RSE: Gospodine Joža, pitanje položaja Madjarske manjine u Vojvodini postalo je u poslednje vreme vruća politička tema kojom se bave, ne samo domaći, nego i evropski političari. Mislite li da se položaj Madjara bitno pogoršao?
JOŽA: Generalno gledajući, moglo bi se oceniti da je položaj Madjara u Vojvodini opterećen medjunacionalnim incidentima, koji su, po mom mišljenju, poprimili razmere pojave. Ali je i činjenica da poslednjih nedelja incidenata ima daleko manje i da se situacija popravlja.
BULAJIĆ: Dramatizovanje položaja vojvodjanskih Madjara kroz incidente koji su se dešavali koncidiralo je sa kampanjom za lokalne izbore. Kada su ti izbori prošli sve je poprimilo daleko umereniji ton. Ja sam, uostalom, odrastao u ulici u kojoj polovinu žitelja čine vojvodjanski Madjari. Evo i moja kćerka sada uči madjarski jezik od komšinice Žuže i to je meni vrlo simpatično, čak to i podstičem.
JOŽA: Nećete mi zameriti, ali ja bih bio malo oprezniji s ocenom da je sve to proizvod vremena kada su se političke stranke pripremale za izbore. Ja sam na probleme u medjunacionalnim odnosima upozoravao mnogo ranije. U susretu sa predsednikom parlamenta i predsednikom vlade izneo sam svoju zabrinutost još mnogo pre početka kampanje za lokalne izbore.
BULAJIĆ: Tih incidenata je nesporno bilo i ranije, ali se nikada nisu uobličavali u nekakve dosjee i dobijali tako oštre obrise kao što je to bilo uoči lokalnih izbora. To je doprinelo da se politička scena u mešovitim sredinama u Vojvodini bukvalno polarizuje na dva dela - s jedne strane kao reakcija na sve te dogadjaje i njihovu prezentaciju u javnosti došlo je do jačanje radikalske opcije, a s druge strane imali smo homogenizaciju madjarske nacionalne manjine oko svoje političke opcije.
RSE: Otkud odjednom to tako naglo pogoršanje atmosfere?
JOŽA: Mislim da ćemo se svi složiti oko činjenice da je su srpski narod i srpsko društvo u poslednjih petnaest godina pretrpeli strašno teške poraze - gubitak rata, gubitak teritorije, gubitak dela populacije. Moglo bi se reći da je srpski narod pretrpeo frustracije koje su slične onima kojima je bio izložen madjarski narod nakon gubitka teritorije, populacije i prestiža po završetku Prvog svetskog rata. Ja u tome vidim istorijsku paralelu izmedju sudbine madjarskog naroda na početku dvadesetog veka i sudbine srpskog naroda na kraju tog veka. Prema tome, ako iko treba da ima razumevanja za probleme Srba u sadašnjem vremenu to treba da budu Madjari. Duboke frustracije koje su prisutne u većinskom narodu ponekad dovode do varničenja u medjunacionalnim odnosima, što je možda razumljivo, ali ni u kom slučaju se na duže staze ne bi moglo odobravati.
RSE: Mislite li da je na promenu atmosfere u Vojvodini uticalo doseljavanje velikog broja srpskih izbeglica iz Bosne, naročito iz Hrvatske. Ti ljudi, koji su ostali bez svojih domova i bez imovine, doneli su sa sobom u Vojvodinu i svoju tragediju koja je, razumljivo, izvor frustracija. Mislite li da je Vojvodina na neki način platila cenu?
JOŽA: Apsolutno, tu nema nikakve dileme. Mi u Vojvodini imamo veoma brojnu izbegličku populaciju koja je sve svoje patnje donela sa sobom. Problem je u tome što presadjivanje njihovog života u mirne vode vojvodjanskog ambijenta očigledno nije bilo u toj meri uspešno da ne bi izazivalo probleme. Medjutim, ne mislim da je to jedini razlog, i ni u kom slučaju ne bih hteo da iko shvati da ja svu odgovornost za sadašnju situaciju pripisujem izbegličkoj populaciji.
