Sa svojim modelom montažnih blokova kula koji su trenutno izloženi u bugarskoj galeriji, dve dvadesetogodišnjakinje pozivaju bugarsku publiku da se "vrati kući" i razmisli o socijalističkoj prošlosti i demokratskoj budućnosti svoje zemlje.
Izložba pod nazivom Slovenske priče, Ane Ivanove i Kaline Ivanove - koje dele prezime ali nisu u srodstvu – otvorena je u Regionalnom centru za savremenu umetnost Toplocentrala u Sofiji do 17. maja.
Kobasica, rakija i crni hleb čekaju na stočiću. U kuhinji su kriške kiselih krastavaca i sira. Okrugla kutija je puna materijala za šivenje umesto keksom, a pakovanje čokoladnih cigara služi kao držač za olovke na dečijem stolu.
U hodniku su nagomilane papuče, televizor je ugašen, a kristalne čaše pažljivo su spremljene u pregradu, čekajući posebnu priliku.
Mnogi ljudi u Bugarskoj bi verovatno prepoznali svoje domove u ovom opisu, što je cilj umetnica koje stoje iza projekta Slovenske priče. Ime aludira na popularne stranice društvenih medija koje ismevaju slovenski način života. Međutim, u ovom slučaju, namera je da se ponudi romantizovan pogled i da se pokrenu pitanja o bugarskom identitetu.
Ana i Kalina prave modele montažnih kula i stanova iz komunističkog doba u njemu, rekreirajući čak i najsitnije detalje bugarske svakodnevice.
Tokom komunizma, montažni blokovi kula smatrani su vrhuncem arhitektonskog i tehnološkog napretka. Skoro identični dvosobni i trosobni stanovi uključivali su pogodnosti kao što su centralno grejanje, privatna kupatila i liftove. Montažne zgrade su se masovno gradile širom Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka.
Iako postoje očigledni znaci socijalizma oko minijaturnog doma, mnogi objekti dokumentuju promenu i uvođenje zapadne kulture u Bugarsku. Dve umetnice imaju za cilj da podstaknu ljude da razmisle o tome kako je nedavna prošlost uticala na njihove živote danas.
Nestali grafiti
Ana i Kalina, odrasle su u Bugarskoj, a upoznale su se i sprijateljile dok su pohađale koledž u malom engleskom gradu Falmut. Delile su fascinaciju nasleđem socijalizma i čežnju za domovinom.
U svojim šetnjama po strogo ujednačenim kvartovima Falmoutha, dve prijateljice su počele da osećaju odsustvo bugarskih blokova kula na kojima bi se često vijorio šareni veš preko terasa i male ljudske otiske koji oživljavaju prostor.
"Nedostajalo mi je da vidim kako je neki učenik sedmog razreda sa grafitima izrazio ljubav prema nekoj Mariji na fasadi njenog bloka", kaže Kalina za RSE. "Nikada nisam mislila da će mi tako nešto nedostajati, ali u Engleskoj sam shvatila koliko mi to znači".
"Uočile smo veliku razliku u tome šta smo se osećale prema Bugarskoj nakon što smo je napustile", dodaje Ana. To je navelo dve devojke da se zapitaju zašto Bugari imaju negativan stav prema sopstvenoj kulturi i šta to znači.
Kako to opisuju, odakle "ta želja da se ide negde bolje, da se traži ono što nije Bugarska"? Prema Ani i Kalini, odgovori su ukorenjeni u bliskoj prošlosti, posebno u životima ljudi rođenih nakon demokratskih promena koje su se desile 1990-ih i 2000-ih.
"Odgajali su nas roditelji koji su odrasli u socijalizmu", kaže Ana. Kalina dodaje da mnogi od njih nikada nisu odgovorili na najvažnija pitanja vezana za traumu i pamćenje. "Zato projektom Slovenske priče želimo da kažemo ljudima: 'Hajde da pričamo o tranziciji. Šta se tu dešava? Jesmo li još u tome?'", kaže Kalina.
"Želimo da damo konkretniju viziju koju čovek može da pogleda i kaže: 'Da, ovako sam odrasla. Znam ovu kulu, znam i ovaj stan. Ovo je moja Bugarska'," kaže Ana.
Toranj 1989
Na Univerzitetu u Falmautu, i Ana i Kalina su studirale crtanje i ilustraciju, pa je bilo prirodno da ove teme sagledaju sa umetničke tačke gledišta.
Obe su radile na tezama vezanim za nedavnu prošlost i arhitektonski izgled istočne Evrope. Takođe su nastojale da inkorporiraju svoja sećanja kao "dece tranzicije" iz socijalizma u kapitalizam, i na kraju su odlučile da naprave model kule kao univerzitetski projekat.
Osim što su kreirale detaljnu repliku tipičnog panelnog bloka, Ana i Kalina su ga oživele izmišljenim likovima. U svakom od 10 stanova živi po jedna porodica, a svaka ima svoju priču.
