Piše: Andy Heil
Naučnici dugo već traže nespornu vezu koja pokazuje kada su ljudi prvi put pripitomili pse, usmerivši potomke nekolicine prijemčivih sivih vukova ka slatkim kucama.
Poreklo njihovog "odnosa pripitomljavanja" jedno je od najraspravljanijih pitanja o večnoj odanosti pasa svojim gospodarima i besprimernom oslanjanju ljudi na pse u savlađivanju drugih predatora u često neprijateljskom okruženju.
Sada je tim interdisciplinarnih istraživača iskoristio DNK i druge dokaze da utvrdi "kretanja u tandemu" u severnoistočni Sibir, a zatim i dalje, u ključnoj fazi razvoja čoveka i pasa kasno tokom poslednjeg ledenog doba, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Njihova identifikacija istoka Rusije kao mesta početka pripitomljavanja pasa pre desetine hiljada godina glavni je doprinos raspravi kada se pojavio "prvi prepoznatljiv domaći pas".
Oni kažu da su se Sibirci okovani ledom nekako udružili s vukovima pre više od 23.000 godina u relativno umerenoj oblasti gde su živele lovine poput mamuta i stepskih bizona.
Pretpostavka je da su hiljade godina geografske izolovanosti sprečile obe strane da se isuviše udalje jedna od druge i da je tako očuvan začeti odnos pasa i ljudi.
Ilustracija Etorea Mace (Ettorea Mazze) za sajt Etnokinologija Dejvida Jana Haua David Ian Howe (https://www.davidianhowe.com/ethnocynology) koja prikazuje Hauvog psa Strajdera s čovekom na izmaku poslednjeg ledenog doba.
Potom su se, kaže tim transatlantskih istraživača, ti drevni Sibirci i njihovi "psi" pomešali s prvim migrantima u Severnu Ameriku, a moguće i u Evroaziju.
Sibirska štenad se tada raštrkala zajedno s nekim od tih putnika da bi postali preteča modernih pasa.
Drugim rečima, DNK trag ukazuje da svih današnjih oko 900 miliona pasa – broj koji ne obuhvata druge životinje iz porodice pasa poput vukova i lisica – potiče od pripitomljavanja u Sibiru.
"Ova evidencija postavljaju ograničenja kada i gde se dogodilo pripitomljavanje pasa", napisali su zooarheološkinja Anđela Peri (Angela Perri) i šest koautora u recenziranoj studiji objavljenoj u izdanju od 9. februara u Zborniku Nacionalne akademije nauka SAD (Proceedings of the National Academy of Sciences - PNAS).
"Što je najvažnije, sugeriše da su psi bili pripitomljeni u Sibiru pre otprilike 23.000 godina, verovatno dok su i ljudi i vukovi bili izolovani tokom surove klime poslednjeg glacijalnog maksimuma", naveli su istraživači.
Evolutivni biolog Greger Larson pored table u svojoj kancelariji na Oksfordu dok su on i njegovi koautori u novembru 2018.radili na studiji objavljenoj u PNAS-u. Događaji povezani s ljudima su označeni plavom bojom, a s psima narandžastom, pri čemu je severoistok Azije levo a Severna Amerika desno. Koautor Dejvid Melcer (David Meltzer) kaže da "tako ponekad izgleda naučna konvergencija".
Studija koristi novootkrivena arheološka nalazišta i rad na ljudskom genomu za utvrđivanje veze koja ide dalje u istoriju nego što su arheološka, paleontološka i druga biološka evidencija mogli ranije da ustanove s bilo kakvom izvesnošću.
"Nova studija u PNAS-u je fantastična", kaže Odri Lin (Audrey) iz Smitsonijan Nacionalnog muzeja prirodne istorije.
Lin, koja nije radila na studiji, rekla je za RSE da "argumenti koje su autori izneli o vremenu i poreklu pripitomljavanja pasa imaju puno smisla, s obzirom na ono što znamo o arheologiji i genomici ranih pasa".
Autori kažu da evolucija vukova sugerišu da je pripitomljavanje pasa moglo da se dogodi još pre 40.000 godina.