BULAJIĆ: Ne mislim da je doseljavanje izbeglica najvažniji razlog, čak ni da je mnogo bitan. Moramo priznati da je Miloševićeva vlast veoma oprezno pristupala naseljavanju izbeglica u krajeve gde žive pripadnici madjarske nacionalne manjine, odnosno gde čine većinu u lokalnim zajednicama. Vojvodina je čak bila poštedjena u poslednjem izbegličkom talasu, oni su bili usmereni u druge krajeve zemlje. Ja se ne mogu složiti sa tezom da su izbeglice vinovnici većeg broja incidenata. Ti ljudi su utučeni, bez vizije, bez budućnosti. Sada su se, eto, malo primili ovde, mislim da su prihvatli ovaj način života. Medju njima je dosta dobrih stručnjaka. Mislim da je mnogim krajevima u Vojvodini dobro došlo da ti ljudi dodju, pre svega zbog toga da bi se popunile praznine u ovom našem tragičnom natalitetu. Oni su ga popravili, mešaju se narodi i to je dobro državu. Ja mislim da nije narušen medjunacionalni balans u Vojvodini.
JOŽA: Pitanje nataliteta jeste problem, ali za mirnodopsko vreme. Ali mi ne govorimo o izmenama etničke strukture u mirnodopskom vremenu nego u vremenu kada su ljudi, u prvom redu pripadnici madjarske i hrvatske manjinske zajednice, odlazili iz Vojvodine da bi izbegli učešće u oružanim konfliktima. Broj Madjara u Vojvodi smanjen je za 50.000. Da smo imali prilike da u miru proživimo devedesete godine, mislim da bi ova populacija bila sposobna za sopstvenu reprodukciju. Ne verujem da je dolazak izbeglica model koji donosi neku dobru svežinu, jer je ta svežina propraćena sa puno nesvežine.
BULAJIĆ: Ja nisam mislio samo na mešanje izbeglica sa madjarskom populacijom. Govorio sam generalno o Vojvodini koju pogadja problem smanjenja broja stanovnika ističući da je povećanje tog broja pozitivan aspekt u celoj toj priči. Naravno da niko nije imao pravo da sprečava te ljude, koji su bežali od ratnih razaranja, da dodju tamo gde će živeti u miru. Svaka vlast bi im to omogućila. Druga je priča što neka druga vlast, za razliku od Miloševićeve, ne bi ni dozvolila da do dodje do tragedije nego bi na jedan normalan način rešila spor. Kad je reč o iseljavanju vojvodjanskih Madjara u matičnu državu, nesigurnost koja je postojala u vreme izbijanja ratova i raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije je svakako jedan od razloga njihovog odlaska, ali bilo je tu i ekonomskih motiva. Madjarska je postala mesto gde se bolje živi nego u Srbiji. Do 1990. godine to nije bio slučaj. Madjarska je bila komunistička zemlja, u Srbiji se bolje živelo i vojvodjanski Madjari naprosto nisu imali tu potrebu da tamo traže bolje uslove za egzistenciju. Kada su počele ratne strahote, koje smo svi mi osetili, vojvodjanski Madjari su imali mogućnost da svoj život nastave na nekom boljem mestu, dok ostali nisu imali tu priliku.
RSE: Gospodine Joža, slažete li se vi s tim da je i ekonomski momenat uticao na odlazak Madjara u Madjarsku?
JOŽA: Sada zaista postoji velika razlike u nivou ekonomskog razvoja izmedju Madjarske i Srbije, ali to važi samo za poslednjih pet godina. Medjutim, najveći broj Madjara emigrirao je iz Vojvodine u prvim godinama, znači 1991-1992. Moram vam skrenuti pažnju na to da je Madjarska već maja meseca 1993. godine uvela mnogo strože uslove za sticanje trajnog boravka u toj zemlji i to je praktično postala nepremostiva prepreka čak i za doseljenike madjarske narodnosti. Od sredine 1993. godine ekonomska emigracija je praktično bila onemogućena.
