam se sada događa. Jer, žalosno je da su se nakon toliko godina svi odjednom setili Jovanke Broz. Pri tome tridesetdve godine ostavinska rasrpava nije uspela da joj vrati niti jednu haljinu, koja joj je u ono vreme oduzeta“.
Ali, greška bi bila ukoliko bismo ih pamtili samo po glamuru i raskoši koji su ih pratili. Budimir Lončar podseća da se sa manje od dvadeset godina Jovanka Broz priključila partizanima, da je u ratu izgubila brata i oca, da su imovinu koju je njena porodica Budisavljević posedovala u selu Pećani u Lici spalile italijanske i ustaške snage, te da je nosilac dva oredena za hrabrost. Uz to kao Titova supruga, ona je predstavljala zemlju kao retko ko:
„Obavljala je funkcije kojima nije po svom prethodnom životu i obrazovanju dorasla. Ali je to obavljala sa mnogo zanosa i mislim konstruktivno“.
Sada kada je nema, zaključuje Sonja Biserko: „Njena smrt obeležava kraj njene lične priče i drame. Naravno i zatvara jednu istorijsku stranicu. Međutim, ona će sigurno vremeno ponovo biti otvaranja od raznih istraživača, pošto je ostalo nejasno pre svega kako je ona nestala sa scene još za života Josipa Broza. Ali i kasnije, njena društvena i svaka druga margnizaliacija. Šta su bili uzroci, zašto je srpsko rukovodstvo dozvolilo da to tako ostane. Ne samo Milošević, nego i kasnije takozvane demokratske vlasti. Sve zajedno ostavlja mučan utisak koji nije utemeljen ni u kakvim jasnim i pravim argumentima“.
Jovanka Broz je otišla, ali pitanja ostaju. Čini se, ne samo za istorijsku nauku.