Međutim, od ključnog značaja je, glasi njihov argument, što je to moralo da se dogodi u vreme drevnih severnih Sibiraca koji su živeli i jeli pored najranijih pasa koji su prestali da se mešaju – barem genetski – s drugim grupama u periodu od najmanje nekoliko hiljada godina pre kraja ledenog doba.
Ta zajednička izolacija razvijala je odnos čovek-vuk dok su se Sibirci sve više oslanjali na pse za praćenje i lov životinja, za nošenje ili vuču teškog tereti, a možda i kao zubatih čuvara.
Škotski pisac Robert Luis Stivenson (Robert Louis Stevenson) u kratkom eseju iz 1884. "Karakter pasa" (The Character Of Dogs) napisao je da je "pas, s jednim okom uvek na publici, naveden u ropstvo i hvaljen i mažen u odricanje od svoje prirode. Jednom kada je prestao da lovi i počeo da liže čovekove tanjire, pređen je Rubikon".
Nešto nakon što je klima počela da se zagreva i ledeni pokrivač počeo da se povlači – ali s ledenim koridorom preko Beringovog moreuza koji je i dalje povezivao Sibir sa Severnom Amerikom – severni Sibirci i njihovi psi počeli su ponovo da se mešaju i kreću dalje.
Vuk naspram psa
Svi psi potiču od određene populacije sivih vukova za koje se smatra da su davno izumrli.
"Psi su u suštini samo vukovi kod koji je evoluirala (funkcionalna) niša da traže hranu u ljudskim naseobinama", rekao je za RSE antropolog Dejvid Jan Hau (David Ian Howe) koji se strastveno bavi pripitomljavanjem i javnim obrazovanjem o odnosu ljudi i pasa.
Izgleda da su se neki od "proto-pasa" ili "vukova-pasa" prvi put pojavili pre oko 33.000 godina, rekao je on.
Tada je počela specijalizacija na putu ka stotinama rasa u današnjem svetu – uključujući veštačku selekciju u prilog pokornih osobina koje su olakšavale koegzistenciju s ljudima.
Pojedini istorijski oblici najčešće se klasifikuju kao vuk ili pas prema genetskim linijama i fizičkim karakteristikama.
Kod pasa, najočigledniji telesni znaci su zbijenost zuba i znaci glodanja na ostacima hrane koju ljudi nisu želeli.
Među ostalim znacima su manja lobanja, kraća njuška i blaže spušteno čelo.
Lobanja životinje iz porodice pasa stara 31.000 godina koju su ljudi ritualno sahranili u pećini Rasboiničja u Altajskim planinama u centralnoj Aziji.
Međutim, uprkos interdisciplinarnom istraživanju i molekularnom datiranju, i dalje postoji neslaganje oko klasifikacije ključnih primeraka s arheoloških nalazišta iz epohe pleistocena, uključujući Goje u Belgiji i Predmesti u Češkoj.
To otežava postizanje konsenzusa po pitanju kada se pojavio prvi domaći pas.
Praistorijsko štene, za koje se smatra da je staro oko 18.000 godina, pojavilo se posle odmrzavanja večitog leda na ruskom Dalekom istoku 2018. Nedavne klimatske promene pomogle su u otkrivanju mnogih sibirskih evolutivnih tajni.
Najraniji univerzalno prihvaćeni primerak psa pronađen je u Bon-Oberkaselu u Nemačkoj. Smatra se da je star oko 15.000 godina.
Autori studije u PNAS-u tvrde da "imaju konzervativan pristup i da su uključili samo one pse čiji je taksonomski status nedvosmisleno domaći".
Tajming je sve
Naučnici su saglasni da su psi bili prve pripitomljene životinje.
To je bila jedna od najdramatičnijih intervencija praistorijskih ljudi u prirodnom svetu mimo poljoprivrede.
Neki, međutim, pretpostavljaju da je pripitomljavanje moglo da se dogodi u različita vremena u Evropi, na Bliskom istoku i u istočnoj Aziji.
Jedan od najvažnijih aspekata novog rada u PNAS-u je taj što bi mogao da objasni kako su se pripitomljeni psi izgleda pojavili izvan istočne Azije na najmanje dva mesta – u Evropi i Severnoj Americi – pre oko 15.000 godina.