RSE: Gospodine Joža, mislite li da je internacionalizacija problema položaja Madjara u Vojvodini pomogla da se incidenti zaustave i da se situacija donekle smiri?
JOŽA: Ja ću izneti jednu ocenu koja je možda neprijatna za sve one dobronamerne aktere političkog života u koje ubrajam najviše zvaničnike naše zemlje, počev od predsednika Republike, predsednika parlamenta, pa do premijera, članova vlade i tako dalje. U svim našim razgovorima o incidentima osećao sam da kod njih postoji dobra politička namera. To što je došlo do internacionalizacije problema, do uplitanja medjunarodne političke javnosti i medjunarodnih institucija, njih dovodi u pomalo neprijatan položja, zbog čega je meni žao. Medjutim, činjenica je da je reakcija medjunarodnih faktora dala dodatni impuls nastojanjima vrha političke, izvršne i parlamentarne vlasti da se zaista nešto i uradi kako bi se kaznili vinovnici incidenata i sprečili novi izgredi. Članovi vlade trgli tek onda kad je osvanulo pismo američkog kongresmena Toma Lantoša.
BULAJIĆ: Teza da su incidenti naglo prestali nakon intervencije medjunarodnih činilaca je diskutabilna jer podrazumeva da je neko kontrolisao nivo incidenata, pa kada ga je neko udario štapićem po ruci, on je onda smanjio intenzitet incidenata. To naprosto nije tako. Niko u nekakvoj kafani, disko klubu ili kafiću nije prestao da se tuče zbog osude medjunarodne zajednice. Organi gonjenja su pokušali da urade svoj posao, politički činioci su stalnim kontaktima i razgovorima uspeli da smanje tenzije, a incidenata u kafanama i medju omladinom u mešovitim sredinama bojim se da će, na žalost, i na dalje biti. Mi tome ne možemo stati na put. Tuku se deca iz iste nacije, a dešava se i da se potuku i pripadnici različitih nacija.
JOŽA: Ja bih ipak ostao kod svoje teze. Činjenica je da su u prvo vreme reakcije organa gonjenja bile premlake. Kada policija stavlja znak jednakosti izmedju vinovnika tuče i onih koji su bili pretučeni i kada prekršajnom sudiji prijavi i one koji su udarali i one koji su bili udarani, onda je očito da takva vrsta reakcije organa gonjenja nije bila adekvatna. Kada je rad policije u poslednja dva meseca postao efikasniji onda je i situacija postala kudikamo bolja nego što je bila na proleće ove godine.
BULAJIĆ: Drago mi je da čujem, jer zaista mislim da nesnalaženje policije u nekim slučajevima nije bilo pravilo i da nije nije postojala namera da se stvari zataškaju. Ja sam u somborskom slučaju, to je onaj slučaj rušenja nadgrobnih spomenika, kao poslanik odmah zatražio objašnjenje od načelnika policije, jer je cela stvar u medijima predstavljena kao da policija ne želi da pronadje vinovnike. I čovek mi je rekao da naprosto nisu mogli da nadju te ljude. To su bili maloletnici koji su pili na groblju i onda su usput, kad su odlazili, porušili nadgrobne spomenike. U toku noći je pala kiša, sprala sve tragove i policija nije mogla da pronadje počinioce. To je sutradan predstavljeno kao da je policija ignorisala ceo slučaj. Špekulacijama, iznošenjem neistina, često i falsifikatima sigurno se ne doprinosi smirivanj situacije.
JOŽA: U načelu se s tim potpuno slažem, medjutim ne verujem da bih se mogao setiti neke ozbiljne namere da se falsifikuju činjenice.
RSE: Gospodine Joža, da li je nakon ovih incidenata bilo iseljavanja ili najave iseljavanja madjarskih porodica?