"Mi smo iz različitih gradova, ali kada smo smišljale likove došle smo do zaključka da su ljudi svuda isti", kaže Kalina. "Preko ovih likova mnogo je lakše voditi razgovore i zamišljati scenarije. Šta bi Koljo izneo na svoju terasu? Šta bi Svetla kupila u radnji?"
Ove priče su Ana i Kalina utkale u raspored svake terase. Na primer, bugarska zastava prebačena preko ograde otkriva politički patriotizam taksiste Botija, koji uživa u konjaku na svom balkonu.
"Mislim da bi se i mnoge naše komšije prepoznale u ovom bloku, iako on predstavlja bugarsku realnost", kaže Kalina. "Bilo da ste iz Srbije, Rumunije ili Severne Makedonije, prepoznaćete se kao što se mi prepoznajemo. To može samo umetnost."
Ko živi u stanu 2007?
Spoljašnjost jedne kule nije bila dovoljna za dve umetnice. Ubrzo su počele da prave i drugu maketu, ovog puta jednog od stanova u bloku.
"Trebalo nam je više prostora za izražavanje naše kulture; želele smo da uđemo dublje i da uđemo u istoriju tog perioda i naših likova", kaže Ana i dodaje da je dom "najnefiltriranija slika čoveka".
Njihova percepcija 2007. godine kao kulminacije promena koje je donelo članstvo Bugarske u EU inspirisalo je ime stana.
Dizajnersku inspiraciju za enterijer su crpele iz stanova svojih baka. Kroz objekte koji ispunjavaju stan sudaraju se socijalizam i demokratija. Tragovi prošlosti prepliću se sa modernim artefaktima sa Zapada: nova slika na tri panela - ili triptih - iz Pariza završava iznad starog klavira, a poster rok grupe Paramore krasi socijalistički garderober.
"Ovim mešanjem vremenskih linija i prostora želimo da istaknemo činjenicu da je prošlost veliki deo nas i da je osnova na kojoj radimo i razvijamo se", kaže Ana. Prema Anni i Kalini, postoji sukob u životima ljudi ove generacije.
"Živite u svetu koji nema nikakve veze sa svetom koji nam je predstavljen kao lep, važan i kulturan", kaže Ana. "Na Zapadu postoji kultura, ali naša je samo bugarska". Prema njenim rečima, to objašnjava osećaj neadekvatnosti među ljudima u Bugarskoj: "Ovo je trauma koja se mora staviti pod mikroskop i kritički osmisliti kako ne bismo upali u nesklad."
Slično traumatično nasleđe vidi se i kod druga dva lika u stanu: Ana-Marijinih roditelja, koji predstavljaju dve arhetipske reakcije na prelazak iz socijalizma u demokratiju. Dok je majka Tanja razočarana životom u Bugarskoj i to koristi kao izgovor za svoju nesreću, otac Koljo "predstavlja ovog tradicionalnog Bugarina koji je otporan na bilo kakve političke režime".
'Ovo je prava Bugarska'
Na njihovoj izložbi u Regionalnom centru za savremenu umetnost Toplocentrala bugarska javnost je pozvana da se "vrati kući".
"Ljudski otisak koji ostaje na terasama i stanovima čini da se osećate kao kod kuće", kaže Ana. Osim što pružaju utehu, umetnici nastoje da pokrenu važna pitanja vezana za doživljaj nedavne prošlosti i traume koje su u njoj zakopane.
Šta se dešavalo tokom socijalizma? Da li je promena završena? Šta su Bugari otkrili kao rezultat svih ovih procesa? Da bi izgradile svoje koncepte, Ana i Kalina se takođe pozivaju na akademska istraživanja o ovim pitanjima. Najviše su ih impresionirale ideje kulturologa Aleksandra Kjoševa o "samokolonizaciji" Bugarske, kao i delo Balkan, balkanizam Marije Todorove.
"Ove teorije objašnjavaju zašto smo na svetskoj sceni predstavljeni takvima kakvi jesmo", kaže Ana. "U većini slučajeva nas pominju kao nešto loše u spoljnom svetu. A mi konzumiramo njegove medije i počinjemo da doživljavamo sebe na isti način". Da bi promenili svoje stavove, društvo treba da bude informisano, smatraju umetnice.
"Trebalo bi da budemo u mogućnosti da prikupljamo izvore sa različitih mesta, kritički razmišljamo i postavljamo pitanja", kaže Kalina i dodaje da je normalno da ljudi ne vole delove moderne bugarske kulture. "Samo što smo godinama navikli da se fokusiramo samo na negativne strane, pa zaboravljamo na dobro. Ne želimo ovo da pozivamo u svoj dom. A ovo je najvažnije: ovo je prava Bugarska“, kaže Ana. "One stvari zbog kojih se možemo nasmejati i reći: 'Svi to znamo'."
Piše: Katarina Vasileva