Diorama ranije prikazana u čikaškom Fild muzeju prikazuje pse koji pomažu porodici neandertalaca u lovu na divlju svinju. Zasnovan je na sceni iz pećine Mas d'Azil u Francuskoj. Ipak, muzej priznaje da je cela njegova Sala istorijske geologije demontirana jer se "smatralo da je naučno netačna".
"Konvergencija ranih genetičkih istorija ljudi i pasa u Sibiru i Beringiji (oblasti gde se susreću Azija i Severna Amerika) sugeriše da je to možda region u kojem su ljudi i vukovi prvi put stupili u odnos pripitomljavanja", navodi se u članku u PNAS-u.
Autori, međutim, priznaju da su dalja arheološka istraživanja i analize "neophodna za testiranje ove hipoteze".
Zajedničko širenje
Studija u PNAS-u pokazuje da su se nosioci genetske populacije ljudi i pasa od Sibira do Severne Amerike, i područja između njih, već sinhrono kretali pozno u poslednjem ledenom dobu.
To, kažu oni, sugeriše da su četvoronožni pratioci ljudi već bili pripitomljeni.
"Znamo da su drevni Sibirci bili izolovani u Beringiji – onome što je danas Beringov moreuz – pre oko 20.000 godina, kada je veći deo regiona bio hladan i negostoprimljiv", rekla je Kelsi Vit (Kelsey Witt), koautorka i postdoktorska istraživačica na Univerzitetu Braun .
"Da bi ljudi putovali s psima u tom periodu, ako ljudi nisu pripitomili pse u Sibiru, morali bi da ih dobiju negde drugde u Evroaziji pre nego što su bili izolovali – čime bi se pripitomljavanje pasa dogodilo vrlo rano – ili da pse dobiju s drugog mesta kada su se poboljšali uslovi životne sredine", rekla je Vit.
To bi, rekla je ona, nalagalo sasvim malo verovatno "veoma brzo širenje pasa ka istoku".
Ruski istraživači na nalazištu na udaljenom arktičkom ostrvu Žohov u Istočnosibirskom moru pronašli su skoro 10.000 godina staru evidenciju o dresiranim psima za vuču saonica.
Neki potomci tih pasa na kraju su se pridružili "baznoj grani američkih starosedeoca" u severoistočnoj Aziji pre nego što su brodom ili ledenim koridorom krenuli s njima u Ameriku.
Dolazak u Ameriku
Istraživači kažu da genetski i arheološki tragovi jasno pokazuju da su ljudi i psi zajedno migrirali iz Sibira u Severnu Ameriku, gde su se naselili, a zatim "brzo raštrkali" ponovo u "tandemu" pre oko 15.000 godina.
Taj zaključak se delimično zasniva na mitohondrijskom DNK "potpisu“ (A2b) za koji autori studije u PNAS-u kažu da su delili svi drevni američki psi, koji su se podelili u četiri grupe tokom naseljavanja kontinenta.
Mitohondrijska evidencija je, kažu, postavljena na još čvršćim osnovama nukleusne DNK klasifikacije prekolumbijskih pasa u Americi.
Mapa Beringije Službe nacionalnih parkova SAD Beringia pokazuje prostranstvo široke ravnice koja povezuje kontinente. To je centralni deo teorije premošćavanja Beringa za migracije ljudi u Severnu Ameriku koja je bila dugo nenaseljena nakon što su ljudi bili na svim kontinentima osim Antarktika.
Nejasno je kako su tačnu psi napustili jednu grupu drevnih Sibiraca da bi došli kod druge.
Prema antropologu sa Sautern metodist juniverziti (Southern Methodist University – SMU) i koautoru članka Dejvidu Melceru (David Meltzer), to se moglo dogoditi biti sasvim lako.
"Psi koji prelaze iz jedne grupe u drugu nisu morali da budu deo neke posebno formalne trgovine", rekao je Melcer za RSE.
Melcer je rekao da je on sam jurio "štence koji beže".