JOŽA: Koliko znam, imamo samo jedan takav slučaj. Iselila se jedna porodica iz Subotice zbog uvredjivih grafita koji su im ispisavani na kući i zbog verbalnih pretnji. Drugih, sličnih pojava, hvala bogu, nema. Da smo doživeli masovniji odlazak Madjara, to bi bila katastrofa, ne samo za ovu našu manjinsku zajednicu, nego, ubedjen sam, i za širu zajednicu. Moram reći da individualna i porodična bezbednost manjinskih zajednica u Vojvodini nije ugrožena. Pogroma i sukoba velikih razmera nema. Ovo govorim zbog toga što smo bili suočeni sa žalosnom činjenicom da je u Madjarskoj u nekim medijima došlo do preuveličavanja incidenata. Mi smo na jedvite jade uspeli ubediti naše poznanike i rodjake da mi ipak živimo u relativno normalnim okolnostima, da incidentnih situacija, doduše, ima, ali da to nije naša svakodnevica.
RSE: I na kraju, postoje li šanse da se vrate oni nekadašnji dobrosusedski odnosi koji su decenijima bili karakteristični za područje Vojvodine? Od koga to zavisi?
JOŽA: Od ljudi. Institucije, organi, radne grupe, sve je to jalovo, ako ne bude medjusobnog uvažavanja i poštovanju prava na posebnost. Mislim da bi svi mi zajedno trebalo da poradimo na tome da naša omladina ne bude opterećena avetima prošlosti, da se mladi ljudi medjusobno bolje upoznaju i da se naviknu na tolerisanje različitosti. To je za mene najveći izazov.
BULAJIĆ: Niko u Vojvodini ne može da poruši tradicionalno dobre susedske i komšijske odnose izmedju Madjara i Srba. Ponavljam, ja živim s Madjarima u istoj ulici i nikada nismo imali nijedan incident. Kontakti se moraju graditi i mladi ljudi se moraju više družiti - to je najbolji način da se spreče eventualni budući incidenti, ali ja sam ubedjen da ih više neće biti.
JOŽA: Generalno gledajući, moglo bi se oceniti da je položaj Madjara u Vojvodini opterećen medjunacionalnim incidentima, koji su, po mom mišljenju, poprimili razmere pojave. Ali je i činjenica da poslednjih nedelja incidenata ima daleko manje i da se situacija popravlja.
BULAJIĆ: Dramatizovanje položaja vojvodjanskih Madjara kroz incidente koji su se dešavali koncidiralo je sa kampanjom za lokalne izbore. Kada su ti izbori prošli sve je poprimilo daleko umereniji ton. Ja sam, uostalom, odrastao u ulici u kojoj polovinu žitelja čine vojvodjanski Madjari. Evo i moja kćerka sada uči madjarski jezik od komšinice Žuže i to je meni vrlo simpatično, čak to i podstičem.
JOŽA: Nećete mi zameriti, ali ja bih bio malo oprezniji s ocenom da je sve to proizvod vremena kada su se političke stranke pripremale za izbore. Ja sam na probleme u medjunacionalnim odnosima upozoravao mnogo ranije. U susretu sa predsednikom parlamenta i predsednikom vlade izneo sam svoju zabrinutost još mnogo pre početka kampanje za lokalne izbore.
BULAJIĆ: Tih incidenata je nesporno bilo i ranije, ali se nikada nisu uobličavali u nekakve dosjee i dobijali tako oštre obrise kao što je to bilo uoči lokalnih izbora. To je doprinelo da se politička scena u mešovitim sredinama u Vojvodini bukvalno polarizuje na dva dela - s jedne strane kao reakcija na sve te dogadjaje i njihovu prezentaciju u javnosti došlo je do jačanje radikalske opcije, a s druge strane imali smo homogenizaciju madjarske nacionalne manjine oko svoje političke opcije.
RSE: Otkud odjednom to tako naglo pogoršanje atmosfere?
JOŽA: Mislim da ćemo se svi složiti oko činjenice da je su srpski narod i srpsko društvo u poslednjih petnaest godina pretrpeli strašno teške poraze - gubitak rata, gubitak teritorije, gubitak dela populacije. Moglo bi se reći da je srpski narod pretrpeo frustracije koje su slične onima kojima je bio izložen madjarski narod nakon gubitka teritorije, populacije i prestiža po završetku Prvog svetskog rata. Ja u tome vidim istorijsku paralelu izmedju sudbine madjarskog naroda na početku dvadesetog veka i sudbine srpskog naroda na kraju tog veka. Prema tome, ako iko treba da ima razumevanja za probleme Srba u sadašnjem vremenu to treba da budu Madjari. Duboke frustracije koje su prisutne u većinskom narodu ponekad dovode do varničenja u medjunacionalnim odnosima, što je možda razumljivo, ali ni u kom slučaju se na duže staze ne bi moglo odobravati.
RSE: Mislite li da je na promenu atmosfere u Vojvodini uticalo doseljavanje velikog broja srpskih izbeglica iz Bosne, naročito iz Hrvatske. Ti ljudi, koji su ostali bez svojih domova i bez imovine, doneli su sa sobom u Vojvodinu i svoju tragediju koja je, razumljivo, izvor frustracija. Mislite li da je Vojvodina na neki način platila cenu?
JOŽA: Apsolutno, tu nema nikakve dileme. Mi u Vojvodini imamo veoma brojnu izbegličku populaciju koja je sve svoje patnje donela sa sobom. Problem je u tome što presadjivanje njihovog života u mirne vode vojvodjanskog ambijenta očigledno nije bilo u toj meri uspešno da ne bi izazivalo probleme. Medjutim, ne mislim da je to jedini razlog, i ni u kom slučaju ne bih hteo da iko shvati da ja svu odgovornost za sadašnju situaciju pripisujem izbegličkoj populaciji.
BULAJIĆ: Ne mislim da je doseljavanje izbeglica najvažniji razlog, čak ni da je mnogo bitan. Moramo priznati da je Miloševićeva vlast veoma oprezno pristupala naseljavanju izbeglica u krajeve gde žive pripadnici madjarske nacionalne manjine, odnosno gde čine većinu u lokalnim zajednicama. Vojvodina je čak bila poštedjena u poslednjem izbegličkom talasu, oni su bili usmereni u druge krajeve zemlje. Ja se ne mogu složiti sa tezom da su izbeglice vinovnici većeg broja incidenata. Ti ljudi su utučeni, bez vizije, bez budućnosti. Sada su se, eto, malo primili ovde, mislim da su prihvatli ovaj način života. Medju njima je dosta dobrih stručnjaka. Mislim da je mnogim krajevima u Vojvodini dobro došlo da ti ljudi dodju, pre svega zbog toga da bi se popunile praznine u ovom našem tragičnom natalitetu. Oni su ga popravili, mešaju se narodi i to je dobro državu. Ja mislim da nije narušen medjunacionalni balans u Vojvodini.
JOŽA: Pitanje nataliteta jeste problem, ali za mirnodopsko vreme. Ali mi ne govorimo o izmenama etničke strukture u mirnodopskom vremenu nego u vremenu kada su ljudi, u prvom redu pripadnici madjarske i hrvatske manjinske zajednice, odlazili iz Vojvodine da bi izbegli učešće u oružanim konfliktima. Broj Madjara u Vojvodi smanjen je za 50.000. Da smo imali prilike da u miru proživimo devedesete godine, mislim da bi ova populacija bila sposobna za sopstvenu reprodukciju. Ne verujem da je dolazak izbeglica model koji donosi neku dobru svežinu, jer je ta svežina propraćena sa puno nesvežine.