"Lako vidim kako su se na neki način psi 'sami menjali'", kako je rekao on. "Jedna grupa ima pse, druga nema, a kako se njih dve razdvajaju posle rastanka sastanka, neka štenad samo krenu u grupu koja je ranije bila bez pasa".
Sve do Bele kuće. Psi poput Jukija Lindona Džonson (Lyndon B. Johnson) kojeg je, prema priči, našla predsednikova ćerka na benzinskoj pumpi u Teksasu, tradicija su predsednika SAD.
Najraniji ljudski stanovnici Amerike i njihovi pseći pratioci ostavili su arheološke i genetske otiske gotovo rame uz rame dok su lutali i naseljavali Severnu Ameriku posle dolaska iz Sibira.
Fotografija iz sovjetskog dnevnika Pravda od 13. novembra 1957. prikazuje Laiku, prvo živo stvorenje poslato u svemir, na brodu Sputnjik II. Laika je nekoliko sati posle lansiranja umrla od stresa i preelike temperature.
Arheološko nalazište Koster, koje su hiljadama godina plavile vode reke Ilinois taložeći nizove slojeva tla, posebno je izdašno za praćenje odnosa čovek-pas.
Ostaci psa pronađeni u aluvijalnim naslagama na arheološkom nalazištu Koster u dolini reke Ilinois najstariji su poznati ostaci pojedinačne sahrane psa.
To nalazište obuhvata desetine davnašnjih naseobina starih oko 10.000 godina i uključuje obilnu evidenciju o pripitomljenim psima.
Tri stara groba pasa na lokalitetu Koster i u blizini su najstarija pronađena u Americi.
Stvarno, samo Sibir?
Ne slažu se svi s pokušajem nove studije da nađe mane u ideji da su sibirski psi isprva bili pripitomljeni negde drugde.
Peter Savolainen, šef genetske tehnologije na stokholmskom Kraljevskom tehnološkom institutu, tvrdi da su psi prvi put pripitomljeni u južnoj Aziji.
Savolainen kaže da je pogrešna tvrdnja iz članku u PNAS-u da je "haplogrupa A2b praktično ne postoji izvan Amerike".
On kaže da se "nalazi širom sveta kod brojnih pasa", uključujući pse "u Africi, Aziji, Evropi".
"Prema tome, cela priča pada, pošto je to jedina stvar... koja je osnova njihovih zaključaka", rekao je Savolainen za RSE.
On takođe tvrdi da "datiranje zasnovano na mitohondrijskoj DNK nije baš precizno".
Genetičar među autorima rada u PNAS-u, profesor paleogenomike Loren Farnc (Laurent Frantz( sa Univerziteta Ludvig Maksimilijan iz Minhena, odlučno je odbacio Savolainenove kritike.
On je rekao da su Savolainenove tvrdnje da A2b postoji i kod drugih pasa izvan Amerike "uglavnom neutemeljene, izuzev vrlo retkih izuzetaka".
Te izuzetke je, rekao je on, "lako objasniti" pošto su to veoma skore translokacije "i uopšte ne protivreče našim nalazima".
Franc je takođe rekao da su mitohondrijski dokazi njegovog tima dodatak jedinstvenoj lozi koja je "demonstrirana korišćenjem nukleusna DNK, koja je mnogo pouzdanija od mitohondrijske DNK".
Franc je sugerisao da je kritike s mitohondrijama "pomalo irelevantna u trenutnom stanju genomike".
Daleko od prizme genetičara, istraživanje interakcije čovek-pas osnažilo je novu granu antropologije koju njeni zagovornici nazivaju "etnokinologija" – proučavanje pasa u prošlim i sadašnjim ljudskim društvima.
Među njima je i antropolog Hou koji je pripitomljavanje opisao kao "najduži eksperiment čovečanstva u kontrolisanoj evoluciji".
Hau je pozdravio zaključke studije u PNAS-u.
On je rekao da "neće biti konačnog odgovora" sve dok se DNK testovi ne mogu obaviti na psu "iz večnog leda iz tog vremena" u istoriji.
"Ali budući da se ta oblast smatra genetskom oblašću u kojoj će ti psi evoluirati", zaključio je Hau, PNAS studija je "najbliže što ćemo do tada dobiti".