BULAJIĆ: Ja nisam mislio samo na mešanje izbeglica sa madjarskom populacijom. Govorio sam generalno o Vojvodini koju pogadja problem smanjenja broja stanovnika ističući da je povećanje tog broja pozitivan aspekt u celoj toj priči. Naravno da niko nije imao pravo da sprečava te ljude, koji su bežali od ratnih razaranja, da dodju tamo gde će živeti u miru. Svaka vlast bi im to omogućila. Druga je priča što neka druga vlast, za razliku od Miloševićeve, ne bi ni dozvolila da do dodje do tragedije nego bi na jedan normalan način rešila spor. Kad je reč o iseljavanju vojvodjanskih Madjara u matičnu državu, nesigurnost koja je postojala u vreme izbijanja ratova i raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije je svakako jedan od razloga njihovog odlaska, ali bilo je tu i ekonomskih motiva. Madjarska je postala mesto gde se bolje živi nego u Srbiji. Do 1990. godine to nije bio slučaj. Madjarska je bila komunistička zemlja, u Srbiji se bolje živelo i vojvodjanski Madjari naprosto nisu imali tu potrebu da tamo traže bolje uslove za egzistenciju. Kada su počele ratne strahote, koje smo svi mi osetili, vojvodjanski Madjari su imali mogućnost da svoj život nastave na nekom boljem mestu, dok ostali nisu imali tu priliku.
RSE: Gospodine Joža, slažete li se vi s tim da je i ekonomski momenat uticao na odlazak Madjara u Madjarsku?
JOŽA: Sada zaista postoji velika razlike u nivou ekonomskog razvoja izmedju Madjarske i Srbije, ali to važi samo za poslednjih pet godina. Medjutim, najveći broj Madjara emigrirao je iz Vojvodine u prvim godinama, znači 1991-1992. Moram vam skrenuti pažnju na to da je Madjarska već maja meseca 1993. godine uvela mnogo strože uslove za sticanje trajnog boravka u toj zemlji i to je praktično postala nepremostiva prepreka čak i za doseljenike madjarske narodnosti. Od sredine 1993. godine ekonomska emigracija je praktično bila onemogućena.
RSE: Gospodine Joža, mislite li da je internacionalizacija problema položaja Madjara u Vojvodini pomogla da se incidenti zaustave i da se situacija donekle smiri?
JOŽA: Ja ću izneti jednu ocenu koja je možda neprijatna za sve one dobronamerne aktere političkog života u koje ubrajam najviše zvaničnike naše zemlje, počev od predsednika Republike, predsednika parlamenta, pa do premijera, članova vlade i tako dalje. U svim našim razgovorima o incidentima osećao sam da kod njih postoji dobra politička namera. To što je došlo do internacionalizacije problema, do uplitanja medjunarodne političke javnosti i medjunarodnih institucija, njih dovodi u pomalo neprijatan položja, zbog čega je meni žao. Medjutim, činjenica je da je reakcija medjunarodnih faktora dala dodatni impuls nastojanjima vrha političke, izvršne i parlamentarne vlasti da se zaista nešto i uradi kako bi se kaznili vinovnici incidenata i sprečili novi izgredi. Članovi vlade trgli tek onda kad je osvanulo pismo američkog kongresmena Toma Lantoša.
BULAJIĆ: Teza da su incidenti naglo prestali nakon intervencije medjunarodnih činilaca je diskutabilna jer podrazumeva da je neko kontrolisao nivo incidenata, pa kada ga je neko udario štapićem po ruci, on je onda smanjio intenzitet incidenata. To naprosto nije tako. Niko u nekakvoj kafani, disko klubu ili kafiću nije prestao da se tuče zbog osude medjunarodne zajednice. Organi gonjenja su pokušali da urade svoj posao, politički činioci su stalnim kontaktima i razgovorima uspeli da smanje tenzije, a incidenata u kafanama i medju omladinom u mešovitim sredinama bojim se da će, na žalost, i na dalje biti. Mi tome ne možemo stati na put. Tuku se deca iz iste nacije, a dešava se i da se potuku i pripadnici različitih nacija.
JOŽA: Ja bih ipak ostao kod svoje teze. Činjenica je da su u prvo vreme reakcije organa gonjenja bile premlake. Kada policija stavlja znak jednakosti izmedju vinovnika tuče i onih koji su bili pretučeni i kada prekršajnom sudiji prijavi i one koji su udarali i one koji su bili udarani, onda je očito da takva vrsta reakcije organa gonjenja nije bila adekvatna. Kada je rad policije u poslednja dva meseca postao efikasniji onda je i situacija postala kudikamo bolja nego što je bila na proleće ove godine.
BULAJIĆ: Drago mi je da čujem, jer zaista mislim da nesnalaženje policije u nekim slučajevima nije bilo pravilo i da nije nije postojala namera da se stvari zataškaju. Ja sam u somborskom slučaju, to je onaj slučaj rušenja nadgrobnih spomenika, kao poslanik odmah zatražio objašnjenje od načelnika policije, jer je cela stvar u medijima predstavljena kao da policija ne želi da pronadje vinovnike. I čovek mi je rekao da naprosto nisu mogli da nadju te ljude. To su bili maloletnici koji su pili na groblju i onda su usput, kad su odlazili, porušili nadgrobne spomenike. U toku noći je pala kiša, sprala sve tragove i policija nije mogla da pronadje počinioce. To je sutradan predstavljeno kao da je policija ignorisala ceo slučaj. Špekulacijama, iznošenjem neistina, često i falsifikatima sigurno se ne doprinosi smirivanj situacije.
JOŽA: U načelu se s tim potpuno slažem, medjutim ne verujem da bih se mogao setiti neke ozbiljne namere da se falsifikuju činjenice.
RSE: Gospodine Joža, da li je nakon ovih incidenata bilo iseljavanja ili najave iseljavanja madjarskih porodica?
JOŽA: Koliko znam, imamo samo jedan takav slučaj. Iselila se jedna porodica iz Subotice zbog uvredjivih grafita koji su im ispisavani na kući i zbog verbalnih pretnji. Drugih, sličnih pojava, hvala bogu, nema. Da smo doživeli masovniji odlazak Madjara, to bi bila katastrofa, ne samo za ovu našu manjinsku zajednicu, nego, ubedjen sam, i za širu zajednicu. Moram reći da individualna i porodična bezbednost manjinskih zajednica u Vojvodini nije ugrožena. Pogroma i sukoba velikih razmera nema. Ovo govorim zbog toga što smo bili suočeni sa žalosnom činjenicom da je u Madjarskoj u nekim medijima došlo do preuveličavanja incidenata. Mi smo na jedvite jade uspeli ubediti naše poznanike i rodjake da mi ipak živimo u relativno normalnim okolnostima, da incidentnih situacija, doduše, ima, ali da to nije naša svakodnevica.
RSE: I na kraju, postoje li šanse da se vrate oni nekadašnji dobrosusedski odnosi koji su decenijima bili karakteristični za područje Vojvodine? Od koga to zavisi?
JOŽA: Od ljudi. Institucije, organi, radne grupe, sve je to jalovo, ako ne bude medjusobnog uvažavanja i poštovanju prava na posebnost. Mislim da bi svi mi zajedno trebalo da poradimo na tome da naša omladina ne bude opterećena avetima prošlosti, da se mladi ljudi medjusobno bolje upoznaju i da se naviknu na tolerisanje različitosti. To je za mene najveći izazov.
BULAJIĆ: Niko u Vojvodini ne može da poruši tradicionalno dobre susedske i komšijske odnose izmedju Madjara i Srba. Ponavljam, ja živim s Madjarima u istoj ulici i nikada nismo imali nijedan incident. Kontakti se moraju graditi i mladi ljudi se moraju više družiti - to je najbolji način da se spreče eventualni budući incidenti, ali ja sam ubedjen da ih više neće biti.